За једног мушкарца који улази у касне двадесете, другачијих сам особина од осталих људи мог узраста. Можда су моја интересовања другачија него ја сам по себи?
Живот сматрам једном великом авантуром и мислим да га треба искористити најбоље могуће. Авантуриста сам и таквог сам духа.
Мој карактер који је увек био везан за нове авантуре подразумева да сазнам нешто ново сваког дана. У току школовања сам увек имао скоро па одличне оцене, с тим што ми на првом месту није увек била школа. Уписао сам факултет и дипломирао за пет година. Рок је четири, али остали су ми неки испити које сам положио у додатној години студирања.
Факултет сам завршио са дипломом биолога, тј. професора и човека који се бави истраживањима на пољу царства биљака и животиња. Желео сам да упишем студије које би се поклопиле са мојим интересовањима и на крају сам био задовољан. Интересују ме разне природне науке, посебно биологија. Бавим се ботаником зато што ме посебно фасцинира биљни свет.
Добио сам посао професора биологије у средњој школи. Задовољан сам, али планирам да кроз коју годину посветим време даљем образовању и истраживањима на пољу ботанике.
Слободно време проводим углавном у природи и у походима на нове авантуре. Зависник сам адреналина и што је најважније, то ме чини срећним.
Очаран сам биљкама сушних територија. Желим да донесем додатни допринос на том пољу.
Да сам знао шта ће ми та идеја донети, можда бих размислио...
Члан сам у једном локалном удружењу љубитеља природних наука. Иако нису сви биолози и авантуристи, све је одушевила информација да се сакупио новац за организовање експедиције у Западну Сахару! И оног кога не занимају авантуре би пожелео да крене у такав поход.
Одлазак на путовање је био испред мене. Био сам у завршној фази припрема и уочи експедиције се одмарао. Након мало времена више нисам могао да будем опуштен. Јављено ми је нешто шокантно. Умрла је моја бака.
Људи нису много жалили због њеног одласка зато што је преминула у деведесет другој години живота. Тај животни век је дужи од очекиваног.
Ипак, мене је та вест жестоко погодила зато што је она мени усадила нешто што је смисао мог живота, авантура!
Заједно смо учили свашта о природи, а касније сам с њом начинио и прве кораке у дивљину.
Непријатна ситуација је била на видику. Био сам у тешком положају. Желео сам да се на крају изборим и кренем на пут са осталима.
Проблем је што нисам могао да издржим, а да не одам почаст особи која је толико значајна за мене.
На крају нисам пошао на путовање са члановима удружења, али себе обавезао на индивидуалну екскурзију након испраћаја баке. Морао сам да одем у чувену Сахару!
Након неколико дана обавили смо све. Када се то завршило био сам спреман за пут. Спаковао сам се и полако кренуо на луку. Са мном сам поред одеће, пара патика и сата на десној руци, понео још ранац где су биле основне потребштине за пут.
Само путовање је требало да буде бродом. На први поглед је изгледало једноставно, ишло се од тачке А до тачке Б. Тачка Б је била моје крајње одредиште, Западна Сахара!
Самопоуздано сам се укрцао на брод који је ишао у правцу северозапада Африке. Укрцало се још неколико стотина путника. Сви смо имали за циљ један правац. У Западну Сахару је поред мене кренуло неколико десетина путника, али се нисмо међусобно договарали уочи експедиције.
Путовање бродом је одлично. Пре овог путовања сам још само два пута имао прилику да се возим тим превозним средством. Вода којом смо пловили је била релативно мирна. Прошли смо са само једном блажом олујом. Патим од морске болести тако да сам имао неколико напада на броду. Срећом по мене нисам био једини са том непријатношћу. Време у току пловидбе брода сам проводио углавном причањем са осталима који су били заинтересовани за Сахару и природу уопште. Дружио сам се и са онима који нису били налик мени играјући основне карташке игре. Задовољан сам тим путем ка Африци.
Сви путници су се искрцали на тло Западне Сахаре, једне фасцинантне територије! Свако је кренуо на своју страну, а ја према свом циљу.
Било ми је веома вруће. Из интересовања сам питао локалног мештанина колика је температура. Када ми је на лошем енглеском одговорио да износи 48 степени целзијуса, шокирао сам се! Видевши моје изненађено лице, рекао је да ово није неуобичајена температура овде. Није највиша измерена икада, али далеко је од ниске.
Поздравио сам се с њим, пожелео ми је срећу, као и то да се чувам. Насмејао сам се и кренуо даље.
Без обзира на све, био сам срећан и позитивне енергије.
Стигао сам на периферију тог насељеног места. Иза последњих кућа се простирала пустиња у свим правцима. Пре него што закорачим у недоглед, узео сам да поједем ћурећи нарезак у конзерви.
Завршио сам свој не претерано обилан оброк и кренуо у поход. Нисам хтео да залазим дубоко у врелу пустињу Западне Сахаре, већ да само разгледам окружење. Поред основног уживања у врелом, али лепом пејзажу, желео сам да обавим и оно због чега сам углавном и долазио. То је малобројна флора ове пустиње.
Што се тиче фауне, односно животињског света, нисам био претерано радознао, али свакако није било много животиња. У врелим пустињама се и не очекује да борави много живог света. Животиње које живе на таквим територијама су ипак створене за такве услове живота. Као ни људи и биљке, животиње се нису превише излагале топлоти. Нема ни много склоништа. У тим малобројним је животињски свет проводио време.
Пешачио сам још који километар и несвесно залазио дубље у пустињу. Није било никаквих проблема.
У даљини сам видео нешто налик диму, али чудно је да нешто гори у пустињи. Температура јесте била висока, али није имало шта да гори, осим моје главе! Када сам пришао мало ближе, видео сам да је то заправо браонкасте боје. Брзо сам схватио да је у питању пешчана олуја. Нисам био превише узбуђен због тога и кренуо у том правцу. Очекивано је да осредња пешчана олуја не може бити опасна, али упркос томе сам хтео да опрезно испитам једну такву појаву.
Иако је изгледало да се олуја налази на једном месту и да је густа, заправо се улазило у њу без проблема и било је прегледно. Како сам залазио дубље у олују, нисам ни схватио да заправо постаје све гушћа.
Помислио сам да би требало да што пре изађем из ње. Знао сам да кретање напред вероватно не би много помогло, а већ сам заишао дубоко да бих се враћао. Одлучио сам да скренем лево. Чинило ми се да је излаз ближе на левој страни него на десној.
Кренуо сам на лево. Одједном је постало гушће у сваком погледу. Олуја је била никад тамнија, тако да се ништа није видело. Упркос лошој видљивости, веровао сам у себе. Ипак, почео сам да губим наду зато што ми је песак пунио очи и лице. Заиста је непријатно искуство када вас напада нешто попут песка. Почело је да ми се врти у глави и губио сам координацију тела. Последње чега се сећам је да сам се занео и пао. Осетио сам и туп ударац у главу.
Када сам се пробудио, био сам у сред ничега. Олује није било, али територија око мене ми није била позната. Вероватно ме је олуја гурала на страну пошто је била јака, а ја сам био релативно лак. Пипао сам главу да испитам ударац од кога сам се онесвестио. Када сам погледао руку на њој је било мало крви. Средио сам рану и почео да гледам где сам и шта ћу да радим.
Није било ничега посебног, само много песка. Било је и мало камења и кактуса. Био сам у незгодној ситуацији зато што нисам могао да одредим положај. Настала ми је конфузна слика у глави, а имао сам и вртоглавицу због свега. Морао сам да нађем пут спаса.
Температура је била веома висока и осећао сам врелину у целом телу. Желео сам да ипак размишљам рационално и разгледао сам око мене. На све стране је било само песка у даљини, али у једном правцу су се виделе дине. Те мале планине од песка су ми уливале наду да се преко њих можда налази спас. То је мало вероватно зато што их свакако има много у врелим пустињама попут Сахаре. Одлучио сам да кренем ка њима.
Стигао сам на неколико метара од њих и кренуо да се пењем. Литица није била претерано стрма, али у таквим условима је све тешко. Ноге су ми пропадале у врели песак. Било је све теже и теже. У једном тренутку сам изгубио равнотежу и пао. То је у таквој околности било кобно, скотрљао сам се на подножје дине. Можете замислити шта ми је прошло кроз главу. Такав очај до тада нисам доживео. Даш све од себе и уз муке се пењеш, а на крају неправедно паднеш на дно! Не знам каква сила ме је натерала да покушам поново. Вероватно је то била борба за опстанак, суштина живих бића. Подједнако напорно сам се пењао, али припазио на равнотежу и успео да стигнем до врха.
На врху једне од дина ме је дочекао тежи ударац од оног малопре. Поглед је био леп, али ништа значајније за мене од пакленог, међутим, прелепог песка. Растужио сам се и застао на секунд. Знао сам да не смем да се задржавам у месту. Помислио сам како сам јадан. Није ми се свидео такав став, али ситуација је то наложила. Пронашао сам нешто енергије, охрабрио се и погледао на доле. Литица је била готово идентична као она уз коју сам се пењао, али начин није био исти. Нисам имао чврстине да се полако спустим на доле, а другог посебног начина није било. Пошто сам у сваком у случају у неповољној ситуацији, пошао сам да се забавим. Хтео сам да се као дете спустим низ пешчану литицу. Бољег начина није било, а могао сам да доживим последњу авантуру. Сео сам на врели песак и одмах се наместио у положај да се спустим као низ тобоган. Клизао сам се неколико метара, али песак је постао врло густ. Нисам знао шта да радим. Задњица ми је горела на песку, а повратка није било. Морао сам напред. Легао сам бочно и као ваљак се котрљао до доле. Било је турбулентно, али осетио сам адреналин.
Одједном сам био на равној површини, али од силине залета сам одлетео неколико метара напред. Полако сам устао и био поносан. Само сам морао да одредим правац. Видео сам још пешчаних дина у даљини, али на основу искуства се нисам одлучио за њих. Није ми преостало ништа друго но да идем право и покушам да налетим на нешто. Тада сам схватио да мој живот постаје лутрија.
Следеће је било нешто најдуже што сам проживео. Дуго сам ходао, мада то је личило више на морске таласе него на људски ход. Почео сам да тонем психофизички. Само је фалило да упаднем у живи песак! Мислим да ме је психа довела до лошег физичког стања. На моје стање је утицала и наша звезда око које кружимо једну Земаљску годину.
У глави ми је био прави хаос. Поред малобројних мисли, преовладавала је дезоријентација и слични проблеми. Након одређеног периода почео сам и да халуцинирам. Знао сам да је последица врелине. Био сам веома збуњен.
После те хорор етапе доживео сам осећај као никад у животу. Видео сам нешто божанствено. Прелепе палме са зеленим листовима које стварају хладовину. Између њих сам видео нешто за шта се не може наћи придев. Лепа, плава и чиста течност. Оно што ми је највише требало, вода! Схватио сам да велики утицај на моје стање има и то. Било ми је стварно лоше и најбрже што сам могао кренуо тамо.
Када сам се приближио, пао сам у несвест. То је опасно у пустињи, али схватио сам да сам се пробудио одмах.
Испред мене су били километри песка.
Нема никакве оазе, посебно воде. Само проклета фатаморгана! Причињавало ми се сво то благо! Био сам пред сломом, али у најтежој бици сам хтео да изађем као победник. Мученички сам наставио напред.
Мислио сам да проживљавам последње секунде живота па сам размишљао о свему. Оно што доживи сваки човек на самрти, доживео сам и ја. У неколико секунди сам премотао филм о мом животу. Све те лепе тренутке, а посебно оне са особом која ме је вероватно и довела до тога, моја покојна бака. Захвалио сам јој се на оваквој привилегији. Био сам бесан, али не на њу. Био сам нервозан на позитиван начин. Проживљавам нешто што већина људи неће, а поново сам испуњенији.
Када сам погледао своје тело видео сам једног оронулог старог пустињака. Одећа и обућа су ми биле поцепане, а ранац је ћутао. Љутио сам се на њега, није ми допринео ничему, можда ме је и мало успоравао. Хтео сам да видим своје лице, али када сам помислио какво је, предомислио сам се. Била је приметна сувоћа на мени, али и у мени.
Налетео сам на место где је песак изгледао другачије. Једва сам видео да је мокар. Био је у сенци кактуса. Вероватно је пала која капљица кактусовог сока. Ка тој мрљи сам појурио као никад до тад. Пошао сам језиком да је узмем и повукао доста песка. Није ме било брига. Та капљица ми је значила више од било чега, бар психолошки. Тада сам научио нешто најважније, вредност живота.
Мирно сам ишао на насумичну страну. Нисам активно размишљао, већ сам се трудио да ствари препустим емоцијама и последњем уживању.
Срушио сам се на земљу и спокојно затворио очи.
Када сам отворио очи видео сам нешто бело. Знао сам да су то анђели који ме дочекују у рају. Мада, нисам очекивао да причају онаквим тоном, ако уопште причају. Говорили су нешто попут ,,водите га“, „пожурите“. Питао сам се где ћу бити смештен у рају.
Одједном сам осетио снажан бол у леђима. Као да ме је неко ударио огромном лопатом. У очи ме је погодио бљесак светла, а када сам мрднуо леђима, осетио сам кожу, али не моју суву. Добио сам најбољи кревет од животињске коже у рају обасјан светлом анђела! Заспао сам.
Поново сам се пробудио, али нисам осетио кожу већ нешто свилено. Размишљање је прекинуо неко. Глас ми је био познат. Схватио сам да је то мој друг из удружења. Питао сам се шта ради у рају. Почео сам да брбљам, а он се обратио особи поред, у белом, али то није био анђео, већ једна од особа са којима сарађујем у послу, лекар! Мало сам се збунио. Трећи је био непознат човек, Африканац.
Још увек сам био збуњен, а они су се смејали! Ипак, и на овој страни постоји дружење и смех. Насмејао сам се и ја.
Мој друг је рекао: „Друже, на сигурном си“. Знао сам да је ово место безбедно. Лекар је рекао да сам се једва извукао. То ми је одједном отворило видике. Извукао?! Поново сам у глави премотавао филм, али не о животу пре авантуре у Западној Сахари, него оном у њој!
Схватио сам шта се дешава. У болници сам, сачуван од смрти!
Тада сам већ лепо чуо доктора да треба да се захвалим човеку поред, Африканцу, који ме је пронашао у близини. У његовом селу су ми дали прву помоћ, а онда ме одвели у болницу.
Пошао сам да загрлим мог спасиоца, али ме је пресекао цео горњи део тела и лекар ми је рекао да легнем.