Ко не воли слатке кнедле? Пржене у презлама, посуте шећером и циметом. У нашој кући правиле су се кнедле пуњене шљивама.
Најслађе су биле „морске“ кнедле. Спремане су на „Смедервцу“, у огромним количинама, у хладовини конобе у којој је и лети могла да се ложи ватра. Сваког лета је морао да се обори прошлогодишњи рекорд у броју спремљених и поједених кнедли. Задатак свакога од нас био је да зна тачан број кнедли које је појео – како би се свео најбољи резултат. Тога дана смо их – наши гости и ми – јели за сва три оброка, а један број кнедли који није учествовао у такмичарском делу био је намењен најдражим комшијама.
Моја мајка је, као врло важан део свог тестамента, оставила и рецепт за кнедле са шљивама. Писан је већ несигурном руком, крупним писаним ћириличним словима са жељом да рецепт буде јасан и читак. Местимично, знајући коме оставља своје завештање, са назнаком са стране текста – ВАЖНО!
Строго се држим написаног рецепта: розе кромпир, оштро брашно, мало уља, шећера и соли. Барим тесто пуњено шљивама у посољеној води и чекам да кнедле испливају... Све како је написано, али њихов укус и мекоћа нису ни близу оном запамћеном. Пробам следећи пут и тајне додатке мама мојих пријатељица. Флорикин гриз, Евгенијину бикарбону соду... Опет, нису то ОНЕ кнедле.
Схватим, да је оно што није написано ни у једном од њихових рецепата је да их треба спремати за оне које волите. Како год их правили, и с чим год их пунили треба прво да сте ви испуњени љубављу.