Лепота је нешто ружно,
Кад схватите да савршено не постоји
И да бриљантно није нужно,
Зато што га неко кроји.
Није тек онако речено, да је лепота у оку,
Да је треба умети видети,
Мисаону и дубоку,
И зато се не чудите,
Што ме мале ствари радују;
Док за лепим лутате,
Ситнице покрај вас путују.
Оне бисерне, малене искре,
Скројене од небеске прашине,
Пре лепоте оне су добре,
Пре речитости искрене.
И губе се у оку немом,
Док се ткају у бескрај – мисли,
Како су само лепе неком,
Ко уме у глави да их замисли.
Невидљиве оне стоје,
Не можеш их видет тако;
Само срца лепоту кроје,
Лепом срцу леп је свако.