Јасмина Исајлов: Две приче

КАДА СУДБИНА ПОБЕДИ

       Софија је те летње вечери замишљено гледала са терасе на другом спрату светла Беча која су је враћала у не тако давну прошлост. Студије је завршила у року и желела је да што пре почне да ради у струци. Са Стефоном је била у вези  више од годину дана, сигурна да ништа не стоји на путу њиховој срећи. Завршила је медицину, а он недавно право и отишао је код родитеља на село. Сећала се вечерњег светла свог родног града и његове незаменљиве лепоте. Када је Стефан отишао телефонски разговори су постајали  краћи и ређи. Била је сигурна да ће га пријатно изненадити када му каже да је дипломирала и да је дошла да упозна његове родитеље. Он је често био гост у њиховом малом стану, где је поред родитеља живео и њен брат са супругом и бебом.
      Радовала се док је путовала и касније док је ходала улицом обасјаном сунцем, замишљајући како ће се он изненадити њеном доласку. Када је позвонила из куће је изашла млада жена, у поодмаклој трудноћи упитно је гледајући. Софија је помислила да је то његва рођака, па је са смешком рекла своје име и упитала је где је Стефан. Жена је рекла да није код куће, а њене речи су је погодиле као гром:  “Ја те не познајем и питам се шта ће ти МОЈ Стефан?“ Одговорила јој је да су они заједно, мислећи на њихову везу, а жена је рекла: „Ах, ти си му познаница са студија, али он нема времена да се даље дружи. Има нас”, при том је спустила руку на стомак. “Рећићу му да си долазила.“
     Софија је помислила да се девојка шали и видела је да низ улицу долази Стефан. Осмехнула се, помисливши да ће се ускоро сви смејати шали ове жене. Када је пришао ближе, уместо да се насмеши и пожури да је загрли, стао је и питао ју је зашто је дошла?
      Речи су јој као кнедла застале у грлу, јер је на његовом бледом лицу читала истину која је била болна за њу. Сузе су јој кренуле низ образе, јер је схватила да није никаква шала у питању, жена је  његова и запитала се од када су заједно. Осетила је велико разочарање и бол, а сва радост је нестала.
      Само до пре пар тренутака била је сигурна у његову љубав и верност. Одједном је схватила да је зато није посећивао, ни звао да дође код њега. Заузета учењем није ништа посумњала. Болело ју је што је испала толико наивна, јер је тада постала свесна да журно корача истим путем назад.
      Он је нешто говорио, као из велике даљине је чула: “стани да ти објасним ми смо одавно заједно, чека моје дете, не могу да је оставим, а волео сам и тебе…”  
     Бол је остао и после, па се убрзо распитала код своје другарице из Беча за посао. Помогла јој је да оде код ње и да се запосли. Желела је да побегне од свега, али није могла да побегне од себе.  
     Сада је већ више од годину дана у Бечу, не ради посао у струци, али за сваки празник пошаље својима новац. Много су јој недостајали они и  познаници са којима је проводила младост. Самоћа у туђини је тешка, а све чешће се питала како ће да настави живот сама. Посматрала је треперава светла Беча која су је подсећала на њен вољени Београд и на све његове лепоте. У њему су остали њени најмилији и све оно што је мислила да је сјајна будућност за њу. “Живот је преварант”, помислила је о протеклом времену и срећи за коју је била сигурна да јој се смеши, а онда је нагло напустила.


МУЗИКА КАО ЛЕК

      Сумрак се те летње вечери седамдесетих година прошлог века полако спуштао сеоским улицама.  Неколико младића се сакупило у кафани, напили су се и певали су забрањене песме. Поноћ је већ била прошла, у кафани сем њих и конобара, који је сводио рачуне зевајући, никог није било.  
     Два полицајца су ушла у кафану и након краћег разговора  одвезла је младиће службеним колима у затвор где су преноћили. Наредно јутро су били појединачно саслушани, свака од изјава је била записана.  Сви су дали обећање да те песме више никада неће певати, а касније су морали да плате новчане казне, јер су реметили јавни ред и мир.  Било је јасно да је неко прошао улицом, чуо их како гласно певају и видео их кроз прозор, па их је пријавио полицији.  
     Увек има оних којима нечији поступци засметају, па макар то биле само песме. Док су они у мислима нагађали ко би то могао бити, њихови родитељи су то јутро открили да нису те ноћи долазили кући и веома су се забринули, мислећи да им се догодила некаква несрећа. Стари кажу да не да Бог да ти се догоди оно што  мајка за сина помисли, јер увек мисли на оно најгоре, а за ожењене људе кажу дај Боже да ти се деси оно што ти жена помисли. Њихова сумња и љубомора тера их да помисле да им је муж код неке друге жене. 
     Проверавали су болницу у оближњем граду, али нико из села није те ноћи примљен. Забринути очеви су се срели у кафани то пре подне. Конобар им је рекао да их је полиција одвела у притвор, али не због туче и да нико није повређен, или избоден брисом што се у то време догађало. Људи су одахнули, а уплаканим мајкама, које су их чекале близу кафане, један од очева је рекао:  „Обришите сузе, јесте да је срамота што су наши синови за женидбу тамо ноћили, обрукали су се, али и то је за људе. Затвор је од цигала зидан и за сваког има по једна. Сви су се разишли кућама са олакшањем, а пред ручак “затвореници“ су покуњено стигли кући, гладни и у изгужваној одећи. Наредних дана, живот се наставио даље као и раније, а тај догађај је ускоро био заборављен. Тог догађаја који се брзо селом онда прочуо, сетила сам се када је због короне све стало. Уведене мере забране и ограничења кретања и окупљења су нас  спречавала да живимо као раније. Тих суморних хладних пролећних дана 2020. године осећала сам се дању као у затвору. Да ме тишина и самоћа не би превише обузеле, као и мисли о свим тим недаћама што су нас снашле, често сам слушала музику, бар то нам нико није бранио. Ти пријатни тонови би ми разгалили душу, поправили расположење и давали данима неку светлост коју сам у себи осећала. Док сам рутински радила кућне послове, као да ми је неко ставио чаробан мелем на рану. Мисли су ми биле слободне, а музика ме је подсећала на лепе догађаје од раније и помагала ми је више него било какав лек. Чинило ми се да бих и сама, само да сам умела, нове ноте написала.