Увек је желео да буде монах. И постао. Рођен у селу на обали реке Сребренице где се рађају само риђе птице -названог Риђевштица. То је простор између три Моравe-Мојсињска света гора назван. За време цара Душана неком војводу Мојсилу би наложено да се искупи изградњом цркава за грехове, те се тада сагради преко 70 цркава. Сад их има 28. Рођен у крају које дало преко 160 свештеника, монаха и монахиња, па шта је друго могао бити него монах. Рођен као Радојко - као монах постао Кирило. Није био болестан, само мали, мали и способан, брз као чигра, а волео да учи и чита. Од детињства ишао у манастире. У манастиру Руденица упознао је монаха Калиста, што је зидао цркве и молитвом исцељивао људе. Много је од њега научио. Монаху Клаисту је била узречица Мајка ти певала.
Донио Кирилу колач и даје-ево ти колач мајка ти певала. У другом рату у селу се мењају војске, четници, па партизани, па Немци. Зло и несрећа, дођу у село узму шта хоће, узму све што им треба, а ничега није било ни за укућане. Што хоће да узму дајте, Што питају не знате- тако је говорио отац Тако су деца и радила и ћутала. После рата дошли комунисти. Е, Бого мој почеше све да мењају, нису веровали у Бога, све испретураше. Настаде неко вунено време. А Кирило оде у манастир Витовница, ту се замонаши и ту упозна старца Тадеја, једну багодетну , свету душу, поукама што је давао утеху и пружао подршку и Кирилу и свом народу и дан данас. Тадеј му је говорио да недостатк љубави ништа не може да надокнади, али да љубав замењује све недостатке. Благослови је Кирила да иде у Свету гору. Но није то лако ишло. Прво оде у манастир Љубостињу, кога подиже књегиња Милица на месту где је упознала кнеза Лазара-на месту љубави-те доби име Љубостиња. Ту је Кирило научио да плете корпе. И данас зна да исплете корпу од прућа. После оде у Манастир Драчу. Одатле га позову у војску, у подофицирску санитетску школу у Марибору. Сам се ошишао, обријао да се с њим не изигравају. Задиркивали га, попе ово, попе оно, њему прекипело и на границу, кроз шуму, па поред камена ФНРЈ /Остерајх усред бела дана, усред најачег комунизма остави све иза себе што је знао и имао и оде у избеглиштво. Само један правац –заједно са Богом и Бог је био цело време са њим. Из Клагенфурта оде у Беч, у центар УН за прихват избеглица. У том лагеру су били сви избегли из комунистичких земаља, прође комисију, доби личну карту. Молио се богу, окопавао винограде, радио на градњи путева, после годину доби папире за Америку. У манастиру Свети Сава владика Дионисије га рукоположи за ђакона Он који је побегао са 15 годинаа у манастир Он који се 18 година замонашио Он који је дезертирао из војске Он који је пребегао преко границе Он који није ништа имао Он који је био политички азилант Он који је обрезивао винограде и садио траву поред пута Сада у свечаној свештеничкој одори са владиком Дионисијем служи литургију усред Америке Упознао је Николу Кавају. Упознао војводу Ђујића. Упознао и у Америци раскол међу Србима. Љотићевци, ђујићевци, комунисти, стаљинисти... Стално су се одвајали и делили. Неко беснило ударило у народ. Да су били јединствени не би државу изгубили. Једни тамо други вамо. Једни уз власт црквену у Београду, други уз владику Дионисија. Понестало свештенства да служи литургију. Владика рукоположи Кирила у јеромонаха. Ишао је свуда где је било потреба. Велика је земља Америка. Возио се по њој својим аутом. Заустави га полиција, кажу учинило им се да ауто иде сам. Јесте Кирило мали, 1,54 метара има. Бог је створио све људе и није им узимао меру-вели. Није правио разлику је ли ко бели, је ли црни, је ли мали ... сви су они људи. Где год је требало да се иде Кирило је ишао. Владика каже-иди ти дете. Ишао и служио. Сви су га волели Радио је, после служења у цркви све послове до којих је могао да дође како би попунио буџет. Радио је једно време као шериф-мало поп, мало шериф. Кад је дошао нови владика из Београда, свашта су говорили за Кирила, те расколник Дионисијев те ово те оно. Кирило се спакује и врати за Немачку. Ту је богослужио у руској цркви подигнутој на руској земљи донетој из Русије у Дармштату одакле је била царица Александра, царица Николаја другог. Мало је народа долазило, те је Кирило радио у фабрици машина Гебел. Ту му машина одсече руку изнда зглоба, од краја до краја. Стави шаку у неки пешкир, спакују га у хеликоптер те му у Франкфурту пришују руку, све крвне судове и нерве повежу. Зарасла му рука, мало крива, мало тања, али зарасла. Само се богу молио . Све је дошло на своје место. Шалили су се да има Дамаскинову руку. Владика Амфилохије му помогне да дође у Хиландар. Коначно, Кирило који је читав живот сањао, сад је досањао српску царску лавру, проигуман је био Никанор, а игуманија Тројеручица. Добио је послушање да исповеда и да буде духовник манастира. Добио је велику схиму-„велики анђелски образ“ да буде равноангелан, да као светеоник светли светом. Е таквом смо га упознали, стално насмејан, ако га питају, одговори, ако хоће да сликају са њим, он пристане, ајде да вам улепшам слику. Уз шалу многе озбиљне ствари каже, поучи. Људи се жале како им је тешко. Како тешко, па јеси ли се крстио? П а јесам. Имаш мали црквени календар, тамо имају заповести, прочитај и научи, понашај се домаћински. Један човек из Украјине му поклони капут, он се огрне њима и погледа етикету на унутрашњем џепу –пише босс, па нисам ја босс , ја сам монах, али добро, нека. Већину ствари које добије , подели. Исповеда, учи, саветује, слуша, благо прекорева-ниси мали, хвали, благосиља. Кирило се моли Богу. Гледа у тишину. Не чује светску уку и буку. Постао је оно што је одувек желео-монах. Остао је монах тамо где је одувек желе-већ 30 година у Хиландару. Тамо сам га упознао и видео и у рукупу целивао. Тамо се је и Богу предстваио и у царству небском уселио. Срећне ти небеске ливаде, оче Киро.