МОЖЕ ЛИ?
Може ли љубав тако да заболи?
Може ли срце да бира кога да воли?
Ако ниси био љубав, ја не знам, шта си?
Ако ниси љубав, заправо ко си?
Без ње ми смо ништа.
Ишли би дани, и ми са њима,
И ето нас ту, ту је и зима,
А некад смо од погледа горели..
Од превелике ватре, обоје изгорели.
Жудели од жеља.
Желели жудњу.
Чезнули за љубав.
Љубили у чежњи.
Шта смо то тражили?
Чему смо то тежили?
Нама или сновима?
Зар нису снови у нама?
У тој руци стао је мој свет,
Тако значајан, а мали као цвет.
Додао си праве боје,
У ове тамне, долио светле твоје.
Дуго су се тако мешале,
Док се коначно нису стопиле.
Кад смо требали да сликамо,
"Наше" платно било је већ насликано.
Неке друге боје,
Неке друге руке,
Неко други већ је обојио..
А ја сам мислиа да си ме освојио.
И нису те боје ни приближне нашој,
Немају ту нијансу љубави,
Нису се тако добро спојиле,
Нису се уклопиле,
Штета, а наше су се просто стопиле.
Док гледамо слику туђу
Ми своји, стојимо умазани
Жељни сликања,
Жељни уметности,
Стојимо, гледамо се и питамо:
Зашто смо се тако добро спојили,
Тако лепу нијансу добили,
Када ништа не можемо обојити?
ОЧИ ДЕТЕТА
Негде иза срца далеко, као зора
У дубини душе, ја видим тебе
Седиш у малом стану крај прозора
Испијаш кафу и пишеш за мене.
Зидови су боје твога ока
Топле, веселе,
Помало блесаве
Као море што гледаш са дока.
Полице су пуне књига
Северна страна препуна слика
Мирише цимет, а можда и ванила
Живиш свој свет, како си и снила.
Гледам те, очима детета иако дуго нисам
Гледаш ме, исто, јер још си дете
Прамен ти пада на очи
Смешкаш се и понављаш
Овакве се памте ноћи.
