Сећам ли се ја и даље тебе?
Сада већ, рекла бих, кроз маглу.
Давно је то било, не замери.
Сећам се:
Једне ноћи после поноћи; неког децембра;
Гласне музике која је одзвањала у колима
и једне чоколаде која се топила од врелине у њима;
Омамљујућег мириса бензина;
Твог уобичајеног заваљивања у седиште
од ког ми се разум мутио.
Знао си да ме то привлачи и да сам слаба на то...
Замагљених стакала, наших шака на тим истим стаклима,
Узбуђујућих уздаха који су нам се отимали и пркосили нам;
Очаравајућег парфема ARMANI CODE од ког ми застаје дах;
Најлепшег осмеха који сам икада видела;
Очију твојих веселих, крупних;
Загрљаја твог јаког, чврстог
у ком бих остала читаву вечност-одавао си ми сигурност;
Жутог дукса који си носио;
Твоје реакције на поклон који ти се није допао и који си бацио;
Твојих неумесних шала, провокација;;
Наших свађа које се створе тек тако, ниоткуда.
Уметну се између два инатна бића...
И да, сећам се тебе
и те неке ноћи када смо се први пут пољубили... Случајно!
И тако с времена на време
питају ме понеки за тебе.
Заиста, не желим да се присећам, сећања ионако бледе.
Довољан би био само један сусрет,
па да стихови о теби поново почну, још јаче да вреде.
А сећаш ли се ти мене?