Жарко Бумбић: Кроз запечаћено вријеме

ПРЕДЈЕЛИ САМОЋЕ

Куда и камо,
путеви гдје су наши.
Куда и камо,
кроз запечаћено вријеме.

Пепео и празан пут
на дну крематоријума.

Срам и пустош
на дну живота.

Путовањем кроз ријеч
предјели самоће,
живот ко шољицу чаја
чемером испунили.

На крововима објешен дан,
улази полако
на ломачу живота.

Куда и камо,
путеви гдје су наши,
куда и камо,
кроз запечаћено вријеме.


ЗАБОРАВЉЕНИ САН

Пођимо поново,
у прошле вечери,
међ борове,
међ мирисе трава,
у године јахања на сну.

Пођимо поново,
у клупе,
у недодирљиве пупољке,
у шутњу,
у жудњу.

Разлијмо се,
над водама,
над пољима,
над јутрима,
у роси,
у киши,
у босим табанима.

Разлијмо се над шеницом,
над косом,
над откосом,
над јабуком мојом,
над младим орахом.

О сипљива рачунице,
напоље,
напоље из груди
испуњених колијевком,
напоље из мајчиног сна
испуњеног пролећним јутрима.

Пођимо поново,
у дубине себе,
да босим табанима
камен крваримо.


ДОЛИНА СУЗА

Пишталина јутра,
цури полако у дан.

Времена млазеви танки,
покорицу  живота стежу.

Долину суза, 
пред силом распећа,
амбиси страха гутају.

Мали се човјек сузом умотава,
пред стрепњом од нових дана.

Господе- путе отвори,
силином мача, сажежи.

Малом човјеку сузу обриши,
нек ноћу умилно сања
ко јагње у Твојој башти.