НА ДНУ СРЦА
Немилом хода,
хода ходочашће.
Наследство распукло,
ко љетна земља
кишом немивена.
Срчано огњиште
на длану усахло,
самоћом палаца.
Неродом немиле земље,
вријеме се
стропоштава у живот.
МЕЂЕ ВРЕМЕНА
Биљези су,
прашина,
и земља,
и пут,
и земља на путу.
Испред њих су
ражена поља,
зминци,
љесковци,
и крушкова крошња.
Иза су,
дрине,
груде,
волујци,
и блатине.
До биљега
допиру достижи,
и твоје детињство.
После су,
вирови,
гробнице,
разрушена зборишта,
глогово трње,
и забран.
Међе времена
ископане на лицу земље,
између времена и достижа,
између пута и судбине,
зјапе ко лишај
на лицу невјесте.
БИЈЕЛЕ ШЕТЊЕ
Расло ми дрво крушково,
међ боријама,
међ вукодлацима.
Расло ми дрво крушково,
над шетњама
дугим пренемим.
Стадо ми бијело блиједило,
међ боријама,
међ вукодлацима.
БЈЕЛУТАК
Распукло рођење,
материнским растанцима.
Видици приложише жртву
обневидјелом бјелутку.
Данима ко авет,
обамире живот.
СПЛИТСКИ НОКТУРНО
Овдје нас сунцем море,
овдје нас немиром умирују,
овдје нам име отимају,
претке краду,
потомке заборављају.
Времену без пута,
мимоходи одбројани.
Лажи у ланце везане,
сплитски се ноктурно
са леђа мртвих риба
бјеласа.
Људи,
са собом у себи,
стидом смоквиног листа,
у мртво море улазе.