ПЕТРОВАРАДИНСКИ МАМУРЛУЦИ
Вриште војвођански паори
с лица насмијешеног града.
Подадиру подвољци,
док кичму Дунаву деру.
Петроварадинске куле
стасавају лажима.
Док преставу спрема
ошамућено вријеме.
ПРОЉЕЋЕ У СКОПЉУ
Прољеће,
умива мост на Вардару.
Враћа се вид,
граду и људима.
Просула се мудрост,
са скопске куле,
и полен цвета
на обновљеној души.
ЈУТРО У ПЕКИНГУ
Ријеч,
прејака и сув
врати ме у себе,
ко покисло стадо
у озебли тор.
Ријеч,
прејака и сува,
лепрша Пекингом,
ко млада марама
низ кинески шор.
Ријеч,
отргнута над ширином плаветнила,
ко ружин трн у души,
пробада минули дан.
ЗАБОРАВЉЕНИ ПУТЕВИ
Из олупина
сабирам Живот,
сакупљам остатке,
комаде,
крхотине,
слажем заборављени почетак.
На путу према себи
сазнадох,
да нисам боравио
у своме животу.
Сјеме се распукне,
разломи,
подијели,
бива га све више,
све пуније.
Живот се распукне,
бива га све мање,
све ситније.
Облак се разбије
постаје нешто ново,
нешто друго.
Чаша се разбије
остају комади стакла,
можете сећи вене
или пререзати гркљан.
Живот се разбије,
остају комади,
остају крхотине,
- остаје ништа.