- Ових дванаест трактора нека крену ка шумадиjском селу!- заповедничким тоном времешни господин преусмери правац нашег кретања у колони... Да ли је крај нашег неочекиваног пута дошао, размишљала сам, док се испред нас простирао брежуљак обгрљен тамом августовске ноћи.
1991.
-Почињу ратни сукоби- допирало је са екрана, из којег се чуо глас престрављеног водитеља дневника.
Вест коју напаћени народ није желео да прихвати као чињеницу, постаје реални тренутак. Тренутак када је мени почео рат прерашће у многобројне тренутке страха, неизвесности и наде. Тренутак када је мени почео рат је одмах након објаве вести о рату. Одмах постаје сад, сад постаје сутра, оно сутра које је исто као тренутак спознаје да смо небезбедни на месту на којем смо одрасли и постали људи. И тако следећих неколико година.
Већ сутрадан, након вести о рату, није се могло отићи на посао, није имало превоза, Карловац се затвара. Затварају се и продавнице, школе, пумпе. Цивилизацијске тековине губе улогу, новац нема значај. На улицама Карловца не срећем комшије, и то у доба дана када смем напоље, већ срећем војнике, људе, који су нечија деца, очеви, мужеви, и који нажалост губе обележје човека, дехуманизовани су на ратним улицама. Шта рећи друго о улицама рата него цитирати великог Ајнштајна: „Рат се састоји у томе, да се људи, мада једни друге не познају, међусобно убијају на заповест људи који се врло добро познају, а узајмно се не убијају”. Тако је, нажалост, било тих дана у мојој домовини, за коју одједном нисмо били довољно добри јер смо мањинска националност.
Лако се човек на све навикне, али и одвикне.
Навикнеш се да нема струје.
Навикнеш се да нема воде.
Навикнеш се да спаваш обучен и спреман за покрет.
Навикнеш се да не будеш загледан у сутон, већ у одсјај гранатираног неба, док се молиш Богу да останеш жив.
Навикнеш на мирис барута, који постаје саставни део слузокоже ноздрва.
Навикнеш се да переш веш на реци, како би деца и укућани имали шта да обуку.
Навикнеш се да си стожер куће, темељ који држи утврђење огњишта и не дозвољава рату да преће кућни праг. То сам научила када је муж мобилисан са осталим мушкарцима код Карловца. Остала сам сама.
Од '91. до '93. муж је учествовао у рату. Те две године провела сам чувајући наших поштено изграђених осамдесет квадрата као највреднију тврђаву. Наравно, то сам чинила због људи који су били иза зидова моје тврђаве. Водила сам рачуна о свекрви, свекру и сину јединцу, који је у то време имао седам година. Било је тешко објаснити детету зашто школа не ради, зашто се не игра по граду, зашто не сме да напусти двориште. Одувек се дивим дечијој искрености, посебно су јака сећања на дечију безусловну оданост и љубав за време ратних дешавања. Ниједно дете, од неколико хиљаде деце код Карловца није прекршило наредбу која је важила док траје борбена готовост, то значи да су све време проводила у дворишту, код куће, није им падало напамет да напусте кућу и окућницу у потрази за забавом. Ти, мали – велики људи, послушно су се играли у комшилуку, никада се нису посвађали, створили су пријатељства за цео живот. То су ретка, лепа сећања на рат.
1995.
Трактор се зауставља испред Дома у шумадијском селу. Бојажљиво излазимо, док нас окупљени мештани загледају и коментаришу да смо црни ко Цигани, страхују да ћемо им запрљати село. Нико се не пита како се ми осећамо. Напустила сам домовину и одједном сам са породицом, на прагу тридесетих година дошла у непознат крај. Поцрнели смо од пређених километара, од прашине, од некупања, од барута у ваздуху и немилосрдне августовске жеге које се надвила над колоном.
Нисам то желела. То су желели други, а за мештане шумадисјког села то је била непознаница. Најпре су страховали од нас, а касније смо навикли једни на друге.
Закорачили смо у салу Дома, у који смо ушли са малим свежњом ствари и хране добијених у колони. П. је већ заспао, ми старији смо били будни. Добили смо дебеле сунђере који су нам мењали кревете наредна два месеца. Досетила сам се да сунђери не стоје на бетону, па сам их подигла на бину, вешто изграђену од дебелих, сувих, дрвених дасака. Сад могу на спавање, помислих. И остали, моји прогнани сапатници, уследише мој пример, па подигоше своје сунђерасте кревете на бину. Нико, осим деце није заспао, све нас је плашило сутра и чињеница да још проживљавамо тренутке ратних дејстава.
1992.
Дани су се низали у суморној свакодневици. П. је повремено одлазио у школу. Ја сам била једна од потписника иницијативе за рад школе у тренуцима када није на снази борбена готовост у Карловцу. Деца су повремено похађала наставу. То су били ретки тренуци, али значајни за бића која стасавају.
Ништа се тих ратних година не слави свечано, ни празници ни рођендани. Пре рата није било уобичајено венчавање у цркви. Са новим суморним околностима, у којима човек не зна да ли ће дочекати нови дан и када сваки дан схвата као божји дар, почиње венчавање у цркви. Најпре бојажљиво, али све у већем броју порту православне цркве почињу да ходочасте православци којима је потребна нада и љубав. Полако се рађа и вера и утеха. Долази и јануар. Бадње вече. По први пут за мојих тридесет година видим обичај паљења бадњака у српској православној цркви. Сви смо се окупили у дворишту цркве, радосни што смо заједно ове свете вечери. Владало је тренутно примирје Карловцем, није било забране за скуп у цркви. Осећали смо насушну потребу да се окупимо бар на трен као људи жељни мира и благослова за нормалан живот. Поноћ. Најрадоснији хришћански празник. Дочекали смо га по први пут у цркви и то нам је пробудило веру да ће бити боље. Вратили смо се кућама, срећни што смо започели са традицијом паљења бадњака и то баш у ратно доба, упркос страху и безнађу. Рат је трајао, али некако смо у годинама рата успевали да се окупимо за Бадње вече у цркви негујући традицију, као сламку спаса у временима у којима се губи све.
...
Почетком јула '92. воз у којем се возила моја свекрва био је гранатиран. Она je тих дана путовала кад год је била у прилици, ишла је понедељком, средом и петком у Глину, која је била удаљена педесетак километара од Карловца, не би ли посетила болесног мужа у болници. И баш на једном од тих путовања граната погађа вагон, и свекрва остаје без ногу. Приче о страдању путника у возу и њиховим страшним повредама чине једно од најпотреснијих сећања на жртве рата. Поред свекрве, неколицина мојих суграђана је изгорело у возу или су постали инвалиди. Свекрва се лечила седам месеци у Бања Луци, из које се враћа у инвалидским колицима. У међувремену и свекар почиње да још више оболева, постаје непокретан. Време сам те читаве године проводила у нези два тешка болесника, а како смо преживљавали захваљујући пољопривреди, чувала сам краве и сирила млеко свакодневно.
Пуштање крава на испашу био је својеврсни социјални моменат и једина прилика да се исприча са комшилуком, узгред бавећи се ручним радом. Пропланак на којем смо чували стоку пружао се скроз до границе са Карловцем. Сучаног пролећног дана '92. док смо се уобичајено јадали једни другима чувајући краве, уједначен балав звук говеђег жвакања траве, прекину незнанац који закорачи на ливаду. Занемили смо. Не знамо ко је. Да ли је њихов или наш. Једна од болних ратних подела, која не допушта људима да буду једнаки, као што и јесу рођењем и смрћу. Неколико тренутака смо били загледани у странца, а онда смо наставили да веземо, правећи се да смо у великом послу, док су капи зноја који се сливао са чела падале по рукама и ручном раду, одавајући нервозу.
-Добар дан!-узвикну уз осмех странац.
Сунце нас је обасјало кад смо схватили да је „наш” човек и да нисмо у опасности. Човек прође даље ливадом, а ми настависмо са ручним радом и свакидашњом јадиковком о животу у рату. Говеда наставише испашу. И тако прође још један дан.
1995.
-Ови људи су бели, нису црни!- узвикнуше две жене, када су нас угледале на калдрми шумадијског села док смо се спремали за кување ручка тог дана у Дому – колективном смештају избеглица из колоне. Сваки дан би се смењивале по две-три различите жене које су кувале за преко педесет породица. Првих месеци смо добијали донације у храни, касније смо почели да надничимо по домаћинствима. Полако смо се укључивали у друштвене токове. Негде пред зиму, '95. добијамо државни објекат од тридесет квадрата на коришћење док не изградимо своју кућу. Сеоски дом се лагано празни, сапатници – саборци из колоне одлазе широм Србије и света. У шумадијском селу остаје шест породица из колоне.
1993.
Друга ратна година код Карловца. Супруг се враћа кући након две године активног учешћа у рату, пошто му оба родитеља постају инвалиди. Рат траје, и одомаћио се. Време пре рата као да није постојало. Трачак наде у боље сутра доноси отварање продавнице код Карловца, после две пуне године.
1994.
Ову годину памтим по непрегледној колони избеглица од Велике Кладуше која се зауставила у међузони између Карловца и нас. Бежали су од ратних страхота.
1995.
-Имате пет минута да спакујете све ствари и прикључите се колони!- заповедним тоном нам се обрати војник.
Пустили смо стоку и кренули у непознато.
6. 8. '95. никад се не заборавља!
Од бомби је прштала земља и дрвеће. Два дана смо били заробљени у колони, нас 25 000 сапатника под небеским ратним сводом. Отварају се границе и почиње историјски пут у непознато. Живот се одвијао у приколицама трактора – порођаји, смрти, болести, али и загрљаји, сузе, пољупци и понеки срамежљив осмех. Нисмо знали докле идемо и када ћемо стићи
2002.
Прошао је још један рат, '99. Запослени смо већ неколико година, купили смо најзад плац у шумадијском селу захваљујући мом брату који је избегао у иностранство.
Никада нисам помислила да се вратим у Карловац, иако сам се стално у шумадијском селу осећала као туђа. Сад сам и у домовини туђа и то је најтежи осећај који је донео рат. Осећај неприпадности.
2022.
Причам причу о тренутку када је мени почео рат. Да није било рата, не би било приче и мог познанства са неким ко би писао причу о тренутку рата.