-
Свет још беше невин и уживали смо у последњем лету слободе пре поласка у први
разред. Дани беху врели и сунце је раскошно сјало, а свако је јутро нове авантуре
доносило. - Уздахну дубоко.
- И дан данас ме пут нанесе прометном
саобраћајницом што кроз урбано насеље пролази, али у време о коме говорим, тамо
беше царство песка, прогона, стаза и воћњака. Деца су одрастала попут дивљака,
па ни ми нисмо били изузеци.
Јутро дана о коме говорим није
најављивало ништа изузетно. Под будним Етиним оком, са братом одмарширасмо у
купатило. Потом растурисмо вечерње бојиште и тако се ратници и аутићи вратише у
кутије, а ми се посветисмо доручку. Кад нас је најзад Ета ослободила, излетесмо
у двориште, где је Зоран већ поцупкивао пред вратима. Утроје откаскасмо до
Жељка и кренусмо у јутро препуно обећања. - долива Сретен вино у обе чаше и
наставља - Сад знам да родитељи не би одобравали наша лутања, али жене које су
нас чувале волеле су да нас се отарасе током дана, како би мирно порадиле своје
послове. Нама је то одговарало и пакт је био склопљен.
Кренусмо познатим стазама, све
вребајући. Упркос раним сатима сунце је већ сјало као свеже изрибана тепсија, а
воћњаци су мамили летњим плодовима. Жељко беше најјачи, Зоран најокретнији, па
ипак неприкосновени лидер банде био сам ја. Успут се успињасмо на пробрана
стабла ради гелегоња. Муниције никад превише. Потом настависмо осматрајући
воћњаке и винограде.
Снаш Тона је била у башти, што
је значило да летње јабуке отпадају из јутарње шеме. Тета Матилка је још
спавала, па се поштено нагутасмо писки из њеног дворишта, а бога ми, и по
џеповима накуписмо. Мој брат Владо остао је да чува стражу, па је извисио. Кад
се данас осврнем, видим да је сиромах, као најмањи, вечито био у засенку нас
старијих и вероватно је то утицало на његов каснији животни пут - но то није
тема ове исповести.
Искрено говорећи, посете
комшијским воћњацима биле су тек успутна занимација. Имали смо своје тајно место,
гнездо где смо се осећали безбеднима. Скровиште у коме смо били свој на своме.
Срца нам брже закуцаше кад се
пред нама указала крошња дивље кајсије која је наткривала наше мало краљевство.
Пожурисмо и прекорачивши раструлелу жичану ограду, запутисмо се ка рушевној
виноградарској зградици. Случајно откривена, са радошћу прихваћена и грозничаво
прилагођавана, постала је наше мало склониште - тајна јазбина у којој смо
проводили сунчана поподнева.
Повадисмо забавнике и
стрипотеке, те се посветисмо Мандраку, далекој планети и Џиму из џунгле.
Понекад помислим да смо сами криви за оно што се недуго потом десило. Не би ли
сакрили наше благо, удно зида ископасмо повећу рупчагу, као скровиште за своје
благо.
Време је спокојно промицало
скоро до поднева, када ме стаде обузимати чудни немир. Не знам ни сам како бих
то описао. Стрипови ми наједном нису били занимљиви и имао сам потребу да
изађем на сунце. Друштво је, за разлику од мене, спокојно листало раскупусане
свешчице и пожелех да их позовем до оближње баре где су се лако хватали
даждевњаци. Тек што заустих, тишину прекиде оштри Нанин глас:
- А шта ћете у туђој кући, вандрокаши? Ал'
о'ма да сте одатлен изашли да вам ја не бих улазила!
Нана је била страх и трепет
дечурлије у крају и сви поскакасмо зверајући унаоколо и нагађајући одакле ли се
огласила. Не видевши је никако, почели смо да оклевамо. Трен касније зачусмо:
-
Ајте дицо кући, куглофа сам вам спремила. Ал' да ома дођете, јербо нећете ич
добити.
Нисам више сигуран шта нас је
покренуло. Страх од строге жене, жеља да пробамо слаткиш или тек помисао да
ћемо проћи некажњени. Сместа кренусмо и надаље покушавајући да откријемо одакле
јој глас допире.
Нана је била моја бака, крупна
жена која је дедину месару на својим плећима изнела. Не желећи да искусимо њене
грдње, а жељни куглофа, заиждисмо кући и затекосмо Ету где спушта телефонску
слушалицу.
-
Где је Нана, где је Нана – загаламисмо, на шта нас она необичним погледом
обухвати.
-
Нана? Децо, децо, Нана је отпутовала, једно време је нећете виђати. - рече нам
тихо.
-
Али куглоф!? Где је куглоф? - галама није престајала.
-
Вас двојица уђите у кућу, направиће вама Ета неки колач, а ви 'ајте кућама. -
обрати се најзад Жељку и Зорану.
Залуд смо се распитивали. О Нани
више није говорила. Тата и Мама се вратише предвече, али и они потврдише да је
Нана отпутовала. Било је лако то прихватити. Кад идућег јутра до свога скровишта стигосмо, имали смо шта видети:
кров и јужни зид бејаху срушени. Тешке греде и старинске цигле великог формата
прекрили су наше благо. Гомиле шута биле су огромне и претешке, па одустасмо од
спасавања Загора и Текса. - ту Сретен застаде, па поново доли чаше. Затим дугим
гутљајем искапи чашу, а поглед му одлута. Тишина постаде претешка, па се најзад
огласи:
-
Е да, Нану никад више нисмо видели.
-
Хоћеш да кажеш... - Не стигох да завршим, јер ме Сретен мрким погледом
прострели.
-
Мислиш да смо уображавали? Сва четворица смо јасно чули њен глас. И знаш шта,
сигуран сам да је зид пао недуго пошто смо изашли из грађевине. Пао је тачно
тамо где смо претходно седели.
-
Чекај јесам ли ја то добро схватио. Нана је била мртва када сте је чули? -
изговорих брзо да ме не би опет погрешно разумео.
-
Да – рече тихо – ко зна одакле се вратила да сачува животе својих унучића.
Затим искапи чашу до дна и сузе
му овлажише очи.