поред старог моста,
беше кућа стара и помало трошна.
Осуђена, остављена једна жена млада
стварала је кору хлеба од старог заната.
Лепотица града тек пупољак руже
давала је љубав за хлеб што јој пруже.
Примала је кућа младог оџачара
судију, војника и по ког лекара.
Инжењера, радника и колону људи
и свакоме ружа нову младост буди.
Осудише девојку да је својим телом опчарала град и по које село.
Свештеник је први девојку напао
као да јој ноћу није усне крао?!
Градићем су пролазиле и свакакве приче
Ђаво спава у јазбини и с девојком кличе.
Чудно неко место да осуду дају
док у ноћи са ружом у кревет спавају.
Истераше девојку из малог градића
на станици чекаше испод шеширића.
Скупили се сви оџачар ,судија
инжињер и доктор, свештеник и граја
испратише девојку до сеоског краја.
Каменовали девојку град и село цело
ко да нико није љубио јој тело.
сви часни и добри само за осуду
ко да нису са њом живели у блуду.