Петар Милатовић: Бечки „Централ“, стециште левих и десних терориста

     Ексклузивни ресторан „Централ“  (Herrengasse 14), на углу Strauchgasse,  у непосредној близини аустријског Министарства унутрашњих послова, Аустријске националне библиотеке и палате Хофбург, отворен 1868. године у палати Ферстел, а широј јавности постао је познат 1876. године, са својом кондиторском уметношћу, културом испијања кафе и надалеко чувеном бечком кухињом.
     Овај елитни ресторан  био је уочи Првог светског рата стециште главних протагониста леве и десне идеологије у  двадесетом веку, комунистичке и фашистичке. 
 Троцки, Тито, Фројд, Стаљин, Хитлер
   Данас је то  култно састајалиште многих књижевника, сликара, новинара, политичара и осталих уметника, који и данас сматрају „Централ“ својим култним састајалиштем, а то потврђује чињеница да се овде данас могу срести и видети најпознатији аустријски и страни уметници, политичари, књижевници, новинари, сликари и спортисти.
   

Изглед ресторана „Централ“ од 1900. до 1914.


У прошлости се овде читало преко 250 листова и часописа на 22 језика, као и бројне књиге, тако да је бечки „Централ“ с правом називан књижевним кафеом, јер, као што ћемо касније видети, овде су се састајали најзначајнији књижевници и уметници немачког говорног подручја и осталих региона који су били у то време у саставу мултиетничке Аустро-угарске.

ВРЕМЕПОПЛОВ

     Наиме, овде су се, поред великих и значајних умова о којима ће бити речи касније, својевремено сретали, испијали кафе, чајеве, разговарали и међусобно се договорали највећи злочинци у људској историји: Адолф Хитлер, Јосиф Висарионович Стаљин, Владимир Илић Лењин, Лав Троцки, Јосип Броз, звани Тито, Мустафа Голубић, јер, да подсетим, како је својевремено написао Чарлс Емерсон у својој књизи „1913: у трагању за светом пре Великог рата“, Беч је био најидеалније место у Европи да се сакријете. Зашто је баш Беч био најидеалније место за све шпијуне, револуционаре, терористе и злочинце уочи Првог светског рата? Одговор се наслућује ду чињеници да је после унишптења Француске, на ред дошла Аустро-угарска империја која је већ била на издисају и царска Русија

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ БЕЧКОМ „ЦЕНТРАЛУ“ 

     Поред ових злочинаца, у бечком „Централу“ редовни гости уочи Првог светског рата били су: Стефан Цвајг (1881-1942), аустријски писац, драматург, новинар и биограф,  био је близак са Теодором Херцлом, оснивачем ционизма, који је своје ционистичко дело „Јеврејска држава“ објавио  1896. године у Бечу,  а о Цвајговом јеврејском пореклу документарно је писала Ева Планк (1);  Егон Ервин Киш (1885.1948), син јеврејског трговца текстилом, чешки писац и новинар, отац модерног новинарства, боравио је у Србији 1914. године и у својој чувеној књизи „Запиши то Киш“ (2) описао је војни поход Аустро-Угарске на Србију и херојски отпор српске армије; Алфред Полгар  (1873-1955), књижевник, критичар, афористичар, најпознатији аутор бечке Модерне, такође јеврејског порекла; Роберт Мусил (1880-1942), аустријски књижевник и позоришни критичар; Артур Шницлер (1862-1931), лекар, драмски писац, један од истакнутијих представника бечке Модерне, син јеврејског лекара и сам лекар у Универзитескојх бечкој клиници (3) ; Хуго фон Хофманштал (1874-1929), књижевник, драматичар, такође јеврејског порекла, син директора Аустријске централне кредитне банке;  (4) Сигмунд Фројд (1856-1939), син јеврејског трговца вуном, психијатар, оснивач психоналаизе;  Виктор Адлер (1852-1918), син богатог јеврејског трговца,  (5) оснивач Социјалдемократске партије Аустрије  (6)  који је у „Централу“ имао увек резервисан свој сто у углу с десне стране за који је заједно са Владимиром Иличем Лењином, а Викторов син  Фридрих Адлер  убио је  21. октобра 1916. године премијера грофа Карла  Штургкха у намери да допринесе окончању Првог светског рата; Алфред Редл, шеф тајне службе аустро-угарске војске, иначе руски шпијун и осведочени хомосексауалац; Херман Анастас Бар (1863-1934), аустријски књижевник и књижевни критичар, један од најдуховитијих гласноговорника буржоаско-књижевних струја од натурализма, преко бечког модернизма до експресионизма; (7) Карл Краус (1874-1936), син јеврејског фабриканта и трговца, један од најзначајних аустријских књижевника у 20 веку; Оскар Кокошка (1886-1980), сликар и књижевник, добровољац у Аустроугарској војсци у Првом светском рату који је учествовао у борбама на руском фронту у Галицији и Украјини где је 1915. године био тешко рањен;  (8)  Паул Франк (1885-1976), аустријски књижевник јеврејског порекла;  Егон Фридел (1878-1938), аустријски новинар и књижевник, син јеврејског фабриканта свиле; Петер Алтенберг (1859-1919), аустријски књижевник јеврејског порекла;  Антон Кух (1890-1941), аустријски књижевник јеврејског порекла; Адолф Лос (1870-1933), аусријски архитекта, један од пионира модерне архитектуре, претеча кубизма и неопластике,као противник југендстила и сецесије пројектовао је веома пуританске грађевине; Франц Кафка (1883-1924), славни књижевник јеврејског порекла;  Лав Давидович (Бронштајн) Троцки (1879-1940), бољшевички комунистички лидер и марксистички теоретичар, један од главних оснивача Црвене армије кога је шпански комуниста Рамон Меркадер убио пијуком у Мексику,  био је стални гост у бечком ресторану „Централ“, дружио се и играо шах са Виктором Адлером и ту се упознао са Отом Бауреом (1881-1938), сином јеврејског власника фабрике текстила, водећим теоретичарем аустријске социјалдемократије и оснивачем аустромарксизма који је поред енглеског и француског језика у руском заробљеништву научио и руски језик, (9) као и многи други...

НОВО СВЕТЛО НА МРАЧНУ ИСТОРИЈСКУ ПОЗОРНИЦУ 

     Многи историчари и публицисти тендециозно тврде да је Лав Бронштајн Троцки био илегалац у Бечу 1913. године. Међутим то уопште није тачно! Наиме, у бечкој архиви боравка становника нашао сам податке о легалном боравку Лава Бронштајна Троцког у Бечу од 1907. до 1914. године. Дакле, Троцки је најпре становао у: XIV Hütelbergstrasse 55,  застим у XV Friesgasse 40, касније у  XIX Weinberggasse 43, као и у  Sieveringstrasse 19 и на крају у Rodlergasse  25. Према  томе није тачна тврдња неких историчара да је Лав Троцки био илегалац, већ је у Бечу живео легално, а то баца нво светло на мрачну историјску позорницу коју неко (зна се ко!) жели да сакрије! 

БЕЧКИ КОМУНИСТИЧКО-НАЦИСТИЧКИ ТРИО

        Адолф Хитлер и Јосиф Висарионович Стаљин чсто су у јануару и фебруару 1913. године посматрали како из дворца Шенбрун  цар Фрања Јосиф парадно излази излазе у белим и  позлаћене кочијама које је вукло осам коња.  Између себе су коментарисали и каснје су усвојили и у много чему касније копирали гламурозност  Аустроугарског цара цара Фрање Јосифа.
     Хитлер је у то време становао у Дому за сиромашне у улици Mendelmangasse, данашња двадесета бечка општина, поред Дунава који се тада изливао и плавио то насеље.

Спомен плоча на згради у којој је 
становао Стаљин 
постављена је
на фасади бечке зграде 1949. године

    Стаљин је тада становао у непосредној близини дворца Шенбрун, тачније речено у
Schönbrunner Schloßgasse 30 где је писао своју брошуру „Марксизам и национално питање“. Хитлеру и Стаљину често је те године правио друштво Јосип Броз, звани Тито, иначе Хитлеров школски друг из Кадетске школке у Печују,а поред њих двојице ту аустро-угарскју официрску школу у Печују похађао је Фридрих (Фриц) Мирослав Крлежа. 

 ТИТОВА КРИСТИНА ПРВА ЛЕГАЛНА БЕЧКА КУРВА

     Годину дана пре почетка Првог светског рата Хитлер, Стаљин и Тито често су шетали у бечком парку поред дворца Шенбрун. Учествовали су у забавама у Шенбруну. Једном приликом је у шетњи поред дворца Тито завео шеснаестогодишњу Кристину из Мајдлинга. Представио јој се као царев рођак. Касније је Кристину упознао са својим „камарадима“ Стаљином и Хитлером и сви су заједно шетали сваке вечери и у касним ноћним сатима приређивали су групне сексуалне баханалије у Стаљиновом стану, као и у једном пансиону на Бургрингу где се данас налази елитна јавна кућа. Тако је Титова Кристина била прва легална бечка курва. Комунистичко-нацистички трио (Стаљин-Тито-Хитлер) често је после сексуалних баханалија Кристину водио на пиће у ресторан „Централ“. У то време је Тито био пробни возач фабрике Дајмлер-Бенц, тестирао је Мерцедесове аутомобиле по најважнијој бечкој саобраћајници званој Ринг и као осведочени бонвиван заводио је малолетнице по Бечу и сматра се једним од првих сексуалних макроа.
   
Потписник ових редова у бечком "Централу"
Да закључим, као што смо видели, елитни бечки рсторан „Централ“ био је култно састајалиште многих умова и многих безумника у деветнаестом и почетком двадесетог века.
     Данас је овај елитни ресторан малтене историја која сама говори. То је, поред врхунске услуге, један од разлога што се место за испијање обичне кафе у овом елитном ресторану мора резервисати унапред.
    Обићи Беч, а не обићи, поред катедрале Светог Стефана, Хофбурга, Шенбруна, Белведера, добро познати култни кафе „Централ“, заиста је туристички промашај.
   Потписник ових редова често овде навраћа после истраживања у Аустријској националној библиотеци, јер је управо овде исписан велики део историје двадесетог века.
     О свим осталим детаљима читаћете у мом аутобиографском роману "На бранику истине" који сам припремио за штампу.

 



 


 

(1)  Eva Plank: Das Geheimnis um Stefan Zweigs jüdischen Vornamen, in: Stefan Zweig Centre Salzburg (Hrsg.), Zweigheft 15, Salzburg 2016, S. 21–28.

(2)  Егон Ервин Киш, „Запиши то Киш“, Матица српска, Нови Сад 1983. године

(3) Karin Weisemann: Arthur Schnitzler. In: Wolfgang U. Eckart und Christoph Gradmann (Hrsg.): Ärztelexikon. Von der Antike bis zur Gegenwart, 3. Auflage, Springer Verlag, Heidelberg, Berlin, New York 2006, S. 292–293

(4)   Neue Freie Presse, 10. Dezember 1915, S. 12 (Online bei ANNO)

(5)  Julius Braunthal: Victor und Friedrich Adler zwei Generationen Arbeiterbewegung. Verlag der Wiener Volksbuchhandlung, Wien 1965, S. 13ff.

(6)   Karl R. Stadler: Victor Adler. In: Walter Pollak (Hrsg.): Tausend Jahre Österreich. Eine Biographische Chronik, Band 3: Der Parlamentarismus und die beiden Republiken, Verlag Jugend und Volk, Wien 1974, ISBN 3-7141-6523-1, S. 50–60, hier S. 50f.

(7)   Hermann Bahr im Lexikon deutschsprachiger Schriftsteller von den Anfängen bis zur Gegenwart. VEB Bibliographisches Institut, Leipzig 1967, Band A–K, S. 60ff.

(8)  Hans-Georg Hofer: Nervenschwäche und Krieg: Modernitätskritik und Krisenbewältigung in der österreichischen Psychiatrie (1880–1920). Böhlau Verlag, 2004, ISBN 3-205-77214-8, S. 255 f.

(9) Bruno Kreisky: Im Strom der Politik. Der Memoiren zweiter Teil, Kremayr & Scheriau, Wien 1988, ISBN 3-218-00472-1, S. 34





______________________________________________________________________