Снежана Гагулић Обрадовић: Три песме

ДЕЦЕМБАР

Требаш, јер децембар је.
Требаш, јер напољу дува.
Требаш, јер хладно је
Требаш да ме твоје срце чува.

Ти знаш какав децембар може бити
И то да зиму не подносим белу,
Кад сви весели су, како тугу скрити
Чекам те, чини ми се годину целу.


Чекам те, а ни сама не знам да ли се чекање исплати,
Да ли се негде све чежње броје?
И овај децембар неће муке да скрати
А ја коначно угледам кораке твоје.

Иако напољу дува и бело све је
Стопе по снегу око ће да прати
Само да твоје срце, моје опет згреје
Само да овај децембар мени те опет врати.

Само....
Помишљам жељу док последњу куглу на јелку стављам,
Да твоје стопе стигну до моје куће,
 Па да овог децембра и ја живот прослављам
Заувек си мој! Децембарско јутро чуће!



ТЕБИ КАО ЖЕНИ

Снег сву ноћ вејао као луд
Ватра пуцкетала усред камина
На теби црвена пиџама од свиле
У руци чаша опорог вина.

Музика тиха, она коју волиш
И ћебенце меко испод твога тела
Кожа ти на јасмин мирише
Баршунаста нежна као вила бела.

Све је баш као у бајци
Топли пољупци и додир на лицу
Ти моја принцеза постала си давно
Онда кад си смирила овог луталицу.

И зато сам срећан што си само моја
Што поклањаш љубав несебично мени
Теби даћу срце ово у грудима
Вечно бићу веран теби као жени..



ПОГЛЕД ИЗА ЛЕЂА

        Наиђу и ти дани када не знаш где би
Кад ти шавови старог капута на пуцање слуте,
Кад мокри тротоари пусти чаме
 О твојој туги, обећано ћуте.

Дођу моменти кад глумиш храброст
И кажеш ма добро сам, само,
А уствари истину ни не слуте
Колико је оних -али скривено баш тамо...

И колико год мислио да си довољно прошао
Да те не могу изнова да увреде
Деси се да те заварају те туђе намере
И безочно поново душу ти повреде.
Ма џаба им свила, поклони од злата
Џаба кадифа и прстење од циркона
Намере им нечасне прљавије од блата
И скривених лажи иза леђа тона.