Марија Алексић: Десанкина прича

     Планину обавио снег те давне 1932.толико да ни вукови нису смели силазити у село. Сунце би бојажљиво промолило своју главу , као да је слутило несрећу која ће задесити овај народ. Родила се Десанка као крупно дете, толико крупно да се баба Стана која је била главна за тај посао, чудом чудила и крстила да нико не види. Десанкин отац није био крај мајке док је рађала девојчицу. Служио је робију јер је живео у ванбрачној заједници са најближом рођаком. Мајка беше храбра али питома жена. Није дуго поживела. Умрла је од срамоте и туге, и оставила Десанку саму са братом Добривојем, који је био старији три године. Девојчица је тада имала четири године а брат јој седам. Сами су се сналазили док их није нашла усвојитељска породица из Земуна.  Средовечни брачни пар Аустријанаца , Хелга и Волфганг, нису дуго могли имати порода. Чували су брата и сестру као своју рођену децу. Десанка је израсла у праву хајдучицу. Висока, крупна, плаве косе и плавих очију и храброг погледа  завршила је пекарску школу а брат Добривоје је отишао у морнарицу. Много  је патила сестра за братом. Једног поподнева док је месила хлеб у пекари у којој је нашла запослење , стигла јој је вест да је Добривоје страдао. Телеграм саучешћа није садржао никакве детаље. Кажу удавио се под непознатим околностима. Десанка је данима плакала  и туговала. Сада је била потпуно сама. Никог није било око ње.      
     Радила је кршна девојка по цео дан. Радила и зарађивала себи за живот. Прижељкивала је да се појави какав ђилкош на мотору и одведе је у непознатом правцу. Знала је да не треба да воли такве. Отац јој био таква слика и прилика. Живот понекда уме да буде страшно чудан и да нанесе неког у најбољем или најгорем тренутку. Баш када је Деса сакупљала новац да има, злу не требало, појавио се он. Црн, висок и крупан на мотору, како је она прижељкивала. Пропали песник и филозоф Витомир Тишић, двадесетак година старији од ње, префиган и наочит. Знао је тај на коју карту да игра. Препознавао је људске слабост. Посматрао је Десанку данима ккао иде на посао, отвара пекару, ради по цео боговетни дан , и мртва измучена излази из ње касно увече. Таква му је требала. Требала му је радна снага , која би га издржавала. Женио се тај, барем, десетак пута.Био је пореклом из Лознице , а посао како је представљао своје пустоловине га је затекао у '' Таурунуму ''. Имао је обичај да користи за Десу непознате речи. 
'' Шта је то Траунм''- питала га је .
'' Таурунум , Таурунум, лепа моја, то ти је антички назив за Земун'' – вешто би одговарао.
     Десанка је била захвална што јој је Бог послао оваквог наочитог човека. 
Сваке вечери је чекао да заврши посао и крене кући. Огртао би је својом јакном и одлазили би у шетњу. Ништа није покушавао тај стари нитков. Играо је улогу доброг момка који уме да се заљуби и да воли. Писао јој је стихове , песме и риме. Јадна Десанка која је од школе имала три године пекарског заната сматрала је да је ово нешто што он није заслужила. Стално се крстила и захваљивала Светом Јовану  , који јој је остао као слава од покојне мајке. 
Једног дана , док је пролеће помаљало своје пупољке, Десанка је седела у паузи и преслишавала шта јој је остало од посла за данас. 
Видела је белу коверту која лежи на поду. Чиста и бела чекала је само њу. Није било адресе ко шаље. Десанка је пришла и отворила. Почела је да чита:

Што би рекао Томас Ман, шта је то љубав , ако није бар мало непромишљена.
Ово је за тебе:
                                                       Индиго


Гледам твој лик на папиру
Доцртавам ти очи , уста и нос
Хоћу да те пресликам на миру
Како устајеш у мантилу и бос...
Гледам твоје тело на листу свеске
Доцртавам ти раме , прст и ногу
Хоћу да те прецртам док тишине ћуте небеске
Како одлазиш ка зиду и мазиш стоногу
Гледам твоје очи на хартији од свиле
Дописујем ти име моје на њима
Хоћу да их пресликам као да никад нису црне биле
Устајеш и тресеш пешкир по прозору од лима
Гледам твоју косу како тамно сјаји
Дописујем јој облак изнад главе 
Пратим кораке твоје по трави
Кажеш ми да те сви оставе...
Пресликавам ти душу на индигу плавом
Хоћу име моје да излази кад ветар јачи дуне
Кажеш – волиш ме са тим мојим дечјим ставом
Ако одем , рече ти , твоје срце уме да прокуне...



Никад не одлази од мене. Удај се за мене, Десанка !


Десанка је читала стихове, које ни сама није разумела. Није знала ко је тај што је рекао да је њубав непромишљена, али није је било ни брига. Разумела је оно што треба да разуме. Витомир је питао да се уда за њега. Млада жена је била пресрећна. Никада није била овако срећна. Живот су јој обележавале само недаће и туге. Ред је да и њу мало живот погледа. У том моменту сетила се своје покојне мајке и рекла себи '' ако ти  ниси имала среће, ваљда ћу ја ''
Витомир је сачекао после посла . Она није могла да дочека крај радног дана и види свог драгог. 

Како је прилазио њеној силуети, тако је почела да скаче као мало дете које види први пут занимљиву играчку. 
Та 1950. је имала посебну лепоту у њеном животу. Само њој је неко писао песме и стихове. Само њу је неко волео. 
Венчали су се априла 1950. Њени хранитељи , Хелга и Волфганг, сада већ стари осамдесетогоишњаци нису били за тај брак. Било је нечега што њихово искусно око није могло а да не види. 
'' Десанка, кћери '' – говорио је стари поочим- '' није овај за тебе, кћери ! Ти си млада и поштена, добра и неискварена, овај је ђилкош ''.

'' Није, оче, видећете ''- убеђивала га је поћерка.
Десанка и Витомир Тишић су почели заједнички живот у Сурчину. Десанка се запослила у Прехрамбеном комбинату , нашли су мали стан у главној улици и млада жена је мислила да јој предстоје такви дани среће какве неће моћи ни замислити.
Стално је питала Витомира када ће се запослити, онако бојажљиво , сирота... страх је било да га не повреди.
'' Још мало, драга, изаћи ће ми књига , зарадићу много пара ''- убеђивао је.

Десанка је веровала. Није се разумела у посао око књига. Ћутала је и веровала да ће се књига песама само о њој ускоро појавити.  Витомир је једне вечери морао хитно да изађе. Рекао је да иде код издавача за посао око књиге.

'' Десо, дај ми мало пара, ред је човека почастити '' – затражио је .
'' Узми, мили, узми, ево, понеси, остало је још овога, али нема везе, понеси све'' – млада жена је била спремна све да изнесе да њен драги муж објави дуго чекану књигу у којој ће бити песама о њој. 
 Витомир се вратио ујутру, мртав пијан. Како је ушао у собу, тако је ракија опколила свако ћоше малог сурчинског стана. Несносан смрад је пробудио Десанку.
'' Витомире, па где си до сад? Бринула сам. Чекала те до поноћи и заспала''- рекла је нежним болећивим гласом.

'' А шта тебе брига где сам , а ? Је ли ? – заурлао је он.
Десанка је била у таквом чуду, да су јој очи остале широм отворене. 
''Витомире, али...'' – покушала је да се оправда,иако је знала да није крива ни за шта.

Док је покушавала да изусти реч после тог али, осетила је туп ударац у главу. 
Заспала је. 
Ничег се више није сећала. 
Пробудила се негде око три сата после подне. Устала је и видела Витомира како пише.

'' Опрости, љубави моја, опрости ми, опет су ми одбили рукопис ''-плакао је.
Десанка је устала и попила мало воде. Уста јој била сува и хладна а рука модра.
''Хоћеш ми опростити, преклињем те, молим те ''- завапио је.
Десанка је ћутала . Није проговорила ни реч.

Обукла се и отишла на посао. Каснила је добрих пет сати. Рекла је пословођи да јој је било много лоше. Извинила се и рекла да се неће поновити.
Кад се вратила кући, Витомир је седео и писао. 

''Види ,мила , песма о теби. Молим те , прочитај. Много се кајем. ''- покушавао је свој груб глас да претвори у мек и нежан. 
 Прочитај наглас , молим те !
 Десанка је узела комад папира и кренула да чита наглас:

Ако ме оставиш , угасићеш сва светла у мом стану
Ако одеш и заборавиш, иди по дану
Ноћ је болна сама по себи
Знам да ћеш отићи, не верујем теби
Не верујем ти не зато што знам да љубави нема
 Не верујем ти јер у теби мало дете дрема
Остаћеш само док ерупција гори
Знам да се  разум са срцем твојим бори
Осећам да ће разум победи однети
Нада ми из срца тужног лети
Ако ме оставиш, угасићеш све светиљке у мом стану
Ако одеш и заборавиш, иди по дану
Ноћ је тамна сама по себи
Знам да ћеш отићи, не верујем теби
Не верујем ти не зато што знам да ватре нема
Не верујем ти јер знам да у теби мало дете дрема
 Дете које сања и снове своје љубоморно чува
Одлази по дану, ноћ је тако глува
Мрзим ноћ јер тада симфонија у телу гласно пева
Док душа пати и срце тебе само снева
Одлази по дану, док трг је пун људи
Немој по ноћи, тело не  жели да се буди
Одлази по дану, док сунце се иза облака диже
Немој по ноћи, клетва ноћна стиже
Ако ме оставиш, одеш и заборавиш
Одлази по дану, по ноћи немој јер ноћ је страх
Ноћ ме плаши , одузима ми дах
Одлази већ једном, остави и заборави све
Ја ти први никад нећу рећи не

Десанка је почела да плаче док је читала. Гушила се од суза. Не зна да ли је плакала од туге или среће . Никада себи није објаснила. Остала је са Витомиром. 
У наредних седам дана је сазнала да је трудна. Њеној срећи није било краја. Само је молила светог Јована и покојну мајку да се никада она ноћ не понови.
У наредних девет месеци све је било идеално. Десанка је радила до последњег дана своје трудноће. Жустра и јака устајала је у пет са стомаком до зуба , отварала комбинат и радила до касно у подне. Витомир је покушавао у пар наврата да нађе неки посао, али соим три дана чиновничког посла ништа више није урадио. Добио је отказ четврог дана јер се побунио због паузе која му је требала да испуши цигарету.  Десанка је била разочарана али га је тешила да ће бити прилике. 
'' Да смо ми живи и здрави ''- тешила је и себе.
Окотбра 1951.родила је Мирјану. Мирјана беше мала сићушна девојчица црних очију и Витомировог лика. Одмах је закмечала весело. Десанка је донела мали  замотуљак у стан у Сурчину. Била је необично срећна. 

'' Бићемо срећни, Витомир ће се променити и почети да ради, све ће коначно бити добро ''- наглас је размишљала.
Мирјана је расла, Десанка је одмах почела да ради а Витомир је чувао ћерку.Десанка је дојила Мирјану, и кад би млеко надошло , она би трчала кући у стан који је био близу комбината да подоји ћерку. Затицала би мужа како спава док неугашена цигарета прави облак око његове главе.

'' Витомире, забога''- уздахнула би.
Подојила би Мирјану и трчала назад до посла, размишљајући шта ће се десити и молећи светог Јована да све буде добро док се она не врати.
Мирјана је већ имала три месеца и Десанка је обожавала своју ћеркицу. Свима је тако радосно препричавала њене догодовштине. У дну душе је морила туга због Витомира , који је и даље седео код куће и није радио ништа. 
Није имала коме да се пожали, није имала коме да се изјада.
Једне вечери , Витомир се спремио, ставио колоњске воде , шешир и обукао најлепше венчано одело и рекао да иде да се види са људима који желе да штампају његове песме. Десанки се одједном вратио филм када се исто догодило. Изјурио је брзо . Залупио је врата тако јако да се зид од собе затресао. 
Десанка је нахранила Мирјану, средила собу и скувала ручак за сутра. Радила је од пет ујутру. Морала је да устане већ у четири, да подоји ћерку и остави јој чистих сувих пелена за цео дан.
Витомир се није дуго задржао. Дошао је око десет . Улетео је видно пијан. 
''Витомире, како је било?- покушавала је да га умири, кад га је видела разјареног.

''Ти си крива за све , и ти и ово дериште одвратно ''- арлаукао је.
'' Витомирееее, молим те , пробудићеш Мирјану, немој бога ти твога ''-молила га је да престане.

Узео је уже и кренуо ка њој. Уже је стајало на витрини и служило је за пењање по крову кад би затребала мука. 
'' Витомире, шта ћеш с тим ''- покушавала је Десанка да га умири.
Док је она преклињала да престане, Мирјана се пробудила и почела несносно да плаче.
Витомира је плач детета страшно иритирао.

'' Где ти је комова ''- питао је.
''Одговори, где ти је комовица, она коју си стављала у чарапе овом балавчету кад је имало грозницу, одговориииии''-толико се раздрао да се Десанки учинило да пада плафон на њу.
Везао је за радијатор. Везао јој је руке ужетом. Обмотао је целим делом око рамена и појаса . Плакала је и молила да престане. Мирјана је несносно урликала. 
'' Нема ништа у овој кући, идем да купим ракије , аонда ћеш видети свога бога и ти и ово овде чудо у колевци ''- обећао је пијани човек.

Десанки није много времена остало за размишљање. Гледала је како да спасе дете и себе док се помахнитали пијанац не врати.
Ногама је вукла по тепиху , и вукући ноге успела једну руку да ослободи. Црвена кожа је несносно болела. Када је ослободила једну руку , вукла је на другу страну. Одједном јој је такав бол ударио у главу, да је осетила да губи свест.

'' Ћути, сине, сад ће мајка''- умиривала је девојчицу, вукућу једном руком.
Ослободила је и другу руку. Устала је једва стојећи на ногама. Пришла је Мирјани, узела бело ћебо, умотала девојчицу,а себи натукла вунени прслук , узела комад хлеба и изашла . 
Мрак је прекрио Сурчин. Чуле су се само бесне мачке које су мјаукале по сокацима. Бежала је као помахнитала. Мирјана је ћутала као да је знала да не сме да пусти гласић.  
'' Ћути, сине, ћути, моли те мајка ''- низ цео пу бежања Десанка је понављала ову реченицу.

Изашла је на друмски пут који је водио ка Београду. Стала је са бебом у наручју и дуго размишљала да ли да пружи прст и почне да стопира . 
Држала је прст подигнут целих сат времена.


Кад би неки камионџија стао, упитао би је , дрским шоферским гласом '' Секо, колико кошта ''.
Десанка би се склањала у колску страну пута сок зајапурени возач не би наставио даље.
Одједном , зауставио се леп црни ауто. Господин који је седео позади рекао је возачу да заустави. Десанка је ушла са дететом у наручју. Бело ћебе је било црно од блата које је прскало од налета аутомобила и камиона. 
Десанка није знала ко је то иза на седишту. Претпоставила је да је неко важан. 
''Куда, другарице , идете ''- проговорио је глас.

''У Београд ''- тихо је одговорила.
Није имала снаге да објашњава. Желеле је само да је пусте сви.
Мирјана је бојажљиво гвиркала иза ћебета.
Оставили су је код Дома војске. Десанка је изашла из аутомобила и тихо се захвалила.

Није знала куда да иде. Гледала је високу отмену зграду и војнике око ње. Није имала ни хлеба ни воде. Мирјана је почела да плаче јер је била гладна. Дала јој је да доји, али је видела да ни млека нема више. Страхота коју је доживела је узроковала да изгуби млеко. Одједном, на пречац...
'' Шта ћу с тобом ''- причала је сама.

Мирјана је све нервозније плакала. Десанка је почела да губи свест. Одједном је бацила бели замотуљак у шанац око Дома војске и пала. Ничега се више није сећала.

Пробудила се после два сата у топлој соби. Прво што је видела јесте пушка на рамену човека који је био поред ње.

'' Где ми је дете, где ми је дете ''- заплакала је.

''Смирите се , другарице, ту је девојчица''- одговорио је младић са пушком.
Десанка је подигла главу и видела жену у униформи како храни Мирјану млеком из флаше.

''Ту је девојчица, сита и збринута , другарице ''-одговорила је жена која је хранила.

Десанка је опет утонула у сан.  Сад је могла мирно да заспи. Биле су на безбедном. 

Сањала је покојну мајку и хранитељицу Хелгу. Сањала је и оца ког никад није видела. Сањала је и Витомира који је преклиње да се врати. 
Пробудила се касно увече. Имала је снаге да устане. Донели су јој војничког пасуља и слаату од киселог купуса. 
Појела је све . Била је много гладна. Донели су јој  бокал воде , који је наврнула и испила до пола. 
Она и девојчица су биле пет дана у Војној болници. Војска је нашла Мирјану коју је мајка бацила јер је осетила да ће пасти у несвест.
Имала је млада жена срећу у несрећи. 

Војска социјалистичке  Југославије јој је нашла привремени смештај и дала прилику да кува за војничку кантину. Мирјана је била поред ње. 
Десанка се захваљивала богу за ову прилику. Знала је да га има. Сачувао је од зла кад јој је највише требао.

Будила се у рану зору и устајала журно да подоји Мирјану, заврши све а онда оде са њом до кантине и спреми тону хране за војску. Ништа јој није било тешко. Ни сунце које је већ раном зором пекло , ни снег који је влажио њену плаву косу, ни киша која јој је мокрила одело.... Захваљивала се сваког јутра Богу , светом Јовану и покојној мајци.


'' Да смо само живи и здрави ''- умела би Десанка да каже, кад би чула нешто што јој није одговарало.
Желела је да заборави и Сурчин и комбинат и Витомира и песме које јој писао. Само је желела мир за себе и мирјану. Мир који је био тако скуп за младу жену....