у граду свјетлости,
у Бијелом граду,
на крају дана
попoдне живота
негдје у мислима мудраца истока,
гдје теку воде сазнања,
Човјек Свјетлост и ја.
Све таме прекрила је свјетлост,
све зоре дошле су са њом,
сви подневи у њој се купају,
све ноћи нестале су у бјелини,
звијезде са њом блистају,
мјесечеви бисери од ње су створени,
свака зјеница кроз њу у свијет излази.
Човјек, то врховно биће
по Божијем лику створен,
што трептај један на земљи проводи,
из светлости стиже,
звијездама одлази
да праискон нађе
и свјетлост постане.
Из живота незнана долази
у живот одлази,
ко свјетлосна муња
кроз таму времена
кад небеса пара.
Човјек свјетлост
свијетлу мисао по свијету сије,
тмуше разгони,
путеве оцртава
у дане блиставе усијава.
Пријатељу не тугуј
над безданом живота
не постоји тама
коју свјетлост побиједила није.
Пријатељу не тугуј
над несаницом будућег дана,
не постоји дан
иза кога засијала нова зора није.
Не тугуј пријатељу
над ожиљцима живота,
свјетлост ће све муке наше
у трептај вјечности слити.
Негдје на заласку сунца,
на крају дана
у предвечерје живота,
срели смо се
човјек, свјетлост и ја.