ВРЕЛИНЕ
Око мене пешчане дине
и прозирни прах.
Небо је добило страх од висине
и тежак, сувоњав дах.
Себи у зенице зурим црне
и чекам дан врели да мине.
На уснама од близине трне
пољубац сунца уз укус прашине.
Ветар загробне разноси тајне
по жаркој пустињи на сав глас.
У грудима врелине остају трајне,
вечитој жудњи кључ за спас.
ВЕЧЕ
У пустој улици на крају града
маглом и тмином заоденуто
вече пада. да.
Врх свилене пучине речне
месеца млада
сребрни се одсјај свио
и свуда тишина влада.
Сада, покрај старога пута
никога нема више.
Пред крчмом свагда
запрљани фењер се њише.
Утихнуо је глас аласа,
сада тешко и потмуло дише
над злокобном судбином својом.
Заборављене трагове кише
с прагова жене очистише
и небо се обли загаситом,
у сутон бојом.
Врх свилене пучине речне
месеца млада
сребрни се одсјај свио
и свуда тишина влада.
Сада, покрај старога пута
никога нема више.
Пред крчмом свагда
запрљани фењер се њише.
Утихнуо је глас аласа,
сада тешко и потмуло дише
над злокобном судбином својом.
Заборављене трагове кише
с прагова жене очистише
и небо се обли загаситом,
у сутон бојом.