ЕРОТСКА ПЕСМА
Као Фрида Кало
рашчешљане кичме,
будим се у грчу
твог стомачног бола
и док лежим поред тебе гола,
шапућем: ,,То нисам ја...’’
После страсти, прокапати.
И бутина ми глатка као риба,
тражи ослон на леђима твојим.
Као одрон, таваница
у очима таласа
обојена у плаво,
ко небо да ми неко дао,
И мисао свака у њу удара.
мени се враћа равно у чело
ко седам пила кости да разбија.
Дрхти мисао ко врабац у врећи,
дрхти цело тело док се
слила гомила твојих погледа
уздуж, горе и попреко.
Опекло ме око,
опекло порекло љубави,
да л’ из душе или зноја?
Роји се безброј пчела
усковитланих између
усана које бриде
у пољубац између бедара.
Роји се безброј речи,
обећања, давања...
Крадомицом звече зуби
и језик их меље.
Дижу се два сунца пламтећа,
два бездана, два опала.
Ужасна су.... Два смртна ока
што висе у зору...
Ја знам да лепота земна
није више од гипса таваница
пробијена
– но свећа,
но звезда,
но бршљен,
што пробија у собу.
ПУСТИЊСКИ НАТПИСИ
Као Фрида Кало
рашчешљане кичме,
будим се у грчу
твог стомачног бола
и док лежим поред тебе гола,
шапућем: ,,То нисам ја...’’
После страсти, прокапати.
И бутина ми глатка као риба,
тражи ослон на леђима твојим.
Као одрон, таваница
у очима таласа
обојена у плаво,
ко небо да ми неко дао,
И мисао свака у њу удара.
мени се враћа равно у чело
ко седам пила кости да разбија.
Дрхти мисао ко врабац у врећи,
дрхти цело тело док се
слила гомила твојих погледа
уздуж, горе и попреко.
Опекло ме око,
опекло порекло љубави,
да л’ из душе или зноја?
Роји се безброј пчела
усковитланих између
усана које бриде
у пољубац између бедара.
Роји се безброј речи,
обећања, давања...
Крадомицом звече зуби
и језик их меље.
Дижу се два сунца пламтећа,
два бездана, два опала.
Ужасна су.... Два смртна ока
што висе у зору...
Ја знам да лепота земна
није више од гипса таваница
пробијена
– но свећа,
но звезда,
но бршљен,
што пробија у собу.
ПУСТИЊСКИ НАТПИСИ
Желиш ли да ти кажем хиљаду пута
колико те волим. или да ти усне залијем
хиљадама пољубаца као капљицама
што ме своме мору врати?
Желиш ли да ти језиком коżу пресвлачим
и кошуљу облачим од своје излучевине - влажне,
текуће оазе пустињске, од моје душе пусте
за земаљска збивања?
Слепа за људе, слепа за боје и градове,
у свом телу осећам само ветрове, азијске монсуне
који смерове мењају ударајући тако јако
из мојих груди у твоје пене...
Воли ме ове ноћи као никада раније! Воли ме,
жаром усијане пустиње... Пржи као рибу на угријаној плочи.
Воли ме драги, космички у ноћној лепоти,
из моје руке у твоје подивљале кочије.
РАЂАЊЕ
Не сећам се првог удаха.
Мада знам за многе стрепње од угушења.
И кад сам први пут пливала
и кад сам на трпези рибу имала
и кад није било зрака...само смога,
оне ноћи кад ме је испраћао.
Не сећам се пресецања пупчане врпце.
Иако је мајчина крв колала у мени више пута,
да ми се луда на прозору не појави.
Иако сам своју просипала из бокала
за нечији осмех или љубљене очи.
Иако сам осећала ту крвну врелину,
када ме је први пут узео, оне ноћи.
Не сећам се како су ме увили у топле пешкире
кад сам на свет дошла.
Иако сам се мрзла у снегу носећи кофере
са једне на другу адресу и замишљала мале девојчице
како крше своје нејаке руке.
Иако сам више пута осетила језу
приликом убода ножем у леђа или изговорених речи
преко рамена...као кад опсујеш негде
преко ограде моста.
Не сећам се како су ме спустили мајци у наручје.
Сећам се да сам се отргла из многих немих загрљаја
и у плафон глупом главом ударила.
Сећам се да сам пустила птицу из својих руку, незагрљену,
а себе у тој улози волела.
Сећам се да ми је све желео дати...осим руке на рамену.
За себе је оставио круну, жезло и одору. Била сам
ванвременска у окретању главе.
Родили смо се, да бисмо отишли једног дана.
А ја! Ја се упорно враћам да бих била
поново рођена...у дијадеми живота.
...Да осетим први удах,
да ми крв поново прокључа,
да ме увије у беле чаршаве и каже:
"Не иди, не остављај ме више никад! Диши!
Слободно диши овај живот
на који си случајно пала.
Не лебди као Њаллмика,
буди срећна...спусти се на земљу!"
*WALLMIKA - једна од најлепших птица на свету
ЈЕДАН МИНУТ ЛЕПОТЕ ЈЕДНЕ МАЧКЕ
Пеглала је косу увек код истог фризера
и он би истрајно у благом наклону
чекао на њу на вратима салона.
Спуштао би јој пољупце у косу
који су падали попут зрелих трешања
и увек би хвалио њеног хаирдрессер-а.
Сећала се у сновима
како ју је мајка миловала по власима
и то би јој попут анђела
измамило осмех на лицу и сећања.
Миловала је по глави толико дечака и девојчица
јер била је амбасадорка добре воље
и борила се за заштиту права детета.
Чија је ово ручица, чији обрашчић...?
Где ће ове ножице сутра одлутати...?
Као мала, седела је на ноши
и вртела једним прстићем по носу
а другим по праменовима.
Као девојка, мутила је жуманца
и стављала на главу испод загрејаног пешкира,
јер ју је баба тајнама учила.
Так, так, тако куца бабино срце.
Питала се тада, на кога је заправо личила...
А онда се једног дана пробудила
као жена од шездесет и више година,
телефонирала је чешкајући се по коси и бради,
молила се, нахранила мачке, опрала ноге,
ставила свој омиљени парфем и омиљено цвеће у вазе,
дошла на посао са црвеним лаком на ноктима
и почупала све до последње власи жени за суседним столом.
По свој прилици - оно што је одавно требала учинити.
ВРАТИЛА СЕ...
Брава је шкљоцнула и врата су се за њом затворила.
Ништа није рекла, само је збацила бунду са себе.
Ништа се није могло наслутити, осим огромног разочарања.
Једним покретом извадила је чешаљ из косе,
другим откопчала пар дугмади на хаљини
и она се сложила на земљу попут смећа...
колико те волим. или да ти усне залијем
хиљадама пољубаца као капљицама
што ме своме мору врати?
Желиш ли да ти језиком коżу пресвлачим
и кошуљу облачим од своје излучевине - влажне,
текуће оазе пустињске, од моје душе пусте
за земаљска збивања?
Слепа за људе, слепа за боје и градове,
у свом телу осећам само ветрове, азијске монсуне
који смерове мењају ударајући тако јако
из мојих груди у твоје пене...
Воли ме ове ноћи као никада раније! Воли ме,
жаром усијане пустиње... Пржи као рибу на угријаној плочи.
Воли ме драги, космички у ноћној лепоти,
из моје руке у твоје подивљале кочије.
РАЂАЊЕ
Не сећам се првог удаха.
Мада знам за многе стрепње од угушења.
И кад сам први пут пливала
и кад сам на трпези рибу имала
и кад није било зрака...само смога,
оне ноћи кад ме је испраћао.
Не сећам се пресецања пупчане врпце.
Иако је мајчина крв колала у мени више пута,
да ми се луда на прозору не појави.
Иако сам своју просипала из бокала
за нечији осмех или љубљене очи.
Иако сам осећала ту крвну врелину,
када ме је први пут узео, оне ноћи.
Не сећам се како су ме увили у топле пешкире
кад сам на свет дошла.
Иако сам се мрзла у снегу носећи кофере
са једне на другу адресу и замишљала мале девојчице
како крше своје нејаке руке.
Иако сам више пута осетила језу
приликом убода ножем у леђа или изговорених речи
преко рамена...као кад опсујеш негде
преко ограде моста.
Не сећам се како су ме спустили мајци у наручје.
Сећам се да сам се отргла из многих немих загрљаја
и у плафон глупом главом ударила.
Сећам се да сам пустила птицу из својих руку, незагрљену,
а себе у тој улози волела.
Сећам се да ми је све желео дати...осим руке на рамену.
За себе је оставио круну, жезло и одору. Била сам
ванвременска у окретању главе.
Родили смо се, да бисмо отишли једног дана.
А ја! Ја се упорно враћам да бих била
поново рођена...у дијадеми живота.
...Да осетим први удах,
да ми крв поново прокључа,
да ме увије у беле чаршаве и каже:
"Не иди, не остављај ме више никад! Диши!
Слободно диши овај живот
на који си случајно пала.
Не лебди као Њаллмика,
буди срећна...спусти се на земљу!"
*WALLMIKA - једна од најлепших птица на свету
ЈЕДАН МИНУТ ЛЕПОТЕ ЈЕДНЕ МАЧКЕ
Пеглала је косу увек код истог фризера
и он би истрајно у благом наклону
чекао на њу на вратима салона.
Спуштао би јој пољупце у косу
који су падали попут зрелих трешања
и увек би хвалио њеног хаирдрессер-а.
Сећала се у сновима
како ју је мајка миловала по власима
и то би јој попут анђела
измамило осмех на лицу и сећања.
Миловала је по глави толико дечака и девојчица
јер била је амбасадорка добре воље
и борила се за заштиту права детета.
Чија је ово ручица, чији обрашчић...?
Где ће ове ножице сутра одлутати...?
Као мала, седела је на ноши
и вртела једним прстићем по носу
а другим по праменовима.
Као девојка, мутила је жуманца
и стављала на главу испод загрејаног пешкира,
јер ју је баба тајнама учила.
Так, так, тако куца бабино срце.
Питала се тада, на кога је заправо личила...
А онда се једног дана пробудила
као жена од шездесет и више година,
телефонирала је чешкајући се по коси и бради,
молила се, нахранила мачке, опрала ноге,
ставила свој омиљени парфем и омиљено цвеће у вазе,
дошла на посао са црвеним лаком на ноктима
и почупала све до последње власи жени за суседним столом.
По свој прилици - оно што је одавно требала учинити.
ВРАТИЛА СЕ...
Брава је шкљоцнула и врата су се за њом затворила.
Ништа није рекла, само је збацила бунду са себе.
Ништа се није могло наслутити, осим огромног разочарања.
Једним покретом извадила је чешаљ из косе,
другим откопчала пар дугмади на хаљини
и она се сложила на земљу попут смећа...
Гледао ју је у положају фетуса, готово нагу,
само у црним чарапама и црном корсету.
Чвор колена, заузео је судбинску позу.
На једној страни му остаде грло, на другој глас.
Неће успети да је одвоји од провалије,
тишина ју је преврнула на другу страну.
Неће успети - распала се између тела и поезије.
Згрчена, тако заузима мало простора.
Нагло је нестала између пропасти и спаса.
Вратила се у мајчину утробу.
______________________________________________
