Одоше,
у пепео се сасуше,
да туђе ватре запретавају.
Одоше,
несташе у занемелим временима,
у окамењеним данима.
На пустим стрњикама
освићу магле,
Одоше,
несташе,
у туђи пепео се сасуше.
Препукла земља чека,
да мајске кише нашим сузама,
натопе нека нова свитања.
АЛЕКСИНА МЕЂА
Остајте овдје, пјево је Алекса,
oстасте ви ал Алексе нема,
нема ни Светозара,
Перове кише плачу над Мостаром.
Улице прекрила тама,
jеднога народа нема,
у сузу видици стали,
jеднога народа нема,
мртва га јутра покрила,
ко мртве рибе у виру Неретве.
Друмови пусти пелином цвјетају,
jеднога народа нема
на Буни вјековној.
Остајте овдје, пјево је Алекса,
oстасте ви,
крви жедни,
несреће достојни,
oстасте ви, ал Алексе нема.
У вашем граду,
у вашем мраку,
мртве сјене шетају,
срце Неретви чупају
и јаук у Мостар сасипају.
Остајте овдје, пјево је Алекса,
oстасте ви ал Алексе нема,
нема ни Светозара,
Перове кише плачу над Мостаром.
ПОВРАТАК У ЖИТОМИСЛИЋ
Кад се будемо враћали,
у наше домове,
на наше њиве,
у наша околишта,
на наша станишта.
Кад се будемо враћали,
са нашим свецима,
ка колијавци
и нашим прецима.
Кад се будемо враћали,
донијећемо
нове зоре,
нову росу,
унијети нове бадњаке,
везаћемо вуку уста,
и отворити прозоре
да зло изађе.
Кад се будемо враћали,
доћи ће и нови дани.
Сјене наше
чека Неретва.
Неретва,
модра од муке,
дубока од јада,
бистра од суза.
Неретва,
хладна од смрти,
уморна од одлазака,
у мору туге чамује.
Кад се будемо враћали,
звониће звона на Саборној цркви.
Кад се будемо враћали,
камење неће плакати.
Крај уплакане Неретве,
засадићемо црвене божуре,
међу крваве љиљане.
Испод моста, у Мостару,
у мрежу ухатићемо вријеме.
Чекајте нас,
с пролећа,
кад ласте долазе,
доћи ћемо са нашим свецима,
доћи ћемо на огњиште прцима,
да донесемо
нове зоре,
нове росе
и нове дане.