Гуме проклизавају по залеђеном путу, а ја возим сву ноћ. Дланови се лепе за волан, а зглоб трне од притиска на гас.
Брзо, брже, најбрже. До бола...
Кристали иња блистају као твоје очи, ти Изгубљени драгуљи, уплакани и преплашени.
Баш као и ја док гледам твоју фотографију, то лице анђела што зури у мене.
Очи ми се склапају, али се не заустављам. Јурим кроз пустару као и увек. Душа ми трепери у ишчекивању као некада.
Јурим, јурим...
Баш као и онда кад сам те изгубио. Превише брзо, превише пијано...
Можда нећу стићи, али ти буди прелепа.
Једном ћу доћи.
Тамо, на другу страну ноћи...
....