И ти си некада
дисала с' нама,
Газила траву са нама доле.
Била си снена, нежна и брижна,
Била си мајка, била си снажна.
Волела си цвеће и природу,
Волела си и пружала слободу.
Онакву какву ти да само неко
Ко много волети зна.
Уз тебе су нам расла крила и
Била си уз нас ма где год била.
Ниси нам срушила ниједан лет
И наједанпут си се винула у други свет.
Неки други свет, што је леп као цвет
Негде где нема болести и туге,
Где нема бриге, где нема муке.
Отишла си тихо и ћутке.
Ниси понела много са собом,
А ипак ми све недостаје.
Људи долазе и одлазе,
Али ништа не замењује присуство твоје.
Остали су разговори,
Додир твоје нежне руке,
Осећај да си још увек ту
И да те понекад видим у сну.
Са мало речи си много говорила
И као да те и сада слушам.
Твој глас је најлепша мелодија
За којом вапи моја душа.
Као најлепши цвет из твоје баште
Те памтим и радо се мислима
У детињство вратим.
Када си ми говорила ти
Да заувек заједно бићемо ми.
И када те понекад усним,
Опоменеш ме на то речима оним:
Никада те нећу оставити.
А ја тебе, бако, нећу заборавити.
И данас се сећам тога дана
Када си се вазнела на небо.
Престала си бити мајка,
А постала анђео.