На маргинама романа „Јецај судбине“
Примивши рукопис овог романа,
искрен да будем,
нисам очекивао неко посебно изненађење.
Морам признати да сам на крају био импресиониран.
Ријеч је о рукопису чудесног романа „Јецај судбине“ Силве Нишић Пузавац, романа о трагичној судбини младих и невиних, романа чији наслов је управо последња реченица од само двије ријечи која је, у ствари, главна мисао романа, односно његова суштина, што нас упућује на закључак да је ријеч о књижевници која има изграђен стил који је на многим мјестима доведен до савршенства, баш онако како би то урадили најбољи стилисти српске књижевности: Меша Селимовић, Иво Андрић, Милош Црњански, Драго Ћупић, или свјетски стилски горостаси Виктор Иго, Фјодор Достојевски, Гистав Флобер и многи други, а бити у друштву дивова књижевног стила заиста је отежавајућа околност за саму ауторку из простог разлога што је та чињеница обавезује да у наредној књизи надрасте саму себе, баш као што је то сада урадила у односу на ранији роман: „Покидане душе“ и збирке поезије „Бијели облак“ и „Латице на вјетру“. Дакле, достигнуће је обавезује на даље стваралачко прегнуће.
* * *
„Све срећне
породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој
начин.“ - рекао би Лав Николајевич Толстој.
Овде је ријеч о двострукој трагедији двије
породице.
Да не бих препричавао роман, јер није на
рецензенту да то чини, овдје ћу подсјетити на трагичне љубави у свјетској
књижевности са којима сам почео овај приказ, а о трагичној судбини Александре и Горана, као и о
вишезначности и вишеслојности трагике двије породице нека се читаоци сами
увјере и донесу свој суд у сјајном и оригиналном
роману „Јецај судбине“, роману који је недостајао на нашим просторима.
У току читања овог лапидарног романа сваки
читалац ће се суочити са искреном љубављу и наивношћу, на једној, срачунатом
себичношћу, на другој, и осећањем одбачености превареног, с треће стране, баш
онако како је то својевремено прецизно казао Јохан Волганг Гете да скоро „сви
људи бивају у надама разочарани, у
својим очекивањима преварени“, да би исти преварени својој вољеној показао
космичку ширину властите душе.
Али да не бих препричавао величину праштања превареног, нека се сам читалац у то увјери.
* * *
Трагичним љубавним судбинама у свјетској књижевности, као што је случај на примјерима: Клеопатре и Марка Антонија, Елоизе и Абелара, Владимира и Косаре, Инес де Кастро и краља Педра, Шаха Џахана и Мумтаз Махал, краљице Викторије и принца Алберта, Наполеона Бонапарте и Јосефине, Тристана и Изолде, Андреја Џексона и Рахеле Донелсон, Ромеа и Јулије, Принца Салема и Анаркали, Принца Едварда и Валис Симсон, сада се придружују Александра и Горан у сјајном роману „Јецај судбине“ Силве Нишић Пузавац, с том разликом што је овдје ријеч о инцесту за који нису криви ни једно ни друго, већ њихови родитељи, што је дотукло све актере у роману, али на различите начине. Сама чињеница да је у овом случају ријеч о трагичној љубави у инцесту из незнања, овом роману даје наглашену црту оригиналности и патријалхаалности у односу на претходно набројане случајеве са којима ће се читалац упознати у наставку текста.
* * *
Дакле, Клеопатра, египатска краљица, завела је Марка Антонија, римског војсковођу, 41. године прије нове ере, засновала с њим брачну заједницу иако је Марко био ожењен Октавијановом сестром који је са Марком био члан другог римског Тријумфирата, због чега је Октавијан замјерио свом шогору (пашеногу) издају и објавио му рат. Тада су Клеопатра и Марко Антоније поражени и обоје су извршили самоубиство да не би живи пали у Октавијанове руке.
Пјер Абелар, француски теолог и филозоф, професор у Паризу, након љубавне афере са својом 20 година млађом ученицом Елоизом и вјенчања с њом послије рођења њиховог сина, постао је калуђер, након што је Елоизин ујак организовао Абеларово кастрирање и од тада су живјели одвојено у различитим манастирима, комуницирали су једино преко писама и та писма спадају у бисере свјетске књижев- ности.
Прича о трагичној љубави Кнеза Владимира и принцезе Косаре настала је пет и по вјекова прије чувене Шекспирове драме „Ромео и Јулија“ коју у много чему превазилази, јер, уосталом, Владимир је први канонизовани светац у Српској православној цркви. Њихова трагична љубавна прича почиње ратом са царем Самуилом 997. године када је кнез Владимир заробљен и заточен у тамницу у Преспи. Царева кћерка Косара заљубила се у прелијепог засужњеног кнеза Владимира, рекла је оцу да ће се удавити у језеру ако се не уда за засужњеног кнеза, послије чега су се вјенчали и и живјели у манастиру Пречиста крајинска на Скадарском језеру. Међутим, послије Самуилове смрти на престо долази његов братанић Владислав који на превару убија кнеза Владимира на вратима цркве у Преспи. Његово тијело Косара је пренијела у манастир Пречиста крајинска и послије њене смрти по својој жељи сахрањена је поред ногу кнеза Владимира.
Трагична је љубавна прича о Педру, наследнику португалског престола, са служавком Инес док је био у браку са принцезом Констанцом од Кастиље која је умрла 1394. године. Послије њене смрти престолонаследник Педро хтио је да се вјенча са служавком Инес, али његов отац Алфонсо Четврти од Португала није одобравао тај брак и служавку је отјерао из двора и касније организовао њено убиство, због чега је у Португалу избио грађански рат између оца и сина у којем је тријумфовао син Педро, крунисао се и ексумирао Инесино тијело, сахранио је у краљевској гробници и постхумно је прогласио краљицом, тврдећи да су се тајно вјенчали још за вријеме Инесиног живота и послије своје смрти краљ Педро је сахрањен поред Инес.
Скоро свако је чуо за индијски величанствени Таџ Махал, величанствен маузолеј од бијелог мермера висок 75 метара који је Шах Џахан подигао за своју жену Арџуманд Бано Бегум, познату као Мумтаз Махал која је умрла на порођају четрнаестог дјетета, а о чијој љепоти су пјесници тога времена писали да када се она појави мјесец се посрамљено сакрије.
Многи писци су се бавили тужним и трагичним љубавним судбинама: краљице Викторије и принца Алберта, Јозефине и Наполеона Бонапарате, седмог по реду америчког предсједника Ендри Џексона и Рахеле Донелсон, принца Салема и служавке Анаркали, британског краља Едварда Осмог који је абдицирао како би се могао оженити двоструко разведеном Американком и многим другим...
* * *
Трагичну љубав у роману „Јецај судбине“ обиљежио је инцест који се завршио најтрагичније.
Наглашено даровита Силва Нишић Пузавац овим романом сврстала се у групу европских и свјетских писаца који су у својим дјелима обрађивали трагичност инцеста,
као на примјер: „Краљ Едип“ и „Електра“ Софокла и других дјела грчке књижевности на основу којих је Фројд пронашао архетипске моделе настраних нагона из којих је дефинисао Едипов и Електрин комплекс; мада је инцест познат чак и у Библији гдје је морално осуђен, што је наглашено у „Левитској књизи“ у 18 поглављу, затим инцест је обрађен у: приповијетци Клеменса Брентана „Три ораха“; драмама „Прабака“ Франца Грилпарзера; „Пред свитање“ Хауптмана; новелама „Суткиња“ Конрада Фердинанда Мајера; „Валсуншка крв“ Томаса Мана; романима:
„Проклети“ Франка Тиса; „Изабраник“ и „Исповијест варалице Феликса Крула“ Томаса Мана;
„Брат и сестра“ Леонарда Франка; „Човјек без особина“ Роберта Мусила и тако даље.
Далеко би нас одвело набрајање инцеста на европским и
свјетским дворовима, почев од родоскрвнућа код египатских владара на основу митологије о богу Озирису који је оженио своју сестру Изиду.
Дакле, још у старом Египту фараони су женили своје сестре и
добијали дегенерисане наследнике који су преузимали престо. Ако нијесу имали
рођену сестру тада су се женили са најближом рођаком. Иначе, фараони су себе
сматрали полубоговима. Такође је мноштво римских царева у знаку инцеста.
Хабсбурговци су инцест упражњавали вјековима, чак у осамдесет одсто случајева њихови бракови су инцест, а данас је инцест присутан у многим племићким породицама и код изопачених либералних модерниста у западноевропским земљама, Америци, Канади и Аустралији, мада је инцест у стварности присутан и на нашим просторима, што је видљиво у дјелима Боре Станковића.
* * *
Између свих ових аутора и сличних књижевних обрада кроз историју ове скоро табу-теме и наглашено талентоване Силве Нишић Пузавац у роману „Јецај судбине“ је јасна поларизација.
Док је у већини наведених дјела ријеч о психопатолошким појавама, о људским трагедијама
болесних умова, у овом случају ријеч је о злехудој судбини,
за коју,
понављам,
главни актери су најмање криви.
Као што је познато, инцест је болесна патолошка појава, дубоко укоријењена у патолошку психу појединаца и евидентна је, као што је већ речено, у свим културама и епохама.
Овој проблематици Силва Нишић Пузавац прилази са јасно наглашеном моралном дистанцом, смогавши снаге да о овој табу теми проговори јавно. Посебну пажњу је посветила несрећној мајци која ће вјечито носити ожиљак тајне, јер она је парадигма оне мајке којој се повјеравају све тајне да би у исто вријеме највећа мајчина тајна била кад је болно тужна. Та врста дубоког бола из срца се пење до самог Бога, па и изнад, ако је изнад уопште могуће. Мајка у овом роману, осјећајући се кривом због своје наивности, има срце које је дубоки понор на чијем дну се налази опроштај, како је примијетио Оноре де Балзак, а у овом случају мајчин опроштај, ма колико било болно, усмјерен је према сину због самоубиства послије сазнања о инцесту, тако да цио терет пада на мајчину душу у којој се чује громогласан јецај судбине. Управо ове двије последње ријечи су последње двије ријечи у овом роману високе књижевне вриједности.
Да закључим, Силва Нишић Пузавац
у роману „Јецај судбине“ носи
снажну поруку која гласи: последице инцеста
су разорне, како за саме учеснике инцеста тако и за цијелу породицу,
потомство, братство, племе, нацију, па чак и за цијело човјечанство.
Овакву снажну поруку у
свом дјелу могла је да нам упути стваралачка личност која је на најбољем путу
да се попне до највиших висина, а Силва Нишић Пузавац, сигуран сам, то је у
стању, што ће вријеме показати, а на њој је да остане доследна себи и да у
наредној књизи надогради своју високу књижевну кулу.
Имајући све ово у виду
издавачу и читаоцима најсрдачније препоручујем сјајан роман „Јецај судбине“,
роман који се дуго чекао!
Подгорица, 29. март
2022.