Жељка Башановић Марковић: Пет прича

САВЕСТ НЕ СПАВА

    Лаки ход њених ногу пореметио ми је мисли. Осврнух се на њено тело припијено уз провокативну одећу јарких боја. Нешто топло из стомака крену дуж удова и заборавих о чему сам мислио. Накашљах се и отпих гутљај воде да се саберем. Била је свесна да цела башта зури у њу па је театрално дошетала до свог стола и села руком повлачећи сукњу уз стражњицу да јој се не изгужва. Гледао сам остале мушкарце и пратио њихове гримасе. Један се облизивао, други је заборавио да затвори уста па је дисао к'о риба на сувом а трећи, најдаље у ћошку, одстутно је чачкао нос. Било ми је јасно што је већина жена у овом граду без сталног партнера, јер реално, шта ће им овакви примерци!?
     Конобар се у два корака сртворио код њеног стола и удаљи се исто тако брзо кад је поручила. У башту су ушетале још две њене другарице али ни приближно тако атрактивне. Полако се све смиривало и ја сам се враћао својим мислима као покуњен пас кад не добије храну.
Убрзо сам наручио још једно пиће и пребацио се на другу столицу како би леђима био окренут девојци која ми је одвлачила пажњу.
     Мој план је био да посао који је мој сарадник добио преко моје грбаче отмем од њега тако што ћу му украсти флеш меморију са стола кад буде пред полазак кући наснимио. Знао сам да пере руке пред одлазак, знао сам га већ петнаест година и то је већ постао ритуал. Док сам премотавао филм да ли да оставим други на столу како не би приметио у први час или да побегнем, мом столу прилази девојка којој сам окренуо леђа. Умилним гласом ме пита "Јеси ли ти Горан?", на тренутак помислих да сањам. Трепнух два пута да добијем на времену али пошто је довојка стајала и даље преда мном одговорих помало сметено "Даааа, јесам".
"Могу ли да седнем?", климнух главом.
"Горане ја сам вас тражила свуда, али ето до данас нисам имала прилику да се овако званично упознамо..“затрептала је и била тако лепа и ту изблиза да сам је тешко пратио.
Некако нисам могао ништа да кажем а хтео сам није да нисам. Запалио сам цигарету да се мало опустим, и престао да је слушам јер је баш много брбљала.
„Хоћемо ли негде на ручак?“ питала је мало гласније изгледа чим сам је чуо. Позвао сам конобара да платим и кренули смо.
     Док сам силазио са платформе уздигнуте од тротоара на дрвеним даскама, саплео сам се али успех да се задржим и не паднем.
     Од тог шока као да ми се у глави разбистрило и сигурно је упитах: „Јел' знате ви мог сарадника?“, питах је одједном. Све ми постаде јасно.
„Јел вас он послао овде да ме заведете, да би ми осујетио посао?“, продрах се на њу.
Такву ми је шамарчину залепила да сам се затетурао, опсовала ме је онако сочно, окренула се и отишла.
    Био сам шокиран и бесан на себе, срећом у том тренутку се пробудих. Савест ми је само прошапутала „Не, нећеш ништа украсти!“



КАД ЖИВОТ ИЗНЕНАДИ


     Било је летње јутро када смо кренули на станицу. Стари, сиви шинобус са седиштима од скаја био је на перону. Изабрасмо веће седиште за нас троје. 
Бојан је имао на себи плаву кошуљу и фармерке. Помислих, баш је згодан овај мој брат.Волела сам га. Некако су нам се карактери уклапали и скоро да никад нисмо улазили у сукобе. Са нама је ишла његова другарица Нена. Знала сам је читав живот јер смо живели у истом блоку.
Јуче сам звала тетку и најавила нашу посету. Бојан је обећао да јој окречи ону малу собу коју издаје. Соба је била светла и до улице. Станарка се управо иселила јер се удала. Нена нам је правила друштво а негде сестринским срцем осећала сам да воли Бојана више од оквира пријатељства. Ћутале смо о томе. Некад су шансе веће ако се гласно не изговоре намере.А живот уме и да изненади.
     Стигли смо на железничку станицу нешто иза поднева. Сунце је пекло.Низ врат ми се сливао зној и мокре флеке назирале су се на леђима.  Изненада из станичне зграде изађе отправник и видех да је мој бивши са студија који је пролетос одустао и вратио се у родно место.
„Како си Мирјана?“, рече ми прилазећи ми.
    Изљубисмо се онако знојави и договорисмо да се чујемо касније и попијемо кафу.
Осмех ми је титрао на уснама, где да се овде сретнем са њим?! Била сам усхићена и причала сам без престанка да прикријем  узнемиреност.
Предвече смо се нашли у центру у једном од кафића. Седео је сам кад сам прилазила и нисам опазила бурму на његовој руци. То сам тек касније видела кад нам је пришла лепа плава жена са бебом у колицима.
    Не знам како сам седела и причала онако мирно и опуштено. Све у мени је треперило  и нисам могла одвојити поглед са бебе која је мирно спавала у колицима упркос жамору у башти кафића.
Опсовах у себи, зар сам морала доћи овде да се разочарам?! Живот ме је опет срушио у ћошак ринга док ми је плава жена одбројавала...
    Грчеви су нормална појава“, рече „после четрдесет дана код сваке бебе...“ Пребројавала сам уназад кад се родила и кад су се смували, где сам била и колико се нисам дуго видела са њим....
Осмехивала сам се и руком притискала стомак да умирим дамаре у њему. Отишла сам убеђујући себе да и није био нека прилика. Када је беба почела да плаче била сам већ одмакла и могла сам потрчати. Сузе су ми саме клизиле...
Погледах у небо и сетих се бабиних речи „ Што не сазнаш то те и не заболи!“
Е животе, пусти ме мало да живим у незнању!!!!


БИЛО ЈЕДНОМ У СРБИЈИ ....


     На Светог Аранђела било је топло, неуобичајено за другу половину новембара. Иако је
сунце било прилично ниско чинило се да је рана јесен. Чак је и трава пробијала између
облутака поређаних у стазе од кућа до главног пута.
Таквом једном стазом је Станија повезана у мараму кренула пут центра са колачем и
кољивом у котарици. О руку јој беше обешен трском ојачан балон вина.
Уобичајено дешавање по селу само што је данас велика гужва пред црквом. Сељани
свеже умивени у најбољој одећи коју имају спустише се до укотлине где беше
незавршена црква.
Велика грађевина од камена са куполом и златним крстом на врху, поклоном имућног
Милића. Станија је бацила око на његовог средњег сина правог делију, са очима као
угарак. Погледом је тражила по окупљеном гомилом његов враголасти поглед.
Кад га спази, спусти очи на доле и поче да увлачи влати косе под мараму. Била је лепа
девојка, најмлађа ћерка Влајка, трговца чувеног и вредног у читавом округу
поштованог.
Једина љага у породици беше најстарији син трговчев који се лани отиснуо у манастир
да се замонаши. Причало се по селу да га отац није хтео оженити девојком коју је
тражио те се он са тим није мирио и једнога дана је само нестао. Касније су сазнали у
ком манастиру служи. Отац није дао да га ико посети. Једино се Станија по природи
пркосна дрзнула и док је отац био на путу у набавци за трговину упутила се ка
манастиру и разговарала са братом. Никоме није рекла о чему. Дани су пролазили и
она је била срећна ако је њен брат нашао свој мир где год он био.
Време је било да она своју срећу пронађе и освоји. Данас је зато њој важан дан, Милоје
јој је заказао састанак доле изнад цркве после резања колача.
Чекао је код оног храста где су се пролетос за Врбицу први пут срели. Сећа се да је
имала венчић од пољског цвећа око главе а он белу кошуљу са везеним оковратником.

Срце јој је снажно куцало када ју је погледао и губило јој се тло под ногама и зато се
ухватила за храст.
Под прстима је осетила његову кору и то је умиривало. Милоје је био њена прва љубав
али није смела ни мајци рећи јер је отац био строг и није дозвољавао никакво
љубависање пре брака. За њега је што се тих ствари време стало и није се слагао са
модерним временима.
Сматрао је да он најбоље зна шта је и ко је за његову децу најбољи. Мешао се у све, и
мајци је остајало само да климне главом и да се повинује његовим одлукама зарад мира
у кући.
Имали су свега захваљујући њему а заузврат је очекивао да буду послушни. Волела је
она оца , али је волела и Милоја и већ је одлучила да ће побећи ако се он успротиви тој
љубави.
Није ни слутила да ће Милоје одустати од ње зарад одлуке својих родитеља и њихове
жеље да ожени девојку из другог села и тиме обнови старо пријатељство њихових
породица.
Чекала га је стрпљиво и сутрадан код храста али њега није било. Мајка ју је те вечери
повукла за рукав у оставу и рекла јој да је Милоје испросио девојку и свадба је заказана
за пролеће. Отресито је рекла мајци да је то не занима, док јој се брада тресла а у грлу
стајала кнедла. С тешком муком је обуздавала сузе да би се касније кад је остала сама,
бацила на кревет и дуго плакала док су остали спавали.
Ујутру је пошла са завежљајем од куће. Имала је нешто новца за пут и док се не снађе.
Запослила се као конобарица у кафани великог града.
Упознала је много мушкараца у току свог новог живота далеко од куће. Знала је да су
је се њени на наговор оца одрекли оног тренутка када је прешла праг породичне куће.
Било јој је свеједно.
Никада више није себи дозволила да воли. Њено срце било је усахло као онај венац од
цвећа кад је упознала и прву радост и разочарање.
Данас је опет Аранђеловдан и кафана је празна. Напољу се прве пахуље јуре у
оквирима прозора и има времена да баци поглед уназад и сети се свог претходног
живота као да је туђ.

„Кајеш ли се Станија?“ питао ју је старији брат монах када му је летос била у посети.
Одговорила му је топлим сестринским погледом.
„Живот је оно што сам изабереш, брате мој.“ , рекла је шапатом.
Били су одметници у својој породици а придошлице у сопственим животима. Тешко је
кад човек мора да бира, једно кајање му не гине. 


ПОРОДИЧНИ МРАК

    Мирно је седела у бержери са хаљином боје нежно розе и ниском бисера око белог врата. Хаљина је имала спуштене бретеле и откривала је деколте и рамена баршунасте коже. За појасем јој је била уденута жута ружа издвојена из букета који је извиривао из вазе на салонском сточићу поред ње.
    Руке су јој биле прекрштене у крилу ослоњене лактовима на наслон фотеље. Две златне наруквице пресијавале су се на десној руци. Упркос лепом окружењу имала је неки љутити израз лица. Као да је све осим ње било насмејано и срећно. Узалуд јој је скретао пажњу на опуштени израз лица, осмех и поглед у страну.... Никако јој се лице није препуштало контроли. Онда се сликар досетио да замрачи собу. Половина лица само се разазнавала у мраку, тако је сенка помогла да све делује загонетно што је било прихватљивије од љутитог.
Велико уље на платну стајало је у холу од кад знам за себе. Моја бака из полутаме деценијама је гледала у нас.
     Сетио сам се тога баш овог дана када сам у болници тражио да размакну  засторе и видео да тек рођено дете има жутицу. Мрак је комплексна ствар. Замаскира и најтананије осећаје. Није ни чудо што се краде, чине прељубе и глуми по мраку, осветљавајући само глумце који су у том тренутку битни.
    Моја бивша жена била је глумица, мислим и сад је само није моја. Волела је да дуго у мраку причамо, некад сам имао утисак да говори текстове из представа вежбајући за неки од наступа.Волео сам да је слушам и тада сам још научио колику моћ има мрак јер такве разговоре никада нисмо могли водити дању. 
Погледах на сат, већ се смркавало.
     У болници сам пред крај смене беби преписао терапију и била је то још једна рутинска ствар тога дана. Желео сам да се што пре вратим кући и угрејем топлом купком. Запалио бих томпус и попио чашу хладног шампањца док ми се тело мрешкало у миришљавој пени.
Док би ишао ка својој соби онако наг са пешкиром око бокова, тужне очи испратиле би ме са оног платна, моја бака извиривала је из оног мрака.
Није ме упознала, умрла је много година пре мог рођења још док је мој отац био дете. Нисам могао слику да упоредим са оригиналом.
     Сео бих на под испод слике и причао јој о себи ту у том мраку, језик је без задршке преносио све што би мозак помислио. После тих монолога одлазио сам као после медитације на спавање, лак као перо. Оставивши баби своје свакодневне безвезарије као какав терет без ког сам лакше стајао на ногама.
    Ретко бих ишао на гробље, овај хол био је моје свето место. Знао сам да јој купим жуте руже баш као ове на слици, упалио бих и свећу да јој обасјам ону другу половину лица. 
Љутила се на мене због тога,видео сам то и поред жеље сликара да мраком сакрије бес.



ЕКСПОЗИЦИЈА

    Била је ноћ пуног месеца. Изашли смо да направимо добре фотографије за конкурс. Шкљоцкали смо наизменично. Такмичећи се чија ће фотка бити боља. Волели смо се. Смејали се...
     Онда је он стао тик испод месеца. Забацио је главу у правцу месеца и зинуо. Пара му је куљала из носа и уста јер је било баш хладно. Бленда је од тог кадра само стисла зубе.
Била је то фотографија њега који чека да му месец падне у уста. Никада се више тако нисам волела ни са ким. Као да је месец то негде и сам сликао као еталон најлепшег. 
И сваки следећи покушај био је бледа копија оригинала. Овековечио нас је месец за цео живот, упркос томе што сам све фотографије спалила одмах после његовог одласка за Америку.
Не знам како месец тамо сија. Овде од тад више није исти.