(Босиљки и Илији)
Далеке су нам зоре,
Далеко сунце што нам сја,
Вратиће вас ветрови равница.
Чекаће вас отац, мајка, браћа и ја;
Лесна зараван и звезда луталица,
Нада која споро дише и време што нас споро брише,
Сећања што забораву ходе и избледели дани,
Нама равница, а вама море,
Све су то биле исте зоре,
Исте боли, иста страдања,
Исти број утихнулих снова,
Али душе су саткане од надања,
За лепоту и времена нова,
За поглавља која живот пише,
За два мала откуцаја више,
За љубав која се роди међу вама,
Вратиће вас ветрови равница поново нама.
ТЕБИ СЕ ВРАЋАТИ
Теби се враћати, волим више од свега,
Тада ми ужареним срцем пламичци горе,
Ушушкати се у рухо Тителског брега,
Златом окупано у освитима зоре.
И премда бескрајна равница којом дишеш,
Ветровима носи мисли твоје што у недоглед лете,
Кроз сунце ти ми јутром и вечери пишеш,
О милим родитељима што ме се сете.
Теби се враћати, том свечаном чину,
Твојим тишинама, ту на ободу света,
Дођем каткад да ме жеље мину,
Чувај ми сећања на мене као детета.