Дијана Челић: Теби, змаје

     Понашање ти беше господско иако порекло неплемићко. Твоје руке нису превртале земљу, мада нису биле сасвим чисте. Ти марву ниси гајио, а јахао си најлепшег вранца ког сам икада видела. Ниси био песник а у твојим сам се речима купала најузвишенијом лириком која се на нашем двору чула. Твој је образ увек био частан, мада пречесто крвљу окупан.
     У грудима ти бије срце јуначко, велико и храбро које зна безусловно да воли. Горд и поносан, заштитнички настројен, са нежношћу у очима – таквог сам те упознала кад си громогласним батом корака ступио пред оца мог. И помути се вид, срце прејако залупа. Знала сам, заволећу те до краја дана, до зоре знати да ми живота без тебе надаље нема.
     Одишући поверењем, пленећи снагом, разоружавајући стабилношћу предах ти себе. Шефтелија је спремна чекала и спреми девојачкој, никад ти уручена. Отац рече своје не, бој је мирисао у ваздуху. Отићи ћеш ми да браниш сваки педаљ српске земље, тај бојни дамар мира ти не да. Један Змај против племенитог позива борити се не зна.
     Заклех ти се пред иконом светом на вечну љубав, верујући да ћеш ми се жив вратити.
Гаврани црни долетоше носећи поздраве са Косова. Мурат је пао од руке твоје. Не обрадовах се јер знадох: ти си пао следећи. Урлик се пронео са куле, косу рукама почупах. Црно се небо над Крушевцом свило, у црно живот да ми завије.
     И данас говоре да сам Турчина заволела и заборавила свету нам земљу. Знаш ти да нисам, знаш да сам у животу остала љубећи те у мислима. Видиш да су власи седе јер си ме заклео да и кад те не буде имало поздрављам сваку зору твојим именом. Ова нам је зора последња. Шефтелију сам за пас закачила да ти је с осмехом предам најзад.
     Чекај ме, доносим ти љубав. Чекај ме још само мало, спојићемо се ноћас као вечни младенци. Чекај ме, долазим да те волим.



     
     Челић Дијана, рођена je 16. јула 1991. године у Београду. Завршила је Гимназију у Чачку. Љубав према књижевности навела је да дипломира на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на катедри за Српски језик и књижевност.
     Кратке приче су јој објављене у разним зборницима и електронским медијима.
     Носилац је прве награде за причу „Завет“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2017 – La catena della Place” на тему „Мир и дијалог међу народима“, 2017. године. Награђена на 16. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Носталгија љубави“ за најлепшу љубавну песму 2017, Мркоњић град.
      Награђена на 17. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Гдје си сада љубави моја“, за најоригиналнију љубавну песму 2018, Мркоњић град. Носилац је друге награде за причу „Деспино моја“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2018 – La catena della Place”, 2018. године.
     Носилац је прве награде за причу „Не ружи ме, мајко“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2019 – La catena della Place”, 2019. године. Другопласирана је на конкурсу „Митрополит Јосиф Цвијовић“ који је расписала редакција „Наше Ужице“, 2019. године.
     Награђена је 19. и 20. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Љубави“ за најлепши триптих љубавних песама 2020. и 2021. године, Мркоњић град.
     Награђена је на 21. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Хоћемо ли на пут љубави“ за најемотивнију песму 2022. године.
      Живи у Сремским Кар ловцима, где се бави књижевношћу.