Милан Влајковић: Живот, мање познати план

     Млада дама, у фокусу ове приче, животно и крајње директно везана за своје лично, и свеопште паланачко окружење, биће је које из више разлога заслужује ову хронику – њено квалитетно свеопште реализовање, у садржају од поштовања редоследа долажења на животну сцену до чувања и омогућавања социјалне и психолошке климе и развоја генерација своје средине. Наравно да смо и ми ту, људи, умешачи у њене животне просторе, али нека то буде узгредно и периферно , ма колико то није баш тако.... Штавише.
Мада, знамо да има људи којима то није баш тако лепо и занимљиво, јер те ликове, којима припада млада дама, не примећујемо... нагазимо, шутнемо, и уопште не региструјемо. Некад неко их и примети, помази, помилује, али , такви су ређи...
Каква је заправо ситуација, у практичном смислу о овој теми , шта говори и каже моје искуство а и ево како је све текло до формирања ставова о томе. .. Е, мачка, млада дама у фокусу ове приче, житељка моје паланке, после силних размишљања, решила је нешто да мења у свом животу. Не стриктно и строго плански, али животне околности дале су основ за размишљање да ту нешто треба мењати. Маца као да се питала : како реализовати садржаје живота који ће обезбедити превенцију осујећења, негативних искорака, нецелисходних поступака, лоше утицаје чинилаца средине и уопште окружења, и тако редом
Тражења одговора, тиме и решења за нека питања, да будем баш конкретан која јој нису била тако и извесно јасна, био је циљ .... Да не буде наивна када размишља о транзицији, евроатланским интеграција и ко зна о чему све још, не прави себи проблеме када размишља о границама, позицијама, дешавањима, могућностима... да не компликује ништа у свом животу већ да јасно и конкретно решава питања која јој налете у животу. И тако, из наведених разлога, моја мачка је кренула у извиђања, испитивања , где би друго и најпре, по комшилуку. Пошто јој постојеће границе нису нешто одговарале, чак су је и угрожавале, штавише нису нудиле напредак сигурност што да не и стандард, ушла у суседну авлију.... пратећи пре свега, шта би друго, искуључиво мирисе, нашла њихове изворе и право ..... код комшинице која ради у кафани. Паметница моја, нимало наивна, штавише, одскитала ....., и добила.... брдо ћевапа, пилећих крила и сваку другу храну, поготову ону која јој није била тако често доступна... ..... у неком смислу чак, како то раде маце према теоријама, да се похвали да има, да може, и што би рекли они који знају свет мачака, храну је донела и мени, да се похвали, сигурно и подели. Ја се заинтересујем, онако лаички, о чему се ту ради, и брзо схватим, да је моја маца, не само и тамо неки истраживач почетник, већ по природи ствари и ...... експерт за много тога, да јој све полази за руком, без муке прелази границе, узима све што јој се нуди, ............... и полако се као стално сита попуњава, да не кажем дебља, без сумње да ту нешто и није нормално. .

     И комшиница, фина жена, брзо ми каже о чему се ту ради, шта стоји иза тога, што као такво одговара свима, мени, мачки, комшиници.... и све то траје и траје релативно дуго, без ичијих примедби, сумњи...

      Једног дана.... мачке нема.... Комшиница пре мене укапира да је враг однео шалу и да је маца,........ не преједена,..... него т р у д н а .

      Комшинца, воли мачку, не смета јој све то, каже нека маца остане, па нека остане кажем и ја, иако је то доста поразно за мене као домаћина. Недуго, ма врло брзо да будем искрен, дође ц е н т р а л н а новост. Комшиница само каже – Т Р О Ј К Е.

     Наравно, нисам баш за толико неискусан да не знам о чему се ради, шта бих друго него с х в а т и х шта треба да схватим .. И рекох просто – нека буде. Десило се, ваљда тако и треба...

     Е и то не потраја дуго. Опет комшиница само саопшти. Морамо да делимо маце - једно маче теби, друго мени, треће нека иде неком.. Ко те пита. Боље дај сагласност него да буде нешто горе и неповољније. Ја се сагласним. Шта ћу...

     Не потраја и то дуго, дође нова невоља – комшиница каже, ја ти данас доносим маче, ти види шта ћеш са њим..

     Знам шта ћу. Цуцла, млеко, све познато, стандардно... Чуваћу га... Мачка почиње да се појављује али место не мења... Остаје код комшинице. Долази сваких пар сати, да малу кћеру подоји.... мени је лепо, мом мачету такође, комшиници, дакле свима.

     И то не потраја дуго. Маца је одговоран родитељ, дете јој задовољно, али.... проради природа. Мачка почиње да прави паузе, веће или мање, почиње да се јогуни, емоционално  мења, постаје прека, груба, прави дистанце, почиње и да се љути.              

     Маче удара шапом у главу. Истовремено - све чешће уопште је нема...

      Маче прихвата такву мајку, шта ће јадно .......... Али, и брзо схвата, да мора да се осамостаљује,

     Почело је селекцију хране, неће све и свашта да једе. Зграбило је  гугутку, једва сам гугутку спасио - нисам дао да је поједе,  дакле умешао сам  се али без знања где су  границе за право  мога улажења у његов свет и уопште живот мачака,             

      Ухватила је првог миша, донела га скоро у кућу да се похвали.. вероватно спремна за живот, можда искаже жељу не само да се похвали већ........ и подели са домаћином.

     Мајка маца, појављује  се, при том нити  да се осврне, било кога погледа. Имао се утисак да је то једна врста  надзора и контроле над ситуацијом. Маче се повлачи у скривене куте простора, гледа из прикрајка, ишчекујући да  инспекција одрасле мачке прође. Дистанца обострана, јасна, стриктна.                 

     Мачка ништа ''не каже'', али је извесно да иде ''текст'' : Код нас није као код људи, авлија ти је отворена, ради шта знаш. Код мене не може. Овде свако мора да се сналази како зна и уме, и тако ће увек бити. .

      У људском роду неко би рекао неодговорна мајка, треба је лишити родитељског права, одредити надзор над вршењем родитељског права, неког упутити у сигурну кућу, и ко зна шта још све ...

     Овде се ништа не говори, каже, све ствари се само подразумевају. Нема идиле,  ничије мишљење се не тражи, и изговара,  свако је наставља  да живи на начин како се то увек  радило и ради у свету мачака.                   

     И тако све иде својим током, како и сад, и овде, тако и свуда, тако ће увек и бити.

     Моја маца, и њена кћера, сада живе и као другарице, и комшинице, хране се паралелно у више кућа и светова, лепо им је, не исказујући да је ту нешто ван токова и искустава поготову да ту нешто треба додатно истраживати, негирати, кориговати.

     Шта на крају рећи. Да ли је писање ове паланачке хронике имало смисла.?.

     Имало је извесно. Ликови који текстом никада, гласом да понекад, исказују  своје ставове и искуства, ту су поред нас, уз нас, са нама, а нама је обавеза да поштујемо њихов свет,  бринемо  о њему,  и....... волимо.