Није ово онај наш децембар, само личи не би ли нас преварио . Тада нисмо живели у греху, док сада у њему живимо. Тада као и сада моја љубав је иста. Чудно је то како ме је живот навео да ћу те преболети. Није ми успело. Проклето није. Или само моје срце није могло без твог лика у њему... Ухватим себе како се попут наивне клинке понашам док маштам о теби. Сада сам жена, али као клинку си ме заволео. Шта је љубав ако боли? Ако ме газиш па се онда на крају покајеш? Шта је срећа ако је има само на почетку? Сећање, све је ово сећање док нас реалност лови. Нисмо исти, једино је љубав иста. Она се не да, тиња у соби. Жуди на кревету.
...