Ризница њеног срца чува посебне тајне, а њена коса виори на ветру док се меша са мојим прстима. Крхка је, у њеним очима видим тугу и по коју чисту бисерну сузу, док поглед весто скрива. Тајанствена је. Пратећи њене кораке, често сам седео у читаоници оближње библиотеке, ја гледајући у њене румене образе, а она занесена словима једне црвене књиге. Била је заљубљена у романе. Због ње сам прочитао " Орканске висове", "Прохујало са вихором", "Ану Карењину", па је због мојих долазака библиотекарка помислила да ми се допада. Пратио сам је у позоришту, гледала је балет док сам ја гледао њу. Била је Сунце мога неба, кап воде на моме длану и док је она мени била све, ја сам за њу био само један лист у новом роману. Стварала је свој свет у ком је космос престао да одбројава време, мене је пустила да волим, а себе никоме није дала.
...