Жарко Бумбић: Ране Лијевча

Поља смјештена међу планинама, налик су људској шаци, људској мисли, славској љубави и некој врсти спасења. Над пољима можете певати, плакати, шеницу сијати, атове играти и снове снивати. Пуна су, ко око, ко јабука ко свитање. Таласасто класје, заносне траве, мирис земље, завијају комаде небеса у дар живота, ко мајчинске очи, ко огњиште ко колијевка. Све што човјеку треба, ту је: у њедрима поља, у лептиру, у класу, у путељку, у румени распламсаних залазака сунца, у успаванкама потока. Поља су љепота, ко роса коју пије младо сунце.

Над Лијевчем истимарени атови вриште, прелијећу хоризонт, разбацане гриве парају небеса. Звоне копита о цвјетне звончиће. Душе војника под крошњом дрвета чекају, смираје дана броје, руменило небеса пуне. Нарциси младости њихове, с пролећа прекрију Лијевче. Вечерњи поветарац поље  уснуло милује и  хумкама успаванку поје.

Чекала мајка сина. Данима плакала. Очи исплакала. Вријеме чекањем испунила. Огњиште чежњом прекрила. Богу се молила.Планину тугом потопила. Сузама извор-реку створила. На Ивицу поглед бацала. Гојко се са војне не враћа. Тама га прејака сколила. На пољу Лијевчу, смираје дана на коњу бијелом испраћа.

Мачеви облаке парају, мишице брда ломе, тјескобом срца пуцају, путеви се плави преплићу у недостиж огљишта претварају, деветнаест рана у једну сливају, чежњом земљу проламају док витезови наде смираје дана под крошњом дрвета испраћају.

Сестрина туга брда пролама, братов јаук камен леди, соколу крила скресана, љеторас јаблан с корјеном сасјечен, Косовска рана душмана напаја, судбина старцу срце сломила, тамни облаци висове прекрили, оловна туга шљемена притисла, братске ране из земље шикљају и тужну историју оплакују.

С јесени, кад слане падну и оскоруша навуче своју копрену на поље Лијевче, кад починак јунака прекрију прозебли дани а небеска прозирност и лакоћа испуне Лијевче, над миром јунака бди једна црква, један свјештеник, један сељак и једна крошња- причају своју шутњу, тајну у груди крију, земљи истину исповиједају, долазак браће чекају док се године нижу у дуги ланац слутње, незаборав трне и нада бледи под стегом сатане.

Лијевче у гуку се стегло, клизе помирења у суноврате, измичу вијекови спасења, апокалипса мржње са зови дивљине кваса, напаћена земља плаче под бјелином покривача док стега мраза срце у срцу леди.

Пепео праха његовог земљаним путевима разасут, с костима наслеђа вријеме прекида, ребро се с раном сјединило, лебди несаница датума, Градину копрена прекрила. 

Колоне опет нестају у њедрима планина. Опет су ту, човјек и вријеме, да непролаз трајањем испуне. Ту су зоре и вечери, да смислом дан опточе. Снови, да генерације споје. Бол да тугом прошлости опомиње док над Лијевчем бди једна крошња, један сељак, један свештеник и једна црква.