Многи су пре тебе исто то радили, носили су тај џак пун времена, неко са више а неко са мање живота у њему. Неком се брзо испразнио, неком је био бушан, неком толики да је бивао као читава врећа! Неко га је теглио, док је опет, онај други ипак са лакоћом испразнио свој...
Голем је тај џак ако се у њему налази време. Ко га је само унутра стрпао? Зар се није бунило и тражило живот?
,,Да сам ја време, желео бих да умрем.“
Помислих, но та мисао ме ни најмање не зачуди. Чему бити вечан ако немам смисао, зар да бесмисао занавек влада?! Не! Боље би било да сам време и час, тренутак и моменат, да трајем само толико а који је, ето тако, сам од себе, одлучио да замре и у пустши свега живог, донесе још једну душу којом ни сам ђаво не би трговао.
И зашто уопште размишљам о смрти?
Можда сам хипнотисана будала која зверња около тражећи спас у овом суноврату времена, а можда несхваћена душа која 'пак вапи за одговорима... Онај који је спреман на све и сваку жртву само да дозна истину, само да чује решење и само да промени свет!...
,,Ипак мислим да сам оно прво. Само, разлика је у томе што ја не тражим никакав спас, одавно знам да мени спаса нема, али је лепо надати се, јер нада задња умире!“
И гле, опет смрт!
Куд год да се окренеш, куд год да погледаш, сваки сегмент нашег живљења био грозничаво или не, ишчекивање избављења ових земаљских окова и стега, забране и империје, назване тако ласцидним и узнемирујуће гнусно – слобода!
Човек сазнаје док је жив, а слободу не спозна никад.
Хајде сада плачи, плачи што никада нећеш смети оно чега се бојиш, моћи оно што хоћеш, хтети оно за чега се не бориш, живети празно и у шупљини своје лобање заиста мислити да је то слобода.
Плачи јер ти болно срце вапи за тим. Плачи да исплачеш и последњу сузу којом жалиш сам себе!
,,Пљунем ти ја на такав живот!“
Чега се бојиш, свеједно ћеш умрети?!
Што се сад гадиш и снебиваш тог мог пљувања? Та то ти дође и само, сви ти твоји страхови, дођу ти на самртничкој постељи али још како! Не тихо без шума или спретно, дођу тако да побуде све ветрове и покрену олује, стану ти уз узглавље и пљуну ти сами на чело, у лице... Погледају те с презиром али и одвратном насладом јер знају да су поново победили, а кад они уопште и губе?
(Не) срећом, тада више нећеш имати времена да било шта промениш, јер ће те вечити сан узети под своје крило и одвести тамо где си пола свог, назовимо живота, био – у апсурд, у ништа...
Тада се слободно смеј и слободно мисли да је то неограничена слобода, запамти, море је необухватно, а ипак му нађосмо крај...
Ако желиш тако, онда у реду, али само да знаш да у том делу пакла сузе нису дозвољене. А и шта ће ти она, то само смтрници још имају.
Чудан је онај ко овим светом ходи а још чуднији сваки пут који на нечем' води...
О иронијо сваке ироније, како се десило да долутам до овог места? Нетремице говорим о прошлом, недостижном и далеком, а ево ме на самој капији сеоског гробља!
Чудно је зашто баш ту, али још чудније, то што се не осећам чудно овде, баш напротив, као да сам међу својима!
,,Ех, да су нам душа и срце велики онолико колико гробље, далеко бисмо догурали, и ја сигурно не бих сада био овде, у овом стању и са оваквим црним мислима.
Свако сеоско гробље, било је велико, пространо...
И чудио сам се, стварно чудио, ,,Ех, колико народа на једном месту!“
Био сам саркастично искрен у овој својој изјави и осечам потребу да то и кажем, можда баш као оправдање. Онда када не преоста ништа друго и када се душа ослобађа од тела а оно постаје прах земаљски, човек је нагонски оно што истински јесте – Божије биће, кротко и мирно...
Гробље ми се чини као каква чудно чудна заједница бивших људи које повезује једна иста особина, а то је да су некада, сви они били, више или мање, живи.
Приближих се капији, а сам улазак испуни ме ћутњом. Мисли замреше за тренутак, а ја се, као да је то могуће, мада и јесте уистину тако, одвојих од пређашњег света и пређох у овај други, негдашњи свет... Свет камена и мермера, земље и плоче...
Ко би се икада могао надати да ће му то бити кућа, овде доле, до за у вечност...
Жичана ограда, висока свега метар, опасивала је ово суморно и глуво место. Капија, већ расклимана на обе стране, јаукнула је када би се померила.
Чувара гробља одавно нема, а и питам се, због чега би уопште та функција и постојала? Из логичких разлога, свако ко се одлучи за било какву врсту крађе, врло вероватно неће крочити овде.
Готово сам сигуран да људи искоришћавају једни друге, али рецимо то на мало лепши начин...
Рецимо на пример...
Ви сте земљопоседник. Треба вам радна снага. Запослили сте тамо неког човека, небитно ког, вама је добро што сте га уопште и нашли. Радио је ту код вас, зарадивши исто тако добру плату. Вама је родило. И ви сте срећни. Међутим, ваш радник има новчаних проблема. Пошто се показао добро, ви му као свом најрођенијем прискачете у помоћ. Све је у реду. Након неког времена, радите поново. Ви сте задовољни како је посао урађен, али ипак мислите да је нешто мало успорило али се не обазирете на то. Радник је у шкрипцу и поново му треба материјална помоћ. Дајете му новац унапред са неупитном мишљу да ће вам вратити, кад-тад. Помогли сте му. Не знате, и никада не можете знати за шта тачно у суштини. То се понавља неколико пута. Ухватио је штос. Вама већ смета и у неком моменту одбијате да му позајмљујете бесповратна средства. Радник даје отказ или се просто више никада не појави. Ви сте помало увређени, а само нисте довољно добро схватили суштину коришћења људи и средстава, прихода и части...
Није вам за замерити.
Суштина је у томе да, ви као власник, поседујете средства за производњу и користите радну снагу људи радника како бисте створили више прихода и све у корист напретка, а радник продаје своју радну снагу како би зарадио новац, живео или преживео...
Класичан пример капиталистичког друштва, једни буржуи – капиталисти, а други пролетери – радници.
Ви користите њега, он користи вас...
Сви све користимо, а тако и треба, само, до конфузије долази ако се ту умеша још пар слова те направе општи хаос у потпуном неразумевању које сви добро разумемо, а то је – искоришћавање.
И шта ће сад, на пример, тамо неком лопову који поштено краде, немојте се смејати на том изразу, истина је да се увек и свуда краде, само неко за то користи маску да се иза ње сакрије а неко вам то ради пред очима.
Овде не би имали шта да траже, њима не треба ништа од ових хладних тела, њима треба неко ко је ту и ко ће изравно погодовати остварењу тог плана.
Све у свему, гробље није то место.
А и шта ја тражим овде? Дакако то да ме не води жеља да нешто узмем, узимам и овако дан по дан овог живота, а он је толико усрдан те ми увек даје, но једина ствар код тога је та што му ја то не тражим.
Чему то мислосрђе?
Питање без одговора, баш као и увек...
Гледам ову траву овде, није покошена, видим неко слино шипражје са стране, зарасло је све помало... Дрвеће,високо, старо и одвећ зелено својим гранама заклања један део споменика од помахниталог сунца. Док се други греје, загрева бесповратне плоче и вечито насликана лица у њима.
Толико зеленила, траве, неког дивљег, а опет тако припитомљеног цвећа на једном месту, све је у таквом контрасту и чудим се тој контрадикторности природе и смрти, споменика и живота...
Као да у месту ге је све равна линија, мора, просто мора да штрчи нешто живље, природније и да индиректно али не на сасвим директан начин каже: ,,Хеј ти! Све тече, све пролази, ја сам време и немој само као укипљен да стојиш и посматраш ме. Дипли и гони своју срећу, чак ни овде време не стоји!“
,,Ох, како се људи разликују чак и када их нема!“
Јави ми се мисао јер, гле! Овај споменик је много већи, направљен од квалитетнијег материјала, грандиознији и исклесан тако спретно, одолева сигурно сваком времену, штета што само није успео да одоли смрти... Е, то му је једина мана!
А гле овај, обичан и чак нема ни слику покојника, пише само име... Ех, а овде опсек, зар су и место резервисали себи унапред?! Жури ли се стварно толико људима?...
Докле год човек имао породицу коју оставља иза себе, па и поред тога што кажу: ,,био је а сад га нема, и као да га никад било није“ дакле, докле год живи спомен, прича и сећање, живеће и он.
Али ко је нама крив јер то не можемо да спознамо?...
Сахрана и даћа након исте, постале су толико важније од самог покојника и оплакивања, више и од помена, више од црнила, више од туге... И где има те искрене туге, где се још на сахрану долази само и једино због поштовања према покојнику? У ком то универзуму једва чекају да те само, про форме, спусте немислосрдно у дубоку црну раку препуну хладноће која с епрелива и претаче, а после, као да је то најлакша ствар на целом свету, седну на сто да попију пиво јер, боже мој, није ништа сахранити човека!
Питам вас, где се то туга сакрила у нама?! Емпатија и поштовање?...
Зар си толико гладан човече, зар те нити имало није стид себе и своје немани које испод капута тако злочудно чуваш?
Шта се десило кад више бринемо о храни и даћи, се како обукао и како те погледао...
Како нам се то догодило? Да изгубиш ту карту човечности...
Гадост, гадост, гадост! Гадиш ми се кожо људска на мени што си!
Да, и ја сам телом сличан, смтран дух с границом коже...
Можеш ли ми опростити друже, несуђени брате, деко, старче ког никада нисам имао прилике да упознам... Бако и тето, ти мала девојчице и момче који сте прерано отишли да бих вам руку пружио...
Јер шта је време ако не знамо колико га уопште имамо? Само сати и минути за које смао у мислима имамо на претек...
Више загрљаја, више љубави и више живота нам треба у животу!
,,Зато ви сада чекате мене.“
И стварно, ко може рећи да то није истина...
За некима се још дубоко и искрено пати, о некима говори, неке још обилазе, неки се понекад сете да су члана свог живота оставили овде, а неки бледе и нестају...
Најстрашноији је заборав и то вечито ништавило које гута увек и свуда, мало по млао...
,,Док год вам неко спомене име, живи сте!“
Рекох у себи и одлучих да свакоме од њих поново омогућим да, макар мало, за делић вечности, опет оживе...
Читао сам свако име и презиме. Редом и полако, као да се бојим да ће ми, ако то не урадим управо тако, с поштовањем и из срца, они врло замерити, а то ми никако није требало, доста је замерки на овај свет, зар треба да себи већ сад загорчам и онај будући?! Не, хвала... Свако заслужује да га се неко сети...
Много имена, читав спектар презимена од којих доста и први пут чуо...
А онда ми сину мисао!
Искупићу се за све што проспем у животу, можда тако покупим и последњу кап наде.
Можда је управо ово један од начина!
Нигде никога, само стотине људи и ја.
Али највише ме опече то, што једни вечно гледају на запад, а други на исток...
Зар нас ни смрт не може опаметити и зашто разлике живе и после смрти?
Раскол влада и у тихнућу речи, а не знају да вечност зове истим бројем...
,,Зар да ја гледам, принуђен, у веке векова само на једну страну ове хемисфере?!“
Зар да једни у конац вечности, нетремице гледају на запад а деуги на исток?! Чак и тако, без имало снаге и воље, окренути леђима једни другима... Као да се не познају и као да пакост силна и тим светом влада, али не! Не! То учинише само људи, само још тај последњи, пакосни чин, а небо чека нас, небо, безгранично и необухватно... Ето, чини ми се, једина светла ствар у свему том.
Једни другима ће причати приче...
Онај како је излазак сунца рађање наде и говориће дуго и срећно, са примесом сете, јер никада до тад, можда ни сам није то приметио... А други ћже о томе као залази, нестаје и са собом повлачи и последњу светлост, али при растанку, заклетву даје да ће опет доћи...
Сунце замре и гле! Ето ти опет смрти...
Чудно, не можеш јој утећи.
Колико је само судбина појела ова земља коју утабаше моје ноге... Колико судбина, живота, речи што осташе велика тајна, загрљаја који никада не беху исказани, планови и маштања која само на томе осташе, недосањана у вечитом сну, и љубави, изречене или не...
,,Ко зна колико је овде људи који су волели а не леже једно крај другог!“
Срце туче једно, а ритам бије к'о по казни...
А ти човече, јеси ли сада опростио свом брату? Ти оче, одричеш ли се и даље своје кћери? Ти момче, срдиш ли се јо на своју мајку? О ти родбино која ћутиш и не причаш годинама, да вам дођем за неко време, па да вас питам, вредело ли је ишта?
Поџапани створе, желиш ли и даље на спор око заоставштине и имања? Имаш ли још сулудог поноса да не дозволиш туђу срећу?
Хоћеш ли опет кривим путем поћи?
Да ти се да шанса, да ли би сестру своју више звао, мајку своју више љубио, оца волео, брата грлио, жену чувао, децу волео?...
Да ли би све поново?...
Једном ћу вас то питати, а до тад, само ћу читати ваша имена и покушавати да замислим вашу причу.
,,Глупости!“ помислих бесмислено ,,мени нико никада неће читати име као ја сада...“
Ал' шта мари, и овако ме нико није уистину знао, што мора и кад ме не буде?
Многа лица су ме нетремице посматрала, и ко зна о чему мислила, срећом, нисам могао да их чујем.
Смирај је дана и светлост се полако гаси. Смрт долази брзо, а опет, тако споро...
Ускоро, овде поново неће бити никога, а тако их је много!
Осећам, као да је ово право место за мене, могу слободно да мислим и износим свој суд. А можда је то све само илузија мртвих који покушавају да ме насамаре...
Стварно ми се не иде и чудим се што је тако.
,,Увек ће ми сметати то што крај тако брзо дође, а почетак не приметим...“
27.01.2023.