 |
| Маја Цветковић Сотиров |
.jpg) |
| Додела награде |
- Дјетињство и књига. Шта сте највише вољели да читате као дијете?
Детињства се сећам са радошћу, иако сам имала презапослене родитеље. Време проведено у бакиној и декиној кући са сестром од тетке био је за мене благослов. Дека је заслужан за љубав према књигама, а посебно према великом Тесли. Никада није изостала прича за лаку ноћ. Моја прва књига је била „Буквар“, а потом „Пчелица Маја“ и „Најлепше бајке на свету“. Веома рано сам почела да читам, али топлина са којом је дека причао приче – била је пресудна. И данас верујем да се љубав породице оплемењује кроз књигу, заједничко читање.
%20(1).JPG) |
| Главни јунаци приче: син Лука и његова сестра од стрица Лана |
- Који су Ваши мотиви да стварате књижевност за дјецу?
Као професор књижевности имала сам прилику да радим са различитим генерацијама деце, која долазе из најразличитих породица. Посматрала сам како се претварају у најдивнија бића уз речи охрабрења и подршке, чак и деца која одрастају у најтежим условима. Охрабрење је потребно сваком од нас – моје књиге су ту да кажу деци: „Нема одустајања“.
Осим охрабрења, веома је важно учење и грађење истраживачког духа. Моја књига „Француска авантура“ (радни наслов „Блез Паскал и чаробна временска машина“) настајала је док сам са породицом живела у Француској, тада сам имала прилику да разумем колико дете може да научи кроз бајку или бајковиту причу... Наш син, супруг и ја открили смо један потпуно нови начин усвајања знања историје, културе и науке – библиотеке и музеје смо уткали у бајковиту причу о првом калкулатору (дигитрону) чувеног научника Паскала, рођеног у француском граду, где смо ми тада живели.
Захваљујући деци, љубави према деци, али и детету које сам некада била, рођено је и моје стваралаштво.
- Да ли бисте, и зашто, одраслима препоручили да читају више литературу која је намјењена дјеци и младима?
Свако од нас носи дете у себи, дете које смо некада били – а свако детињство није било срећно. Са нашом децом и децом из наше околине имамо могућност да изнова изградимо оно што није ваљано изграђено, док смо одрастали... И књиге су ту да нам на том путу новоградње помогну, да нас заштите, да разумемо зашто је важно да наставимо и када губимо и када добијамо. У мојој књизи „Дечак и вила“ мој јунак жели да одрасте што пре, и на путу одрастања (помоћу вилинског уговора) он, у ствари, зацељује своје ране, али и ране својих родитеља: „Највеће добро које одрасли могу учинити за децу јесте да безгранично верују у њих. Када деца науче како се верује, никада неће посумњати у себе.“
Дакле, моје књиге су загрљај, разумевање, учење, истраживање и припадају свим генерацијама.
- По успјеху који остварујете својим књигама рекло би се да сте ушли у тајну како створити добру књигу.
Постоји много добрих књига, много је и добрих писаца око нас. Међутим, неке књиге имају ту срећу да постану читаније, али је важно бити свестан квалитета других и поштовати туђ рад и труд.
Истакла бих да ниједна моја књига није настала зато што сам одлучно села за радни сто и компјутер и приморала себе да пишем. Свака књига настајала је у мојим значајним животним тренуцима. Иако имам 43 године, живот ми је поклонио огромне лекције – а људи саосећају и мисле, када доживе велике успоне и падове. Сигурна сам да су мом стваралаштву подједнако допринеле године непрестаног образовања, животних лекција, али и огромне љубави коју делим са најмилијима.
- Књигом о дјетињству Николе Тесле, изазвали сте огромно интересовање у земљи и иностранству, али и читалачке публике из цијелог свијета.
Књига је Мајина дечја радозналост коју је пробудио давно дека Миодраг необичним причама о Тесли. Била сам импресионирана посебном Теслином техником хватања жаба, одушевљена дечаком Теслом који од гундеља прави машину, његовим постављањем точкова на рекама детињства... У једном моменту сам покушала да направим Теслин точак и поставим га у бакину башту – том приликом сам уништила бакине мукотрпно неговане лале. Та радозналост је пренета и на књигу „Чаробни једрењак: Прича о Николи Тесли“. Верујем да су читаоци препознали искреност и жар којим сам приступила.
Књига је веома читана у земљи, региону, а чита је и наша дијаспора. Такође, књига је преведена на енглески језик. Преводилац је Јелена Витезовић, а лектор Крис Прикет. Једрењак је заполовио преко океана, интересовање је велико, надамо се најбољем.
- Добили сте и престжну награду Tesla Science Foundation USA. Какав је осјећај добити једно тако лијепо и вриједно признање?
Tesla Sciense Foundation USA је посвећена лику и делу Николе Тесле и окупља људе из целог света, као и наше сјајне људе и стручњаке Теслине научне фондације Србије. Мојим сарадницима и мени је ово невероватан подстрек да наставимо даље – у духу Тесле, у духу Tesla Spirit Award-а. Ешли Редферн, извршна директорка Теслине научне фондације, уручила је награду мом супругу Срђану након презентације књиге и мог видео-интервјуа у конференцијској сали Њујоркера. Неописива је част наћи се међу изузетним људима, стручњацима и поштоваоцима Теслиног лика дела.
- Можете ли нам рећи нешто о сарадницима који су на неки начин учествовали у овом пројекту који се тиче промовисања лика и дјела генијалног српског научника, Николе Тесле?
Склопити књигу о Тесли је захтеван и мукотрпан посао, али са много задовољства и дивних емоција. Након мог дугогодишњег истраживања, и завршене прве верзије бајковите приче о Тесли, започео је заједнички истраживачки рад са илустратором Владимиром Манчићем. Није једноставно представити историјска места и реалне догађаје, историјске личности, реалне и измишљене ликове, али смо се посветили томе са радошћу: Светски сајам у Паризу 1889, Светски сајам у Чикагу 1893, Теслино Колумбово јаје, Смиљан, Теслини родитељи – посебно илустрован лик мајке Ђуке, Њујорк и Теслина лабораторија. Ту је и илустрација необичног несвакидашњег јунака дечје књижевности: робовилан Вилоид који је настао роботизацијом вилењака, холограм Тесле, реални историјски лик Тесле... Након дугог рада, укључили су се рецензенти из сфере дечје књижевности, филологије, књижевне критике и наравно, стручњаци у вези са Теслином биографијом: проф. др Милутин Ђуричковић, Јелена Витезовић, Милица Миленковић и Милован Матић. Лектори: др Саша Чорболоковић и Милица Миленковић и уредници из Института за дечју књижевност и Уметничког издаваштва „Лука букс“. Затим квалитетна штампарија, ИТ-стручњаци, а да бисмо достојансвено представили књигу у Њујорку, било је неопходно снимити видео-интервју: режију потписује Александар Ћирић, а дизајн и анимацију илустрација Ненад Карапанџић, продуцент је Срђан Сотиров.
Сигурна сам да нико не успева сам, за сваки успех је неопходна подршка породице, подршка сарадника, чак и када се пројекат заврши, почиње сарадња са новинарима и људима који разумеју и подржавају напоран рад и труд. Захваљујем се свима овом приликом, посебно читаоцима. Заједничким снагама удахнули успешну пловидбу књизи „Чаробни једрењак: Прича о Николи Тесли“.
- Колико Вам је било важно да прича о Николи Тесли буде и визуелно испричана и како сте се одлучили коме ћете дати повјерење да Вам илуструје књигу?
Владимир Манчић је илустратор који је радио у Београду, Новом Саду, радио је на занимљивим анимацијама и илустрацијама о којима ће можда он једног дана и говорити пред публиком. Владимир је веома скроман и воли тишину. Данас живи у бајковитом кракјолику поред Нишаве, прелепој кући са огромним прозорима упртим у зеленило и реку и ствара нове јунаке. Наше породице су се упознале пре неколико година и тако је почела и сарадња. Књиге на којима смо сарађивали упиле су породичну атмосферу и сјајну енергију наших најмилијих.
- За стварање књиге некад је потребно доста истраживања. Шта је најузбудљивије код истраживања?
Најузбудљивији део стварања књиге јесте процес истраживања, тада истражујете тематику, али и себе, људе са којима радите. Непроцењиво!
- Шта је за Вас таленат?
Животни дар, дар универзума који никоме није поклоњен случајно и никако за личну корист. Дар је благослов који би требало несебично поделити са околином, светом, у сврху бољег живота свих људи, посебно деце... Баш као што је Тесла свој дар поклонио свету.
- Добили сте награду „Лукијан Мушицки“ (за књигу „Дјечак и вила“) и награду Удружења црногорских писаца за дјецу и младе (за књигу „Француска авантура“).
Веома значајан моменат за мој стваралачки подухват. Посебан ветар који ми је дао снагу да са изузетним срадницима наставим несебично ка новим изазовима. Неизмерно сам захвална.
- Ваша књига „Дечак који није желео да посади дрво“ бави се све актуелинијим питањем –питањем екологије. Реците нам нешто о тој књизи?
Жеља да објасним деци зашто је природа важна одвела је моју књигу „Дечак који није желео да посади дрво“ у предшколске установе, била је део интреног пројекта у забавишту генерације мог сина и васпитачице Смиље. Деца су сјајно прихватила причу, а потом су јунаци пчелица Весна, змај Змајко и вила Нивила ушли и у школе у оквиру занимљивих пројеката – књига је и на листи „Читалића“. На питак начин, са много драмских елемената, књига „Дечак који није желео да посади дрво“ приказује шта ће бити са светом уколико не посадимо дрво, тачније не бринемо о природи. Током читања сазнаћемо шта се дешава у свету када се вода пије само одређеним данима, како изгледа свет без пчела и како беба-кит покушава да спаси своју маму која је прогутала огромну кесу. Поучна бајка за све генерације...
- Читате ли биографије и аутобиографије познатих писаца? Имате ли омиљену?
Непрестано читам откад знам за себе. Не бих да издвајам ниједног писца, научника, биографа – студирајући књижевност научила сам колико је енергије и елана потребно да уложи стваралац у једно дело.
Волим да истражујем и онда, на крају (неких од) књига (које су настале из мог пера) напишем списак литературе у знак поштовања оних који су ме додатно инспирисали. Тренутно истражујем биографију познатог српског писца, који је крајем 19. века волео да свраћа у кафану Срђановог чукундеде (Срђан је мој супруг), али не да би пио вино, већ да би појео један занимљив старински колач. Не откривам име писца, јер бих волела да то буде изненађење.
- Омиљени српски писац.
Као студент српског језика и књижевности научила сам да поштујем и волим све наше писце. То су људи који су уткали (ткају многи и данас) културне нити у живот наше земље и света.
- Нека порука за читаоце интервјуа.
Мото књиге „Чаробни једрењак: Прича о Николи Тесели“ јесте „Када детињство одрасте, васпитање се претвара у животни пут“, и у то име молим све нас: Не заборавимо да волимо децу, не остављајмо свет невољенима!
Захваљујем на промишљеним питањима. Срдачно поздрављам Ваше читаоце и Вас, драга Снежана.