Весна Јаковљевић: Седам песама


АФРОДИТА

Шетала је пољем месечевог трага
у оку је носила сјај отет од звевда
усне су јој биле скуп капљица злата
спуштених из руже
ко из птичјег гнезда.

У рукама облак и срце на длану
нежностима сваком даривала љубав
анђео је ходао на земљи по дану
Божанству се клањам и у срцу чувам



Лепота тог лица топила ми душу
кад је гледам мисли као да ми чита
Име нисам знао то је и не питах
случајно је прозвах лепа Афродита.

Мирис дивље трешње осетим кад прође
земљу не додирне тим кораком њеним
и хтео бих одмах дому да је свратим
и хтео бих са њом тајно да се женим.
Над очима сјајним само спустих главу
Афродиту ко би смео и да пита?
Залуђен погледах у зелену  траву
и настави срце да у снове скита.


 У МЛАДОМ ТЕЛУ СТАРАЦ


Ухвати ме емоција кад видим што некад заволех
ма знам, да те волим и сада и волећу те довек
У младом телу старац стоји испред мене
ко изгубљени јадац кад све по злу му крене.

И нек ми нико не суди што срце пуца по шаву
тешко је заборавити тебе ту изгубљену главу.
Повратка више нема, превише мрака је било
тело се крцка ко камен за све што се изгубило

Лутања осташе мени над лудилом
што чупа ми снове
разум све више режи
осећанја мојих се боје.

Две силе у једном телу разарају комаде душе
срце развлачи Аморову стрелу дођу до разума и ту се сруше.
Да руку пружим не могу.....поклекнуће душа
и подметнула бих ногу разуму што верно слуша.

Зато те молим иди, четири су стране света
за мене сто остајем овде, мала је и планета.
Лакше је гушити пламен, за пламен постоје сузе
Нек срце замени камен што крије се испод блузе.


ДРУГ

Једини начин да се сретнеш са самим собом је
....кад је човек сам
и није то ништа чудно , нити је какав блам.

Лакше ћеш спознати и трн и ружу
ако загвириш у сопствену душу
мирно море, олујне буре
сунчани дан....ране што цуре

Понекад неку тајну ћеш чути
дуго је закопана у срцу ћути
Причаћеш о пролазности овог дана
посетиће те и младост рана

Свашта од себе можеш да чујеш
колико пијеш
димом се трујеш?
Шта си појео , чега си гладан
и колико по некад живот је јадан.

Послушај себе буди некад сам
можда се протка и неки сан
па те одведе до твог села
некад прочиташ велика дела
сазнаш будућност  и прошлост јунака
и суза да уопште није лака

Тај друг што живи у твом телу
запамти зна и истину целу
и кад си срећан и кад се воли
Неправда и лаж колико боли.

Никад му не дај да превише сања
да те не доведе до разочарања.



МАЈКА


Дуго година ми не долазиш већ
међу нама је одавно умукла и реч
Сретнем те још понекад у сновима
и оставим те заувек спокојна.

Узалуд тражим да чујем ти глас
одавно мајко ниси ту за нас
Одвукле те даљине небеских висина
иза седам мора и седам планина

Бацим поглед у небо, облацима цртам крила
цртам тебе мајко и како си жива
Цртам твоју руку, цртам твоје очи
свака реч са тобом ко вино се точи

Ти ме слушаш мајко иза седам мора
слушаш јецај детета, слушаш јецај бола

Душманско је време неће да те врати
твоје речи твоја храброст мене сада прати.
Кажу кад да станем и да мислим главом
да уживам у животу са потпуним правом
Да осветлим тебе, све што ниси могла
јер си млада отишла у служби код Бога.

Ја и даље гледам у тај плави свод
све сам ближа теби, све је краћи ход
Чак и даље у облаку цртам твоје лице 
и шаљем ти поруке преко сваке птице
кад прелети небом  што је ближа рају
преко ње те имам у свом загрљају.


И КОГА ЛАЖЕМ


Закључала сам своје песме
са њима негде закључала и тебе
да останеш у забораву свих балада и речи
које више нико не чита
оставила те ал узалуд
још увек срце за тебе пита.

И кога лажем што ћутим о нама
о теби причамо ја и тама
кад утихне светло сенка по зиду шара
па ме посети и нашег олтара

Боже те молости на лицу моме
као за казну љубави што тоне
дођу да разоре сваки траг среће
јер што је било никад бити неће.

Усвакој речи закључане песме
осети се мирис те љубави тесне
осети се мирис покошене траве
кад је душа била једно а опет две главе.

Туга је дошла ко добар дан
отворила врата ушла у стан
Довела истину као свог друга
да отвори очи над нама се руга.
све јој добро ишло знала је шта ради
несрећне нас оставила у љубавној глади
Ти ко зна где? Ја у тишини
Обоје са тугом како ми се чини.

По чијој казни љубав на дно тоне?
Док туга и истина на сва звона звоне
Разарају душу, деле је на пола
чемерна је љубав кад је пуна бола.

Можда некад пожелим заборав да вратим
и да опет мислима исту грешку платим
Неће бити битно , старост броји дане
у мислима с тобом и нек срце стане.


НЕ МОГУ ВИШЕ....


Дошао си сада кад је одавно крај
да истопиш лед утиснеш сјај
Пожелео си да вратиш време
Кажеш да немаш друге жене?
Смешно, јадно
срце ти је хладно.
Охладила те свака по мало
а сада глумиш да ти је стало?
....до мене? наших дана?
да исправимо тих сто рана
Ма хајде пусти, хајде олади
не закопчавам се ја од позади

Био си мој краљ , био си све што ми треба
сада си мој крај , сивило тмурног неба

Странац бар пружи руку два различита смо света
била сам ручак вуку коме ништа не смета
Ма каква штета.

Боли те душа? Па дал је имаш?
није те болела док с другом се цимаш
Буди бар мало човек од става
и нек ти буде по срцу права
да нисам увек ту за тебе
и овај живот све више гребе.

Доста је било ружних речи
доста су други били пречи
Доста пијанства крађа и лажи
ако није тако слободно ми кажи?
Опраштала сам и шаком и капом
подупирала чињенице штапом
молила трпела погани језик
клео се оних дана трезних
Чему сад тежиш шта хоћеш више
ова душа за тебе не дише
.......једноставно ја не могу више



ПУТ


Путеви увек некуд воде дал кренуо лево или десно
и свуда ћеш стићи драги мој роде ако си на пут крену смерно
Путева има колико желиш....не жури ...размисли који је прави
можеш и пут да поделиш кад неко ти руку у руку стави

Стазе су зацртане у целом свету, укрштају се и мрежу праве
неки су мрачни док неки у светлу
слични су вијугама у нашој глави

Има их доста спајају људе
историју пишу откривају чари
несвесно кренеш нек буде шта буде
па те одведу и до љубави.

....правих....вијугави...блатњави....чисти
бацају на искушења доведу на бисти
Пут је од мајчинске утробе до гроба
корака пређеш не знаш им број
понекад весео а онда те проба
умори те и каже ти СТОЈ
У мрежи путања и путељка
корачај храбро нек те не плаши
некад те врати на почетак
да те охрабри да те оснажи.



____________________________________