Док се борим са дисграфијом док пишем његово име
Слова ми шетају од среће јер ћу додирнути Јаднике
Причу о двоје несхваћених док им Звонар куца последње трзаје
Док Иго не стигне у мој град
Нема снега као испред Богородичине цркве
Кажу биће кише док се спушта улицама моје касабе
Коју мрзим највише на свету
Додирнућу оригинални повез Јадника који је донео само за мене
Чекам га на станици за коју он зна да постоји
Изврћем речи од среће и узбуђења
Тешко је разумети оно што се заправо разумети и не може
Волим Виктора Игоа
Волим Јаднике које ће ми донети на руке
Нестрпљиво га чекам док ми у ушима свира Чајковски
Можда ћу и ја закопати срце као Шопен крај Јадника
Поново ми слова шетају јер ми је вид ослабио
Поново се стежем за врат јер ме гуши малограђанштина
Чекам Виктора као озебло сунце у ово децембарско јутро
Прошле године у ово време била сам Теодора Марковић
Јер ми је срце крварило због чврстог малтера у који ми је била умотана рука
Сад сам срећна јер Иго стиже
Право из Париза
Из вечности
У моју вечност
Волим га страшно
Нико не зна за тајну моју и Игоову
Ни како су настали Јадници
Можда смо то ми
Можда и нисмо
Осим љубави која је закопана на терминалу испред Богородичине цркве
Немамо више ништа
Зато је чувамо у кавезу као ендемску врсту
Јер јесте раритет
Волимо се као никад нико