Данашња срб(п)ска мисао одише цвркутом „интелектуалне масе“ са свих медија „о ускршњим празницима“, „ускршњој трпези“, „ускршњим јајима“, а врхунац цвркута је рефрен. „Ускрс, најрадоснији празник“! Птице певачице, учене у срб(п)ским школама, дарују нам „песме незнања и површности“! А Свети Николај Србски је још 1903.г. завапио: „Уби нас незнање“!
На Васкрс 2020.г.
Шаљем поруке-честитке: „Христос воскресе“, узвраћају ми са „Ваистину воскресе! Срећан Ускрс“! Гутам кнедле и увраћам: „Ускрс је био прошле недеље, а ове недеље је Васкрс“! Нико да настави...
И онда помислих: „Свака птица пева онако како јој је порастао кљун“! Испаметовах: „Ко је срб(п)ске генерације, кроз срб(п)ско школство, могао да научи каква је разлика између Светог Тројства и Свете Тројице, Ускрса и Васкрса, најрадоснијег празника Божића и Празника над Празницима - Васкрса“? Срби су, од четрдесет пете, учени да живе, као да никада неће умрети, а онда умру, као да никада нису живели! Срби не знају много једноставније ствари, које би морали да имају на уму!!! Зато сам решио да послушам очев савет стар 35.г.: „Испричај истину и посрами ђавола“!
Свакодневно ме дотуку напирлитане тв водитељке и њихове мушке колеге које почињу испитивање госта реченицом: „Да вас питам питање“, вероватно очекујући да им дотични „одговори одговор“! Поражава ме чињеница да опште необразовање доводи до неспособности да спречимо „да нам мозак буде као планински поток, бистар, али плитак“! Као вишедеценијски радио и тв водитељ са естрадним наградама, годинама ушима нисам веровао како се младе колеге поштапају са „оно, као“, па „мис'им“, дошло на ред и „дефинитивно“, „ужасно лепо“, „реално“, нису се штедели у незнању са „опуштено“, „кул“, „екстра, мега, гига“, до врхунца потрошње незнања са „значи“ и „негде“! Како неко изговори неку бесмисао, тако му се генерације прикључују у изговору тог бесмисла! Не могу да упамте мисао, али бесмисао памте „целокупном површином мозга“!
Није имао ко да им прочита и растумачи почетну реченицу у Библији: „Прво бејаше реч и реч бејаше у Бога и Бог беше реч“! Њихове наставнике су учили они којима је „неки дан друг комесар рек'о да Бога нема, утек'о ко Краљ Петар“! Зато и не знају да „где Бога нема, све је дозвољено“! Срби воле да пристану на недозвољено!
Васкршњи понедељак 2020.г.
Овако најеђеном и неспокојном, само ми је корона-вирус по Србији недостајао! Али, увек ме освежи мисао блаженопочившег Патријарха Павла из деведесетих: „Трпљење и стрпљење од дудовог листа створи свилен конац“! Јутрос узех гитару, одсвирах такт у де-дуру и песма сама крену:
„Нашао, па зашао, тај корона-вирус,
српска песма рећи ће му да иде у минус“!
Земља нас је утерала у куће, да нас подсети шта смо јој урадили, јер смо заборавили на 1720.г. и кугу, 1820.г. и колеру, 1920.г. и шпанску грозницу! Ево нас у 2020.г. Лета Господњег! Љутој рани соли не фали! У оваквом случају, ћутање је инцидент! Морам да наставим са писањем! Ко жели да види дугу, мора да покисне до краја!
„Поседници папира дипломираног незнања“, који су, одмах по стицању дипломе прешли у фазу живљења „књиго моја, пређи на другога“ и који се издашно ките оним што им недостаје и од свега се бране пролазношћу свега, никако не умеју да укључе мозак и свету око себе врате отета имена и истину о постанку и опстанку срб(п)ске мисли, Срба и Србије!
Много знања не учи памети, али, ја бих да будем паметан и да се уздам у свој труд, „да објасним знање“! Мало је и неупутно рећи да је срамно стидети се своје завичајне и отаџбинске културе у корист других, то је ствар сувислости здравог разума, померања граница ума, правила доброг укуса, простачке охолости, пута који не води нигде. Нисмо случајно подељени на мозак и срце, мозак смишља, срце производи мисао! Куда и коме нам олдлете срб(с)ка мисао, производ умних срб(с)ких глава, изнедрена из верујућих срдаца!
Обољевали смо од лажи да је Вук Бранковић издајник, а истина је: после косовског боја, римски поклисари долазили, понудили папску круну Вуку Бранковићу, он одбио и они раширили лаж да је издао Лазара на Косову пољу, а уз ту лаж је ишла и лаж да је Милош Обилић на превару убио Амурата; крајем деветнаестог века срб(п)ски устаници у Херцеговини звали се усташи(са нагласком на („а“), убрзо им из Србије стигли четници, па тако помешани наставили да се зову четници, а онда њихови потомци прешли у римокатоличанство и постали усташе, најгоре срб(п)ске убице! И све тако вируси лажи тровали су срб(п)ску националну мисао, све до комунистичких лажи, које су имале свој камен темељац у бесрамљу Димитрија Туцовића, који је у својој књизи „Србија и Арбанија“, 1914.г. написао: „Косово и Метохију треба вратити шиптарском пролетаријату“! Димитрије Туцовић почива у Алеји великана, одакле наставља да „враћа“ Косово поље и Метохију Шиптарима!
А две године пре тога, 1912.г., два дана пошто је Прва срб(п)ска краљевска армија победила Турке у Кумановској бици и „осветила Косово“, регент Александар Први Карађорђевић, командант Прве армије, његов отац, Краљ Петар Први - Ослободилац, четнички војвода Вук (Војин Поповић!), највећи срб(п)ски јунак двадесетог века, па ђенерали Путник, Степа, Мишић и Бојовић, пуковници Кајафа, Јуришић-Штурм, Васић, мајори Курсула, Пурић и Живковић и сва војска, клекли су, као Лазар и његови мученици некада пред Патријархом Спиридоном и свештенством, а сада пред Патријархом Лукијаном Богдановићем и свештенством. Мајор Пурић је клечећи, скинуо шапку и плачним гласом узвикнуо: „Мој отац је продао сво имање да ја завршим војне школе и будем осветник Косова“! А онда је капетан Мишковић узвикнуо: „Редов Ракић, иступи два корака“! Редов Милан Ракић је изашао пред строј и одрецитовао своју песму „На Газиместану“!
Наредних година настаје самолагање Срба: прву Срб(п)ску Православну државу Рашку, Срби називају санџаком, јер, забога „тамо је остало пуно муслимана, па да их не вређамо“! Срби се самопонижавају, јер санџак је ТУРСКА ВОЈНА КРАЈИНА, и да поновим: Прву срб(п)ску Православну државу Рашку називамо именом коју јој је дао ТУРСКИ ОКУПАТОР! Срб(п)ска интелигенција, у својој површности, неспознаји и незнању, ни дан-данас не одустаје од те самолажи, од тог самопонижења, од тог самопоништавања! Камо лепе среће да знамо ко смо, не би били оно што смо и какви смо!
Да дођемо и до 1945.г.! На власт у Србији и Југославији дошле су црвене калифе, међу којима су предњачили Срби, најбројнији, најдрчнији и најоданији комунисти, „до гроба верни револуцији, братству и јединству и делу друга Тита“! Били су то „такојевићи“ који нису имали своје мишљење, већ мишљење своје партије! Њихово мишљење је било као блато, спере га прва јака киша!
Комунисти су до краја спровели мисли и идеје Димитрија Туцовића. Од Косова поља и Метохије су направили аутономну област, па социјалистичку аутономну покрајину, па елемент федерације. И угасили су Метохију, суштаствену срб(п)ску земљу!
Године 1967.г. кад су Шиптари постали Албанци, гледајући их како постају власници Косова поља и Метохије, а моје породично знање ми је говорило нешто друго, као тринаестогодишњак и ђак седмог разреда основне школе „Светозар Марковић“ у (Косовској?!) Митровици, инстинктивно сам желео да Косово поље и Метохију отмем и Шиптарима и комуно-властима! Питао сам оца:
-Чије је Косово поље и Метохија?
Помиловао ме је по коси!
-Наше, сине, наше! - Био је благ отац, већ четири године истерани професор из просвете због „антикомунистичке и антисамоуправне харанге против народа и државе“!
А када сам 1975.г. спремао предмет Уставно право на Правном факултету у Београду и, учећи о Косову пољу и Метохији као „елементу федерације“, збуњено сам оца опет питао:
-Чије је наше Косово поље и Метохија?
Отац ми се насмешио и кроз зубе процедио:
-Зависи на шта пристанеш!
И ту смо: шта је и чије је Косово поље и Метохија?! Ја ћу вас провести кроз Косово поље и Метохију!
Васкршњи уторак 2020., најбољи уторак у години
Откако су 1963.г. мога оца избацили из просвете, а 1971.г. и са Косова поља и Метохије, а уз њега и мене, сећам се завичаја у коме сам оскудније живео, али сам се чешће сретао са самим собом! Отишао сам са мога Баира, брда за размиљање средњевековних срб(п)ских витезова и свештенства, али, Баир није отишао из мене! Кад смо будни, имамо сви исти свет, а кад спавамо и сањамо, имамо сваки свој! Кад сам први пут дошао на „интегрисани прелаз“, моји баирски снови су ми отварали пут у прошлост, а прошлост је будућност на пропутовању кроз садашњост. И, ево, срб(п)ска мисао ме доведе до табле на којој латиничним словом пише „Јариње“!
И, ту смо, на почетку границе истине и лажи!
Одбранимо истину, да бисмо одбранили достојанство! Истина, а не „лепота ће спасити свет“! А истина је: ОВДЕ НИКАДА ЈАРИЋА НИЈЕ БИЛО!!! Кад је завршено бомбардовање, Слобин комуно-социјалиста (упокојио се, па је Богу на истини!), знајући да је у питању нешто на „риње“, извалио је „Јариње“, наши ставили таблу и тако остаде.
А историја каже: тај простор се шесто година зове Ј(Е)РИЊЕ! Ј(Е)РИЊЕ! Ј(Е)РИЊЕ! Тај простор је пре шест векова био власништво срб(п)ске књегиње Јерине Бранковић и по њој се и зове вековима! Неке ствари сваколике имају велику главу, а слабе ноге, те не могу опстајати! Тако је и са незнањем и лажима које подржавају незнање! У незнању је слаб мозак, у лажима кратке ноге! Ех, где је оно срб(п)ско школство у којем се могло наредити: „Професоре, књигу у шаке, па удри“!
Крећем од Јериња ка Лешку, па ћу кроз Лепосавић, кога Шиптари зову Аљбаник, иако ниједан Шиптар никада у њему није живео, и, ево нас, Ибар и ја, моја колевка и ја стигосмо једно друго! Слава колевци, једино њој нема шта да се опрашта! Све уз Ибар, „кроз малену Бањску“ Светог Краља Милутина, па поред старозаветног манастира Соколица, скрећем десно на гвоздени мостић, а с висине неба, Старина Звечан довикује: „Добро те затекли, кућо, прозор отвори, не ваља, кад је прозор граница, постељину изветри, огњиште разгори, нека ти се оџак пуши“! Звечанци ми машу, школски другови, не знам јесу ли на небу или ми са земље машу, тек с леве стране остављам улаз у „Трепчу“, па мало узбрдо и - стигох!
Сачекује ме моја (Косовска?!) Митровица, која косовска никада није била до победе црвених калифа! Педесетих година, црвени бандит Петар Коњ Стамболић, предао је Шиптарима све, од Ј(е)риња, до Вучитрна, па и подкопаоничка села „да другови Шиптари имају дрва за огрев“! Откако у Митровици нисам, кад год уђем у град, гледам себе колико да се потврди: „Човек, у чему иде, у томе и спава“! Ми, Митровчани смо одавно изложени „истоку запада“, изложени притиску да највише себе осећамо оним што нисмо!
И одмах ми пада на памет професор философског факултета у Београду Ранко Булатовић и његова: „Нема дана без очњега вида, а нема ни живота мртвих без књига сећања“! То схвата сваки од нас који је са „гвојзеног“ моста, кога срушише црвене калифе, гледао Ибар како у сунчаном дану „стоји“, као да му се не иде никуда даље ка Морави! Ибар ме уводи у Митровицу и узвикује: „Кућо срб(п)ска, ево ти темеља“ и, одмах ме доводи до срушеног гробља, где су моји баба и деда, чији је споменик урастао у земљу петнаест сантиметара! Ибар, пре гробља, скреће десно, иде својим путем ка измаглици Рогозне! А ја бих даље, преко Свињара, Прилужја, Пантине и прадедовског Вучитрна ка Газиместану!
Морам на час на срушено вучитрнско гробље, ту су ми прадеда и прабаба, који су ме у Вучитрну дочекивали са: „Кућо и срећо, и роде рођени“! Четири километара подно Вучитрна је црква Самодрежа, где су Патријарх Спиридон и свештенство причестили Лазара и његове мученике. Код цркве Самодреже престаје Рашка и почиње КОСОВО ПОЉЕ!!! На њему је горела ватра србовидничка, а ватра гори, док се подлаже!
И одмах ми излазе пред очи црвене калифе, које дођоше да потрују Србе отровном лажи срб(п)ског ненавидника Димитрија Туцовића: „Косово и Метохију треба вратити шиптарском пролетаријату“! Срби пристадоше да заветну земљу, у име братства и јединства, кога на Космету никада није било, предају онима који се са Косовом пољем и Метохијом не знају нити препознају, они су два света, који не припадају један другом! А Срби су почели да се поносе самоиздајом, а право јунаштво им је постала спремност на послушност туђину!
Васкршња среда 2020.г.
Шиптари су средином деветнаестог века почели да силазе из таме Проклетија и унутар „албанских“ планина у питомине Косова поља и Метохије! И одмах да знамо: термин „Шиптар“ значи „брђанин“, што доказује да Шиптари својим именом показују да нису са Косова поља и Метохије, јер је Космет највећма речна долина, Ибра, Ситнице, Лаба, Липљана, Биначке Мораве, па све на запад до Бистрице, па би се Шиптари звали, рецимо, „долинари“! Узгред, Шиптари су непливачи скоро стопостотно, па отпада да су потомци Илира с мора, а још су мање из Метохије, јер ниједан Шиптар није никада ни орао ни копао земљу и сејао пшеницу и кукуруз, а још мање су садили винограде и пекли ракију или правили вино!!!
Национална застава Шиптара (застава „Албаније“!), коју су направили комунисти, спој је црвене партијске заставе и црних орлушина са Проклетија, које говоре одакле су Шиптари! А ми се вређали када су нам спојеним шакама показивали орлове! Ниједан Србин да се сети и подвикне: „Еј, брђани, ми, Срби, имамо на свом грбу осамсто година орлове, беле орлове, које су вама комунисти префарбали у црно! И не лажите више да, када вас неко зове Шиптарима, да вас понижава, као што ви Србима узвраћате, кад их зовете шкије! Кад сте улазили у Косово поље и Метохију, затицали сте Србе како саде, суше, продају и пуше дуван! Термин шкија значи дуван!!! Шта је ту погрдно? Ништа!!! Зовите нас шкијама, Срби пуше дуван, а ми ћемо вас звати Шиптарима (брђанима!), јер сте са брда дошли у питомине Косова поља и Метохије“!
Силазили су у питомине Космета по старосрпској: „твоја авлија, моја капија“! Где су наишли на одшкринуту капију, у њеном воћњаку су за три године запатили огњиште! Разна зла су Шиптари чинили Србима, све до 1912.г. А кад су Петар Први и Александар Први Карађорђевић отерали Турке, Шиптари су постали мањи од маковог зрна. Моја прабаба Милка је говорила: „Откако се срб(п)ска краљевина вратила, могла је девојка у поноћ пешке да крене из Призрена за Пећ, да нико од Шиптара није смео ни попреко да је погледа“!
Али, чим су комунисти зајахали Србима на кичму, за почетак је ступила на снагу забрана повратка прогнаних Срба на Косово поље и Метохију, али је на Космет пуштено сто педесет хиљада „Албанаца из Албаније“!
Крајем педесетих и почетком шездесетих, у стотинама западњачких медија, писани су текстови да су Срби на Косову пољу и Метохији, у деветом веку, поробили Шиптаре. НИКО ОД КОМУНИСТИЧКИХ АМБАСАДОРА, НИТИ ИЈЕДАН КОМУНИСТИЧКИ ОРГАН НАУКЕ, ПРОСВЕТЕ И КУЛТУРЕ НИЈЕ РЕАГОВАО НИ ЈЕДНОМ РЕЧЈУ ПРОТИВЉЕЊА ОВОЈ ВАНРАЗУМСКОЈ ЛАЖИ!!! Нису смели да се појаве из својих мишјих рупа!
И, 1967.г. Шиптари постају Албанци! Термин Албанац ништа не значи на шиптарском језику, нити Шиптари икада изговарају термин Албанац! А тај термин је настао од италијанских речи ал бано, што значи бела земља! Територија Шиптарије (Репубљик попуљор Шћиприс - оригинални назив „Албаније“ на шиптарском језику!!!), препуна је кречњака, па се делови земље беласају из далека. То видели Италијани, па наметнули име!
Питао сам наставницу Шиптарског језика Ресмију Санају:
-Па, како то, ви за себе кажете да сте Шиптари, а ми морамо да вас зовемо Албанци?!
-То је тако, - хладнокрвно је одговорила наставница - и томе се не прича!
Комунистичка власт је увела правило да „за Србе правила нема“, а то је преузето из њихове философско-правничке мисли: „не држимо се закона, к'о пијан плота“! Срби су прихватили баштињење семена бесчасног владања, које је потрло старосрб(п)ску мисао: „Чувај му образ, к'о он теби“! Певали су годинама: „Иво Лола, Иво Лола, Иво Лола није сам...“! А нико им није рекао да је дотични, пред америчким и британским официрима, 1942.г. у Титовом штабу изјавио: „Хвала је Богу, Земун је, коначно, хрватски“!
Да ствар буде гора, понашамо се као и случају термина Рашка у
односу на санџак, пристајемо да НАТО фашисти и шиптарски терористи, за своју отету земљу Шиптарију, користе, за једно слово модификовано срб(п)ско име „Косов(а)“!
При сваком писању осећам се као мастило у налив-перу, које се смањује при сваком написаном слову! Мисли ме држе на ногама и с њима половним, у протезама, док мислима шарам по Газиместану! Сетих се да на споменику грчког мудраца пише: „Много пута сам умирао, али никада овако“!
Горим на ватри пламена срб(п)ске мисли, али се ватре не бојим, изогрелог нико не запали! „Онај ко потписује неке писане редове, требало би да не губи с ума да се обраћа најраширенијем и најживљем облику нашег културног наслеђа и да не пише (само) да подучава, него да обогаћује себе“! Изрезилих Србе овим што исписах, а волим Србе, као живот свој! Своје се месо не једе! Не могу, осим речју, на Србе, а и да могу било би то као да ударам главом о камен да камен дозовем памети! Камење зна и оно што Срби никако да схвате: Косово поље и Метохија прекорачује векове!
Не написах ништа више о томе чије је наше Косово поље и Метохија?! Знам много одговора на то питање. Требало би ми доста простора да образложим свој одговор: како кажу „књиге староставне“: власник Косова поља и Метохије је Срб(п)ска Православна Црква!!! То право су јој признавали и Турци! Без ње, никуда, а она каже: „Отето мора бити враћено“!!! Али, „књиге староставне“ Срби не читају, зато вапим: „Књиго, врати се, све ти је опроштено“!
Једино што имам да кажем, после свега исписаног је: Ако нам отму Косово поље и Метохију, не губе ништа, ако не одбранимо силом отето Косово поље и Метохију, губимо све!