Марија Алексић: Успаванка за простоту

Једноставност је тако лепа
Рече давно Албахари у роману који читах као матурант
Кад су све наде спаковане у један кофер 
Наде у лепу будућност која само мене чека на обали неке реке 
Превише сам је неговала за овај одвратни прости свет
Требало је да је сакријем и  закључам и кључ бацим 
Заблуде скупо плаћам
Нека ме
Свако има право да изговори наглас оно што у свом јадном бивствовању помисли
Жалим простоту 
Увек сам је сажаљевала
Сад још више
Моја машта је само моја
Није требало да је дам псима да је развлаче као кост по улици
Машта је то
Само машта
Ни "р" од реалности

Прости људи
Успављујем вас овом беседом да занавек ућутите са својим полемикама о мојој машти
Она је моја 
Само моја
Жао ми вас је толико
Никада нећете сазнати зашто ми је Милена Јесенска тако драга
Никада нећете знати у ком тешком моменту сам писала о Дори Мар
Ни зашто
Никада нећете разумети моју страст према Прагу и Кафки
Ни зашто је прабаба Јулка ишла баш до Бристола
Нећу вам одати више ништа
Простоте јадне
Како ми вас је жао
Не мрзим вас 
Мржњу препуштам вама да ме мрзите у ћошковима и кулоарима
Да развлачите моју машту као питу коју месите недељом 
Спаковаћу је у ковчег спакован давне две хиљаде и неке....
Није требало да је пуштам из њега 
Да је нисам ослободила , не бисте имали чиме да храните свој јадни его
Који није допро даље од ваше улице
Успављујем вас , просте душе
Нек вам је савест мирна
Моја машта ће увек бити будна..