ДРАГИ MOJ
Осећања су ми увек ишла од руке, што не могу да кажем за њихово испољавање. Зато седим овде и ко зна по који пут у руке узимам нову хартију, не бих ли ти написала писмо. Милијарду мисли ми пролази кроз главу, и таман када бих их записала, наиђе још толико нових. Запишем их, прочитам и онда тај папир згужвам и бацим. Скувам нову кафу, па пробам поново. Имам неодољиву потребу да на папир проспем сва осећања, своју срж и душу, не би ли те, када га будеш читао, преплавио талас љубави тако дубоке да ће одолети вековима. Нека се расточи у нама у једно наслеђе које ћемо оставити на овом, па и на оном свету. Не, нисмо се ми упознали у овом животу, знамо се ми пре него што смо дошли на овај свет. Као што птица своме јату лети, тако сам теби полетела ја чим сам се родила. Као да је свака моја година, свака моја радост требала да води теби, баш као и свака моја суза и бол. Обична сенка, то сам била, мисао тек. Долазила сам и одлазила, сијала притајено попут светлости свеће, све док ме твоја душа није пронашла. Зар не видиш љубави, да оно што помислим на уснама твојим заврши и да је оно што бих ти рекла одавно у звездама записано?
Волела сам. Патила сам. Чезнула сам. Љубав је одувек била сила која ме је покретала и водила али увек у погрешном правцу. Заслепљена њеном моћи, охрабрена младим годинама, бирала сам погрешне, са кратким или истеклим роком трајања. Што сам више волела њих, све мање сам волела себе. Једном телу требала је назад душа. Пратећи ритам тихих откуцаја, пронашао си моје срце. Вратио си ми душу а заузврат сам ти поклонила сваки откуцај срца, сву музику душе своје. Радости моја, плеши са мном кроз овај живот уз вечну мелодију срца. Играјмо по тактовима наших соната, јер смо нестрпљиво чекали на своју срећу, тражећи се по овом свету. Сада када сам се коначно усудила да волим и да будем вољена, буди чувар овог срца. Чувај га, јер оно припада само теби.
И плеши са мном! Хоћеш ли?
У ишчекивању твог писма, гледам ка хоризонту ...
Голубица.
МАЈА ПЕТРОВИЋ ДРАЖИЋ - Бечеј
_____________________________________________________
ЉУБАВИ МОЈА
Ја сам потпуно затечен твојим прелепим и сентименталним писмом. Пријатно сам изненеђен и истовремено веома срећан. Али Majo, ја просто не могу да верујем да си ми ти писала.
Ех, кад би то била истина, драга моја, ма пола истине, ја бих заиста био срећан. Не, не верујем, сувише је лепо да буде истина.
Толике сам те ноћи сањао, толике те дане желео, толико лутања, скитања ... Колико сам само путева потрошио тражећи те. А ти, ти вероватно ни рођена ниси била док су ме ветрови туге шибали, поплаве бола потапале, ватре љубави сагоревале, кише суза гасиле наду а снегови хладни стезали срце у ледене окове. Не, не верујем! Ти си фатаморгана у мојој опустелој души, ти си илузија мога рањеног срца, ти си недокучива дуга иза слапова мојих исплаканих суза ...
Не, не могу да верујем!
Ти, која си рођена у зениту моје младости, ти, која си постала опсесија мојих позних година, ти, чаробна вило из најлепше бајке ... , да ли си стварна? Да ли си ти оаза моје већ усахле љубави, да ли си ти извор давно потонуле среће или си пак еликсир мог оронулог живота?
О, кажи ми, кажи ми да јеси, кажи ми да је то истина. Не, сигурно још увек сањам.
Молим те, пољуби ме, пољуби ме слатким девојачким пољупцем, пољуби ме својом чедношћу, озари ме надом, окрепи срећом, обаспи љубављу да поверујем, да поверујем да је истина.
Хоћу, загрлићу те, чим ме твоје нежне руке дотакну око врата, чим осетим мирис твоје искрене љубави, када чујем откуцај твога срца на мојим грудима. Загрлићу те тако чврсто и тако снажно да никада више не одеш од мене. И никада те више нећу пустити из свог чежњивог загрљаја.
Остаћеш заувек робиња моје опсесивне љубави. Волећу те жељо мојих немирних снова, искро моје пробуђене наде, чежњо мога устрeпталог срца, волећу те тако као што те никада нико волео није.
Дођи љубави, дођи срећо, дођи радости моја, испуни моје сне. Заблистај најлепшим сјајем на мом лицу, у мојим грудима и у мојој души. Осветли помрчину у амбису пресахле наде.
О, дођи! Дођи да заплешемо у страсном загрљају љубави наше.
Твој, и само твој, Баја.
ЦВИЈЕТИН БАЈА ЛОБОЖИНСКИ – Нови Сад
_______________________________________________________________________________
