Душан Стојковић: Две песме

РЕВОЛУЦИЈА ЗА М. М.

Можда је овај град стварно велики.
Можда је и челик хладан на додир.
Можда киша мирише на тугу
И не да ти да устанеш из кревета.
Можда и девета симфонија


Није имала своју прилику на почетку.
Можда револуционари добију своју битку.
Можда ова битка и није за нас.
Можда ни ми нисмо једно за друго.
Можда.
Све је само једног МОЖДА.
А можда и није.
 
Можда је овај град толико мали
Да свакодневно једно другом
Дишемо за врат.
Можда се ни челик није још увек
Угрејао од наше ватре.
Можда киша жели да останеш у кревету,
Да сањивим гласом постидиш
Сва Бетовенова дела,
Да те и револуционар чује
И поведе битку са тобом.
Ако је до битке и дошло.
 
Ако и јесте,
Нађимо се на средини бојног поља,
У малој кући,
На великом кревету,
Између сна и јаве.
 

ЗА Д. П.

Могао бих да ти пишем о љубави
О љубави каква ни на филму није виђена,
О љубави какву ни руски романи немају,
О љубави која би у теби пробудила љубав.
 
Могао бих о љубави да ти пишем,
Да је место тебе удишем,
Да је у небеса уздижем,
Да је обојим најлепшим бојама акварела.
Могао бих... Кад би хтела.
 
Могао бих љубав да опишем
Погледом твојим,
Погледом младе срне,
Да опишем љубав мирисом твоје коже.
Могао бих и оно што се не може.
 
Могао бих љубав у своје руке ставити,
У љубави те сакрити
И чувати од времена твоју невиност.
Могао бих затворених очију да видим,
Јер...
Ја не умирем за тобом,
Ја за тобом живим.