Страдање
Демократија у лице нам се смеје,
живимо, а правда где је?
Слобода вришти, оном што је дата
на тугу и муку траје...
А нисмо више несвесни и слепи да ситне душе,
похлепом вођене, са златном кашиком рођене,
Ми крвљу хранимо утваре у тами...
Зло своје лице крије, маску ставља док се златном
телету клања...
Док радост пије, само једно жали:
младост и вечност му фали...
Снобови...
Љубав и време купују...
На распродаји нова су лица...ситница...
И створ се радује, чврсто срце ставља,
новац је лек, живеће заувек.
А мали човек кијавицу лечи, корону криви,
на сваку интервенцију мораће да чека,
а дан за даном се ниже, шансе не долазе,
и многи прерано одлазе...
Али нека, делове неко чека.
Зора се чуди...Спавају људи...
Пролеће...болеће...
Препород
Када се будим, мене сунце љуби...
Црвене руже за мене миришу...
На столу зелене јабуке, ораси и мед,
чекају да се сладим...
Уживам, свежину јутра пијем,
дане одавно не бројим,
јер живота се више не бојим.
Осмехом дочекам свако сутра...
А у сваком дану лекција нова,
енигма, испит, или меч...
Живот нас увек враћа у игру, још један круг,
да грешке пред себе ставимо,
да нове кораке правимо...
Из руке тајанствене тајне,
узимам поклон који ми дарује,
он који свему царује...
Знам, мени су лек горчине и сладости.
Даровима свемира у нама се буде,
Сва осећања спремљена за људе...
И волим овај свет, волим и разумем...
Живети и умирати умем...
И више пута кожу сам свукла,
Да би се кроз кључаоницу провукла....
Сањарење
Ноћ, чаробна и бајна...
Светлуцају његове очи, као звездице сјајне...
На уснама укус тајне, остаће да живи...
Све што желим је ту, али...
Али, одлазим...
Пољубац за лаку ноћ, био је мој крај...
Од тада даноноћно слику стварам,
како с њим разговарам...
Па сам храбра, јака и смела...
Па му кажем шта бих хтела:
„ Сада желим једну ноћ за нас,
једну ноћ за живот мој цео,
да не жалим што си ме срео...“
„Хоћу само да гледам твоје очи,
руке да ти држим, загрљај ми треба,
успомена за живот цео,
да не жалим што си ме срео.“
„ Љубав је моја грешна и невина,
и стоји скривена у слову твог имена...
А ти, и да безгрешан, пред црквом стојиш,
Још ме болиш...“
Познајеш ли ме
Данас сам срела тебе кога волим...
Ти, као да ме видео ниси;
али те црно око издало,
на секунд поглед је на мени стао...
Поглед, хладан као лед...
Без осмеха,
мимоишли смо се као странца два,
ти кога волим и невољена ја...
Случај или моја пуста жеља,
а радујем се што сам те срела...
Да ли знаш да када се исти метали
у свемиру сретну, заједно даље,
кроз вечност путују?
А моји снови тугују...
Твој загрљај ми треба:
да оздравим и да се поздравим...
Овако, зачарана живим...
И изван времена, чежњом ћу те звати.
Тамо где све истине се знају,
И моја нада имаће крај...
А ја чекаћу знај.