С овим длетом у дрхтавим рукама,
Речи од камена уклесати тек тако,
Знате ли, драга, на каквим сам Вам мукама?
Не могу гледати мора слана, дубока,
Како запљускују румене образе Ваше,
Зар због мене да казују за два тамна ока,
Да то беху бисери бели што се некад црнима зваше?
Зна ли душа Ваша, та тајна одаја моја,
Колико је болно растајати се од ње сада,
Јер једино она рађа песму унутар мене,
Која буди цео један свет уснулих жеља и нада.
Све сам Вам даљи духом, јер олује срца ме носе,
Даљи него што у километрима могу да избројим,
Надате се да ћу Вам поново мрсити црне косе,
А опет не могу пред милим Богом одговора дати,
Ни ко у времена давна, послати писмо по голубици белој.
Јер знате шта? Ја волим Вашим се звати,
Више од свега на земаљској кугли целој.
Зато бројим дане и бојажљиво слутим,
Да је Вашим срцем почела владати тишина,
Да ли да останем прикован за земљу и ћутим?
Или да испијем чашу истине, чашу рујна вина?
Признајем, драга, жељан сам бисера белих!
Жељан да Вам океан у очима станује!
Путева вртних, цветова убраних и увелих,
Побацаних латица, драга, то мене радује.
Јер душу ми нико не растопи тако,
Као дах Ваше неизмерне љубави,
Нешто тако природно, тако чисто и лако,
Ја не спознах. Таква љубав се не заборави.
Упутите на трен поглед ка небеском покрову, мила,
Видите ли - крај моје, Ваше звезде љубави сјај
Моја гори црвеном, Ваша је вазда плава била,
Јер нико не воли искрено као Ви, мој пакао и мој рај!
Не могу се ослободити овог себичног греха,
Јер плаветнило Вашег жара ја никада нећу достићи,
Овако ће искре љубави Ваше, мојој души што је далека,
Вечито ходити. Ја се Вас никада нећу одрећи.
И зато Вам не могу ходити лако,
С овим длетом у дрхтавим рукама,
Речи од камена уклесати тек тако,
Знате ли сада на каквим сам Вам мукама?