Милица и Селимир се венчаше јако млади. Она беше родом из Кочиног села, познатог по фрајкорској чети капетана Коче Анђелковића који ратоваше краје 18. века против Турака. Имала је много браће и сестара, да ни она сама није знала колико. Није знала да броји нити је знала слова. Милица је била ниска, мршава сићушна девојка са крупним плавим очима. Сваки нерв јој је треперио на жустром лицу. Била је тако вредна да је могла пола атара сама да окопа.
Селимир беше највиши човек у селу. Руке као лопате су биле несразмерно велике у односу на његове велике руке. Растао је у селу Мали Поповић крај Мораве. Морава је чувала многе његове тајне. Неке је однео са собом у гроб. Милица је дошла у Поповић и понашала се као права домаћица. Ујутру би рано ранила, клала кокошку, спремала најмаснију супу која је окрепљивала њеног мужа да би могао да издржи цео дан радећи на њиви. Родила је Ружицу, затим Бранку и на крају најмлађу Миланку.
Ружица беше лепа девојчица са кикицама, Бранка је подсећала на мајку са бистрим плавим очима, а најмлађа Миланка беше исти отац. Играле су се сетрице покрај Мораве стално. Правиле су чорбице од блата и замишљале како кувају увело лишће и праве ручак. Лепо су се слагале. Бранка је била најзадртија. Стално се љутила на Ружу и Миланку. Кад јој је понестало блата, кривила је њих. Кад није било воде за блатњаву чотбу, кривила је њих.
Безбрижно и сиромашно детињство је прекинуо рат. Нико није знао у селу ко је кога напао и ко противкога ратује. Милица је априла 1941. Окопавала свој тек посађени расад за лето. Одједном је чула неки чудно звук који се надвио над малим поморавским селом. Миланка је имала свега три године и она је била стално с њом. Дете се толико уплашило, да је мајка одмах оставила неокопану бразду и похитала кући. Није знала шта је то на небу изнад Малог Поповића.
Чим је ушла, бришући уста белом кецељом и држећи малу Миланку за руку, видела је у дворишту неке људе. Дошли су са неком намером. Сакрила се иза дрвета да види шта се десило.
Селимир је излазио из мале беле куће обучен у четничко одело. Имао је шајкачу и кокарду на њој. Капут му је био прекратак. За човека од два метра тешко је било наћи одговарајучи шињел. Изашла је иза дрвета и пришла му је. Рекао је да иде да ратује за краља и отаџбину, а њено је да чува децу. Милица је почела тако да плаче, да је сузе брисала оном умазаном кецељом којом је брисала руке од земље кад је окопавала расад у атару. Није хтела ништа да пита
Командант велике дуге браде је чекао. Само су митраљези севали и мала Миланка се толико уплашила да се сирото дете упишкило од страха. Бранка и Ружа су биле крај реке и играле се. Нису ни виделе шта се дешава. Селимир је обећао Милици да кад год може , доћи ће. Дали су му коња и кола . Имали су посебан задатак за њега. Да ли је била пресудна његова висина, снага или величина шаке лопате, нико није могао да претпостави. Милица је живела као да је он ту. Ујутру би ранила, клала кокошке, хранила свиње а оонда одлазила у атар и радила све што је било потребно. Једне ноћи уморна од посла заспала је обучена. Чула је ударац у прозор каменом. Брзо је устала да не пробуди девојчице. Био је то Селимир. '' Дошао сам да вас видим, на задатку сам ''- рекао је. ''
''Каквом задатку, шта радиш ти то ''- упитала је Милица.
''Пусти ти то, није то за тебе''- рекао је. Милица је видела коња везаног за дрво и кола у којој је било нешто налик сену. Није било сено. Били су мртви људи. Селимир је имао посебан задатак. Возио је мртве партизане које су четници ликвидирали и бацао их у Мораву. Милица је видела шта је у приколици, али није хтела ништа да каже. Прихватила је да тако мора. Стегла га је и пољубила. Морао је одмах да оде. Вратила се у сламени кревет и до зоре није могла да заспи. Стално јој је у клави била слика мртвих младих људи. Лежали су један преко другог.Осетила је мирис крви док је стајала поред Селимира. Он је запрљао руке крвљу – стално је мислила о томе. Страшно се плашила божје казне. Васпитана као религиозна девојка , касније верница која је и своју децу учила томе да Бог не прашта грехове. Није могла да избаци слику из главе. Наставила је да живи као раније. Селимир је свраћао касно у ноћ сваки пут кад је возио на истовар оно што је требало Морава да попије. Милица је избегавала да размишља о казни . Деца су расла. Ружица је напунила четрнаест, Бранка девет а Миланка седам. Милица је гледала у њих три као у три мајска пупољка која само што нису процветала . Бринула је за њих , мотрила куда иду и шта раде. Дошла је и 1944. Сви су причали да ће Рус да дође. Милица није тачно знала шта то значи. Причала је са својим јетрвама у сокаку. Ни оне нису знале када ће им се мужеви вратити. Миличина свекрва , поносна жена педесетих гоина, Љубица, пришла је Милици и рекла да јој је све јасно. Милица је ћутала. И њој је било јасно. Девојчице су училе да пишу , идућу у стару кућу предратног учитеља Велимира. Миланка је научила прва слова . Бранки је било мало теже а Ружа , лепа и висока девојка, знала је чак и име да напише. Израсла је у праву лепотицу. Плетенице су јој досезале до појаса. Крупне црне очи су гледале као кошута у рану зору. Била је висока и танка. Миланка је било мало чељаде, радознало и весело. Бранка је израсла у љубопитљиву и намргођену девојчицу. С њом је било најтеже. Миланка је била најбоље душе и меког срца. Стално је тражила да се тата врати. Сви су се надали да Рус стићи сваког момента и отерати Немце. Селимир се полако повлачио. Четници су губили у свим биткама. Све чешће је боравио код куће. Одлазио је само по позиву касно у ноћ. Позиви су били учестали око три ујутру. Милица је знала где иде . Само је ћутала и молила се да клетва не стигне њену децу. Простодушна и неука али разборита и мудра , знала је да крв се крвљу враћа. Само да деца буду жива. Рус је стигао и ослободи град. Руске '' каћуше '' су очистиле све од немачких трагова. Партизани су преузимали власт. Селимир је све више био код куће. Одлазио је на њиву и радио . Орао је њиву истим оним плугом који је био у колима која су превозила мртва тела партизана. Као да је време стало. Рат се завршио. Девојчице су стасале у праве мале домаћице. Ружа је имала петнаест година и мајку је мењала у свим кућним пословима. Бранка и Миланка су одлазиле у атар и помагале оцу. Једног дана за сеоску литију, дође фотограф у село. Деца су први пут видела апарат за сликање. Милица беше тако срећна и постави их све три да се сликају. Ружа је била прва, Миланка у средини са малом чипканом капом а Бранка на крају. Мајски дан 1945.је мирисао на нешто лепо и ново. Рат је завршен, Селимир се вратио а Милицу бар на моменат обузе мир и спокој кога дуго није имала. Послала је Ружу са сестрама у атар да донесе нешто поврћа. Деца ко деца су се заиграла. Копале су по земљи и вадиле ручицама кромпир. Одједном је Ружа нашла веома тврд црни кромпир. Бранка и Миланка су биле на другом крају. Ружа је била сва усхићена јер оваквог поврћа није било до сад. Треснула га је о земљу да види да ли је то стварно кромпит или нешто друго. Била је велика да зна да не личи ни на које поврће, више је личило на комад гвожђурије . Експлозија је била прејака. Ружа је са петнаест својих ружица одлетела у ваздух. Миланка и Бранка су виделе да се нешто дешава. Одјуриле су до куће и звале мајку. Милица је појурила до атара и видела своје дете мртво . Ружа је страдала од заостале бомбе која је била закопана у земљи. Милица је пала преко свог детета. Питала је Бога зашто.... Кукњава и јауци мајке су се чули до Мораве.. До оне исте реке која је гутала мртва тела младих партизана .. Плач мајке мртвог детета се чуо до неба... Киша је почела да пада.. ситно а онда све јаче.. Небо је плакало са једном мајком те давне 1945.године