СРПСКА ИСТИНА
Истину о српству прича свака стопа,
на свакој је нека борба започета,
још се чује паљба из трешњева топа
историја славних нечаснима смета.
Душмани су увек нашу земљу хтели,
топили смо крвљу заоране бразде,
крвници су огњем младо жито жњели,
поносном Србину хтели бити газде.
Грабљивице увек над Србима круже
ал' над нама бдије Господ са висина,
поручују преци да се браћа здруже
корени нам сежу до Нојевог сина.
У раздобљу мира помињемо жртве
браниле су земљу те честите душе,
док лажима злобни убијају мртве,
победе у рату за столом нам руше.
И камење прича о патноме роду
што у рату држи до војничке части
и животом плаћа понос и слободу,
на испиту тешком Србин неће пасти!
Гласови се чују са Цера и Дрине
осташе и тамо предака нам кости,
оци увек кличу: „Само напред сине!“
а мајке наричу: „Бог вам душу прости!“
Из Гробнице плаве крај острва Вида
довека ће српско цвеће да мирише,
поколења наша причаће без стида
Кајмакчалан и сад српском душом дише.
Свако од нас има белу пчелу своју
што дарова живот у борбеном жару,
и заклетву даде у Косовском боју
да ће верна бити Богу и Лазару.
Није крваво само Косово поље,
на пољима многим успомене живе,
са вером у Бога српству биће боље,
у књигама пише: „Господ гони криве!“
Ми чекамо Цара једино Спасење,
пламен вере вечно српске душе краси,
само часне људе чека Васкрсење,
само слога може Србина да спаси!
Око Светог Саве верници се роје
док Обилић славни сабира јунаке,
хор страдале деце са Небеса поје
ратна труба збира увек нове ђаке.
Нек' истина српска чује се далеко,
потомцима својим преноси је сине
са поносом кажи кад те пита неко:
„Погинути неће ко за српство гине!“
КОРЕНИ
Ухвати ме санак у хладу платана
па потражих своје корене кроз снове,
што је дубљи корен то је јача грана,
често грана корен кроз молитве зове.
Горњак ветар увек на претке мирише,
јер нам свака стопа прошлошћу одише.
Одједном затитра лепи флуид плави
и угледах оца баш какав је био,
кроз мистичну светлост и деда се јави
исти као што је некада уснио.
И матије с баком где мир вечни влада,
за нас моле Бога да нико не страда.
Сред рајскога хлада и прадеда седи,
са бокалом вина прабаба га двори,
чукундеда све их испод ока гледи,
наврбабапева, к'о поток жубори.
Гледам мајку њену одважну и смелу,
сигурна сам сада личим на курђелу.
Аскурђел је гледа, ћерку много воли,
а курђуна рече: „Гле, што је лепота!“,
курлебала прича мојој сукурдоли
догађаје неке из земног живота.
Слао јој је живот само бол и бриге,
о томе би могла написати књиге.
Сурдепача тихо парђупану теши,
па ми нешто обе једна другој сличе,
парђупан се мило ожмикуру смеши,
курајберје давно део ове приче.
Свака лепа жена његова је била,
плакала је верна курајбера вила.
Сајкатавируке од рада су грубе,
сајкатавканежно њему шаке мије,
док белога орласви у руку љубе,
бела пчеларадост не мож' да сакрије.
Санак ме одвео у давна времена,
изданак сам јаки њихових семена.
Сад' ми к'о у орла обнавља се снага,
сећање на претке уздиже ме, снажи,
свака од тих сенки постаде ми драга,
санак овај дуго душа моја тражи.
Није важно ко је последњи и први,
сви њихови гени жуборе у крви.
ЉУБИ ПЕСНИКА
„Да доживиш љубав песника заволи,
осетићеш сунце усред ледне зиме
нико не зна тако к'о песник да воли,
он пољупце ређа лепше него риме.“
Зоран Грумић (Република Српска)
ЗАВОЛИ ПЕСНИКА
(глоса)
Перо му је често оштрије од мача,
када неко пати до сржи га боли,
његовим се стихом душа снажи, јача
да доживиш љубав песника заволи.
Битно му је оно што у срце стане,
душу њему хране тек спеване риме,
кад наслониш главу на његово раме
осетићеш сунце усред ледне зиме.
Уз стихове сати постају минути,
сваку рану песмом опере од соли,
у наслову песме увек љубав слути
нико не зна тако к'о песник да воли.
Песме му к'о рујно вино из Путира,
у пролећа цветна претвориће зиме,
док тонеш у царство лепоте и мира
он пољупце ређа лепше него риме.