КОЛОНИЗОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Претхришћанску латинску колонијалну културну политику римског царства наследила је колонијална политика римокатолицизма која је, као континуитет латинске племенске политике, под псеудонимом хришћанског универзализма спроводила мисију латинске вјере и латинског језика. Римокатоличка мисија подразумијева латинску језичку мисију - наметање нелатинским народима речника латинске схоластике, латинске писмености и књижевности. Латинска славистика или германска славистика, код нас непосредно позната као аустрославистика, је колонијална културна политика која је тежила да латински језик, латинско писмо и речник латинске схоластике наметне као основу опште културе и језика науке, државне администрације и религијског речника словенских народа.
Словенска просветитељска мисија Светих Кирила и Методија је, формирањем црквеног словенског језика и словенског ћириличког писма и увођењем словенске научне и теолошке терминологије у хришћански богослужбени канон на црквенословенском језику и словенском писму, то јест нормирањем ћириличке писмености и књижевног језика словенских народа, зауставила и богословски оспорила латински вјерски и језички прозелитизам (тројезичну јерес - теорију о три језика као благословена у богослужењу међународним односима – латински, хебрејски и грчки). Свете Кирила и Методија црква назива равним апостолима јер ћириличка писменост и црквени словенски језик представљају православно просветно предање. После мисије Светих Кирила и Методија, а посебно после и формалног римокатоличког раскола са хришћанским предањем 1054. године, ћириличко и латинично писмо су представљали религијске границе између хришћанства и римокатолицизма као латинске племенске религије.
Страдање Светих Кирила и Методија од латинске франачке војно-вјерске фаланге је, поред пријетњи, затварања, прогонстава и убистава, пратило и уништавање књига написаних словенским писмом. После хапшења и убистава словенских моравских хришћанских кнежева, убиства Светог Кирила, хапшења Светог Методија и њихових ученика, у Великој Моравској (данашњој Чешкој и Словачкој) је забрањено ћирилско писмо и уведено латинско. Латинска пракса прогона православне писмености уништењем ћириличких књига спроводи се до данас на Истоку и Западу разним средствима и начинима.
Зато је римокатоличка мисија креирала сурогате ћириличких писама и «народне» књижевне језике за културну колонизацију словенских народа. Фрањевачка мисија је писала књиге за словенске народе варијантом простог фонетског писма, називаном и `западна ћирилица`, као писмом простог дијалекатског књижевног језика. Унијатска мисија је за словенске заједнице креирала просте латиничне или ћириличне просте правописе и кодификовала колоквијални говор као књижевни језик, као ефикасна средства латинске асимилације и пропаганде, и као начин раскида са предањем писмености и континуитетом књижевног језика. У том систему је креиран сурогат српске ћирилице и дијалекатски српски књижевни језик ради одвајања од континуитета књижевног језика и предања ћириличке писмесноти то јест одвајања од система ћириличких писама других православних народа, а припајања народима латинске писмености и латинске религије.
Почетком 19. вијека, када се балкански народи почињу ослобађати од османске окупације, Конгрегација активније спроводи колонијалну културну политику према православним балканским народима. У 18. вијеку су Аустријска царевина, а потом Аустроугарска монархија, у континитету католичке мисије покушавале да државним декретима наметну српском народу латинично писмо и прости народни језик као књижевни стандард, али без успјеха због противљења православне цркве и српских установа културе. Прозелитизам преко потискивања изворног ћириличког писма представља прозелитизам према православној цркви за коју је ћириличко писмо предање православне просвете. Такође, наметање латиничног писма силом закона покретало је у српском народу већу посвећеност православној писмености. Наметање латиничног писма српском народу силом закона у српском друштву би покренуло упоредно предање ћириличке писмености.
Због тога је католичка колонијална културна политика креирала пројекат културне самоколонизације српског језика у југословенском језичком програму, који је спровођен преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије. Тако је латинска мисија југословенски програм пласирала под псеудонимом «борбе за српски језик и правопис» - као наратив за национална права југословенских народа. Непосредно учешће римокатолика у “реформи“ српског језика и у нападу на православну цркву представљало би вјерски католички прозелитизам против православља и нескривено католичко колонизовање српског језика, што би наишло на отпор православног народа и изазвало међувјерски сукоб, зато је аустрославистичка канцеларија за непосредно спровођење мисије ангажовала српске сараднике - као што су били Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Вук Караџић, Ђура (Поповић) Даначић, који нису формално прелазили у римокатолицизам, али су агитовали против православног предања. (Доситеј Обрадовић, световно име Димитрије, био је бивши монах српске православне цркве који се после напуштања монаштва посветио агитацији против православног предања и био родоначелник раскида континуитета српског књижевног језика, писма и православне културе српског народа.)
Римокатоличка и рационалистичка културна политика су у програму потискивања православног предања у српском народу креирале култове неправославних српских југословенских просвјетитеља, као антимисију просвете Светих Ћирила и Методија. Саво Мркаљ је представљен као прогнаник од православља због новог "просветитељског" правописа, Доситеј Обрадовић је приказан као нови Свети Сава, који је побјегао из манастира и посветио се позитивистичком просветитељству и атеистичкој агитацији, а Даничић и Караџић су представљени као нови Ћирило и Методије ванвјерског вавилонског југословенског језичког јединства.
Њемачки (аустрославистички) југословенски језички пројекат је мисионарски модел латинске колонијалне културне политике као континуитет мисије латинског језичког прозелитизма према православном словенском народу Далмације. Аустрославистички југословенски језички програм реформе српског језика представља примјер разградње историјских словенских језика. Југословенским језичким програмом српски књижевни језик је деградиран и разграђена је цјеловитост српског језика. Кодификовање дијалекта као књижевног језика и њему одговарајућег простог гласовног латиничног писма мисионарски је модел латинске асимлације словенских заједница на основи племенског дијалекатског издвајања из цјелине народа и језика. Према том моделу је у југословенском програму кодификован српски књижевни језик на дијалекатској основи и према простом језику креирано просто фонетско ћириличко писмо, сурогат српске ћирилице према мисионарском модусу латинског фонетског писма какво су користиле католичке мањинске словенске заједнице Далмације. Дакле, садашња српска ћирилица и српски књижевни језик су кодификовани према мисионарском модусу прозелитске праксе латинског колонизовања словенских језика – присвајања књижевног језика и наметања сурогата ћирилице као писма прелаза на свој латинични еквивалент.
Конгрегација је користила фрањевачку филолошку школу у колонизацији српског језика и за формирање католичких словенских заједница на Балкану, јер се католичка колонизација српског језика заснивала на начелима фрањевачког реда: на проповиједи простом пуку, проповиједи народним масама на најраспрострањенијем општеприхваћеном дијалекту. Фрањевачки ред је својеврстан папски протестантски програм профанације проповиједи и предања у придобијању пастве. Фрањевачка мисија користи најраспрострањенији народни говор, као аустрославистичка реформа српског језика, који је усвојен као принцип српске језичке политике, док је принцип просвећивања кодификовањем кавалитетног култивисаног језичког материјала био намијењен европској католичкој класи. Дубровачка књижевност и дубровачки књижевни језик су примјер католичке колонизације српског језика кодификовањем квалитетног српског дијалекта калемљеног у српски књижевни језик, а у програму латинског правописног прозелитизма превођења на латинско писмо и религијски речник латинске схоластике. Дубровачка књижевност су пројекат кодификовања српског књижевног језика у мисији покатоличења православног српског народа и колонизације српског језика у периоду када су средњовјековне српске државе и православне патријаршије биле под османском окупацијом.
Њемачки слависти су за кодификовање језика нове словенске римокатоличке нације изабрали средишњи српски дијалекат, штокавски ијекавског изговора, као најраспрострањенији и најизграђенији у средњовјековним српским државама Немањића и Котромановића, који је трпио најмање утицаја страних језика (посебно у времену османске окупације), који је структуром и изговором најсложенији и најближи основи старословенског и црквеног словенског језика, и који је, као ијекавски, аутентични српски изговор (јер су гранични словенски језици екавског изговора). Аустрослависти су кодификовали квалитни књижевни језик за католичке словенске заједнице, као калем са књижевним језиком српским, који је у католичкој колонизацији прво називан "илирским", а касније у католичком аустроугарском југословенском програму - “хрватским језиком“.
СРПСКА САМОКОЛОНИЗАЦИЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Aустрославистичким југословенским програмом српски језик је двоименован као „српски или хрватски језик“, проглашен у Аустроугарској 1861. године, у граду Загребу као будућем центру југословенског језичког пројекта преузимања и преименовања српског језика. У Загребу је до тада званични говор био кајкавски дијалекат екавског изговора (као дијалекат словеначког језика који је екавског изговора), а aустрославистичка катедра je као хрватски прогласила српски штокавски дијалекат ијекавског изговора, али хрватски лингвисти присвајају и кајкавско наречје као хрватско.
Исте године 16. септембра, у знак захвалности за сарадњу са аустрославистичком канцеларијом у провођењу југословенске језичке политике, Вук Караџић је проглашен почасним грађанином Загреба и Заступништво града Загреба је Караџићу додијелило Повељу почасног грађанина написану новом југословенском српском ћирилицом, у чијем креирању је учествовао. Повељу почасног грађанина Загреба В. Караџић је заслужио и сакупљањем речничке грађе српског језика коју у Загребу, као кајкавском говорном простору, нису имали (осим оскудних речника латинских слависта). Заслуга В. Карџића у југословенском програму је и признавање “хрватског повјесног права“ на преименовање српског језика, јер је католичким славистима био потребан пристанак и потпис "признатог" српског филолога чији су углед изграђивале институције Аустроугарске. Посебан значај повеље додијељене В. Караџићу јесте да је написана новом ћирилицом, као писмом раскида са аутентичним српским ћириличким писмом, а припајања хрватском латиничном еквиваленту.
Вук Караџић је заговарао двоименовање српског језика у “српски или хрватски“, што је посвједочио потписивањем доктринарног документа о двоименовању српског језика – Бечког књижевног договора, у којем назив заједничког језика Срба, Хрвата и Словнаца није наведен. Бечки књижевни договор је написан хрватском латиницом, којом су текст договора потписали сви потписници – пет хрватских, један словеначки и два српска сарадника - Вук Караџић и Ђура (Поповић) Даничић.
Прва званична установа југословенске језичке политике је Југословенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ), основана 1867. године у Аустроугарској, у граду Загребу. Југословенска академија је римокатолички пројекат римокатоличке мисије. Оснивач и покровитељ Југословенске академије је њемачки бискуп, Њемац, Јосип Штросмајер, а први предсједник академије - фратар и филолог Фрањо Рачки. У Југословенској академији, у програму двоименовања српског језика ангажован је и српски филолог Ђура Даничић, у сврху давања легитимитета двоименовању српског језика у „српски или хрватски“ од полузваничног представника српске стране као носиоца повјесног права назива језика (Ђура Даничић је био лични познаник Књаза Михаила Обреновића и Кнегиње Јулије). Ђура Даничић је са Караџићем у југословенском програму креирао српску ћирилицу према систему хрватске латинице. Даничић је учествовао и у изради хрватске латинице јер је њемачким славистима била потребна помоћ српског филолога у изради латиничког писма за систем фонетике српског језика. Главни креатор хрватске латинице је њемачки слависта, филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), који је креирао хрватску латиницу према моделима латиничних писама римокатоличких словенских народа, највише чешке латинице. Лудвиг Гај је предводник Илирског покрета, програма оснивања хрватске римокатоличке нације, чији је програмски наставак Југословенски покрет формално установљен оснивањем Југословенске академије у Аустроугарској.
Аустрославистичка реформа српског језика у Књажевини Србији је спроведена сарадњом са српским династијама Обреновић и Карађорђевић, које су званично спроводиле колонијални културни програм југословенске језичке политике. Српском културном самоколонизацијом Аустроугарска римокатоличка мисија је заобишла српску православну цркву и српске установе културе, као и руску царевину и цркву као заштитнике права православних словенских народа на словенски црквени језик, континуитет књижевног језика и ћириличко писмо.
У Србији је аустрославистички југословенски језички програм званично усвојен следеће године после оснивања Југословенске академије у Аустроугарској. Аустрославистички југословенски српски правопис је у Књажевину Србију увео Књаз Михаило Обреновић 1868. године, чиме је укинуо закон Књаза Милоша о забрани коришћења аустрославистичког писма, као`хуле против божества и правитељства`, у коме пише: "да се не штампају књиге правописом Караџића Вука". Закон Књаза Милоша, под називом Правила о цензурисању, примјењиван је од је 22. децембра 1832. када је објављен у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу. Књаз Милош је спроводио савјете православне цркве, српских и словенских филолога ради спречавања спровођења њемачке југословенске језичке политике у Књажеству.
УНИЈАТСКО УПРОШЋАВАЊЕ
Прва варијанта реформисане српске азбуке у аустрославистичком програму је објављена 1810 године, под подругљивим називом који се односио на ортографију ћириличких слова: `Сало дебелога јера или азбукотрес`, аутора Сава Мркаља, српског наставника у Аустроугарској, а под покровитељством државног аустроугарског цензора словенске штампе Бартоломеја Копитара. Мркаљево “ћириличко“ фонетско писмо је наишло на противљење православне цркве, српских културних установа и српских филолога, као сурогат српске ћирилице креиран у систему латиничних фонетских писама католичких словенских заједница Аустријске царевине, а ради превођења православног народа на латинично писмо словенских народа латинске религије. Саво Мркаљ је био школован, али наследно душевно болестан и као такав коришћен у унијатској мисији, али која са таквом личношћу није могла имати успјеха. Будући душевно болестан, а православно образован као већина српског народа Далмације, С. Мркаљ је после удјела у унијатској мисији запао у душевну кризу када је схватио да је искоришћен у унијатској мисији у језичкој политици креирања сурогата српске ћирилице компатибилне хрватској фонетској латиници ради превођења православног народа на латинично писмо, што је до данас постигнуто сличним сурогатом српске ћирилице у Караџићевој креацији.
С. Мркаљ је објавио текст јавног кајања и замонашио се, али је услед погоршања душевног стања скончао у душевној болници. Зато је аустријски државни цензор словенске штампе и ментор словенских сарадника, Бартол Копитар, нашао српског сарадника сировог менталног и моралног материјала, бескрупулозног Караџића Вука, који није био школован као Мркаљ, али ни правослани вјерник, кога је Бартоломеј Копитар упутио на Мркаљеве радове. Караџић је користио Мркаљеве радове и о његовом раду похвално писао у предговору своје Писменице серпскаго језика (1814), као о утемељивачу реформе српског правописа.
РАЗГРАДЊА И КРАЂА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Српски књижевни језик је био изграђен на основама општег словенског језика, развијене словенске научне терминологије и црквеног словенског језика, који је обједињавао српски језик у дијалекатској распрострањености и социолекатску друштвену структуру. Српски књижевни језик је сложеношћу, богатством и естетиком био културна конкуренција европској књижевности и писмености, као и српска аристократија и грађанска класа на простору Далмације, Српског Војводства и која се обнављала на простору ослобођеном од османске окупације. Зато је европска колонијална културна политика примарно радила на разградњи структуре српског друштва и српског књижевног језика, а потом на разградњи цјелине српског језика и српског народа.
Креирање простог ћириличког писма за потребе масовног описмењавања народа није имало сврху постизања опште писмености народа, него опште ограничења писмености, ограничење могућности развоја писмености на разину могућности најбројнијег народног друштвеног слоја. Постоји и у другим језицима употреба писма према културним потребама и могућностима одређене друштвене групе, али се не укида цјеловита ортографија која обезбјеђује континуитет књижевног језика и потребе сложене културне дјелатности.
Аустрославистичком колонизацијом српског језика вршена је и колонијална културна категоризација српског народа. Сврха њемачке разградње српског језика је била и разградња структуре српског друштва као разградња цјелине српског народа. Деградирањем културе српског језика, свођењам на прости језик, деградирана је друштвена култура српског народа. Сврха римокатоличке и револуцинарне разградње српског језика била је разградња структуре српског друштва, свођење језика на рурални речник а тиме и народа на сеоски сталеж и на одређену природу послова. У колонизацији српског језика разграђиван је систем социолеката у српском језику као израз структуре језика и друштва, ради разграђивања и онемогућења развоја српског друштва. Уклањењем вертикалне друштвене структуре језика, социолеката и развоја језика културнијих друштвених сталежа, уклања се могућност развоја језика и језик се по природи ствари упућује у смеру упрошћавања.
Прекидањем предања писаног језика, то јест континуитета књижевног језика, језик се своди на хоризонталну раван дијалеката. Књижевни језик кодификован на дијалекатској основи, без изграђеног књижевног језика у својој основи, се по природном процесу дијалекатске диобе фрагментира. Кодификовање дијалекта као књижевног језика омогућило је на истом принципу кодификовање свих дијалеката српског језика као нових националних језика названих према племенским областима. Дијалекатски књижевни језик по својој природи може да се модификује према потреби политичкој или племенској, тј. политичко-племенској, и тај се језички принцип може употребити у разграђивању језика - на шта су српске кнежеве упозоравали многи слависти.
Правописни принцип „пиши као што говориш“ је антиправописни принцип деградирања смисла и сврхе писмености и писаног језика. Правило „читај и говори како је писано“ омогућава континуитет и развој књижевног језика, док правило „пиши као што говориш“ одређује књижевни језик говором просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“, како Караџић пише у својој "Писменици", или племенским правом на свој локални говор, или, као данас, говором урбане уличке норме, свођењем књижевног језика на колоквијални говор. Зато је је Караџићева Писменица била оспоравана од српских филолога и Цркве, не само због нестручности, него због погрешних принципа и претпоставки о писмености.
Правописни принцип „пиши као што говориш“ који су заговарали европски екстремни рационалисти, посебно њемачки филолог Ј. К. Аделунг - Johann Christoph Adelung (1732 - 1806), никад није примјењиван у европским језицима, осим у европској колонизацији ваневропских језика. Правописно правило „пиши као што говориш“ су њемачки слависти и српски југословенски језикословци програмски приписивали Вуку Караџићу у кампањи колонизације српског језика. У реформи српског језика и правописа овај правописни принцип је промовисан као савршен јер не захтијева интелектуални напор у описмењавању и писању. В. Караџић у предговору свог Буквара (1837) промовише фонетски правопис као лак за учење - да свако може „ласно за 10 дана научити читати и писати“.
ПРОГОН И ПРОДАЈА ЋИРИЛИЧКИХ КЊИГА
Прогон ћириличког писма и ћириличке писмености проповиједала је латинска мисија а просветитељски позитивизам пропагирао као рационалистички револуционарни раскид са "сувишним" словима ћирилског писма. Неуротични наратив српских присталица идеологије антихришћанског "просветитељства" против слова ћирилског писма подразумијевао је прогон књига, које је требало уклонити као и сувишна слова ћирилске оптерећујуће обимне ортографије. Може изгледати као историјска иронија и повјесни парадокс, или као окултна опсједнутост антихришћанских мисионара, пасионирано откупљивање ћириличних књига црквеног словенског језика за своје дворске државне библиотеке и приватне збирке, које су претходно прогонили из употребе у име државне римокатоличке идеологије. Патолошки порив прогона, и потом потреба посједовања свештених књига православног предања, изгледа као демонска подсвјесна потреба римокатоличких расколника за повратком своме божанском архетипу, а која, будући без покајања, има карактер окултног и езотеријског, као изгледају и римокатолички храмови и библиотеке. Примјери таквих «парадоксалних» порива су постојали и у времену југословенске комунистичке диктатуре, када су комунистички антихришћански агитатори и партијски прогонитељи православља у својим библиотекама и колекцијама слика имали древне црквене ћириличке књиге и православне иконе. Такође, посједовања древних књига древног "знања" у иницираним изабраним заједницама пракса је сваког окултизма као и католицизма, као у том контексту комунистичка и католичка доктрина духовног и друштвеног подређивања пука, супротно Христовој јеванђелској заповијести апостолима о проповиједи Божије ријечи "свим народима свијета".
Аустрославистичка југословенска језичка политика је представљала антимисију у односу на дјело Светих Кирила и Методија, у којој је, после свођења ћириличког писма на графичку фолклорну форму и књижевног језика на колоквијални говор, спровођена франачка пракса физичког уклањања књига писаних словенским словима, као у вријеме мисије Свете солунске браће. У програму прогона словенског писма, аустрославистичка канцеларија је В. Караџића упутила и у посао добављања и продаје црквених ћирилских рукописних и штампаних књига са подручја Балкана. Разлози уклањања ћирилских књига су били вишевекторске природе - онемогућавање описмењавања ћириличком писменошћу и православног богослужења црквеним словенским језиком, прављење простора за латинску религијску литературу, пражњење простора од ћирилских књига за мисију латинске писмености, то јест за сурогат српске ћирилице као писма прелаза на њен латинични еквивалент - хрватску латиницу. Укидањем описмењавања изворним ћириличким писмом и увођењем сурогата ћирилице направљен је раскид континуитета књижевног језика и писмености тј. онемогућено је читање вјековног вјерског, књижевног, законодавног, историјаграфског и научног наслеђа до средине 19. вијека, када је почело увођење новог српског писма, али је било потребно физички уклонити вјековима писан и штампан велики број књига ћириличког писма ради онемогућавања учења и читања књига изворног ћириличког писма и одржавања културног и знанственог континуитета српског друштва. Посебан разлог је материјална добит, јер су ћирилске књиге, као и данас, представљале драгоцјеност, и њиховом продајом се добијала значајна материјална корист.
Под османском окупацијом Балкана пљачкани су православни манастири и дворови православног племства, дворске драгоцјености и вриједни црквени сасуди, дворске и манастирске библиотеке су уништаване, али велики број књига, чија је вриједности пљачкашима племенитих метала била непозната, остао је у опустошеним манастирима и мјестним храмовима које је употребљавало малобројно свештенство. Међутим, како кажу трговци да „свака роба има свога купца“, тако су и српске староставне књиге имале своје купце и трговце широм свијета када су се стекли услови за трговину артефактима, књигама, иконама и иним црквеним светињама са Балкана. Државни ментор Караџића, Бартоломеј Копитар, цензор словенске штампе, био је и начелник Дворске библиотеке Бечког царског двора (данас Аустријска национална библиотека), који је поред многих државних задужења до смрти био начелник Дворске библиотеке. Као познавалац вриједности књига ћирилске писмености, Бартол Копитар је упућивао В. Караџића у посао добављања црквених и царских књига за аустријске и ине библиотеке свијета.
Вук Караџић је организовао мрежу добављача и препродавача црквених рукописних и штампаних ћириличних књига на простору Далмације, данашње Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије. Римокатоличка и револуционарна пропаганда о “народном“ српском писму и “старом“ ћириличком православном предању била је у сврси и физичког уклањања ћирилских књига. Караџић је продао хиљаде црквених, школских и законодавних књига бибилиотекама и колекционарима диљем свијета, од средњовјековних рукописа до штампаних књига 19 вијека. Посао препродаје црквених књига постао је његов главни извор прихода и породични посао. Крађу, продају и препродају хришћанских књига Караџић је поистовјетио са послом просветитеља народа, „борбом за српски језик и правопис“ против православне писмености, а за описмењавање народа писмом које ће свако „ласно за 10 дана научити читати и писати“.
Вук Караџић је био толико непријатељски настројен према православном предању да је и у својим етнографским извјештајима тврдио да је српски народ непобожан и нецрквен, док је истовремено са сарадницма отпремао са српских простора товаре богослужбених и школских књига за продају широм свијета. Потврда о Караџићевом фанатичном фалсификовању православних обичаја српског народа Далмације и данашње Црне Горе је његова преписка са свештеником Вуком Поповићем из Рисна, који је Караџићу добављао записе народних пјесама и обичаја. Свештеник Вук Поповић замјера Караџићу зашто из народних пјесама, које му је Поповић слао, изоставља дјелове са хришћанским мотивима, о хришћанским народним обичајима и слављењу имена Господњег.
О ангажованости аустријског слависте, државног цензора словенске и грчке штампе, Бартоломеја Копитара, против православља и ћириличке писмености, свједочи и његов предлог царској канцеларији да се Аустријска царевина ангажује на државном нивоу да се из манастира Свете Горе Атоса црквенословенске рукописане и штампане ћириличке књиге пренесу у бечку Дворску библиотеку. Предлагао је да лично предводи мисију преузимања древних црквених словенских књига на Светој Гори. У сврху образлагања разлога преузимања древних црквенословенских књига са Свете Горе, Бартоломеј Копитар је написао студију (Библиотекарски извјештај о приликама дванаест старословенских рукописа са горе Атоса). (Knjižničarsko poročilo ob priložnosti dvanajstih staroslovenskih rokopisov z gore Atos). Бартоломејов предлог држава није званично подржала због међудржавних и међувјерских односа са православном црквом и грчком државом јер би таква мисија на манастире Свете Горе значио државни римокатолички поход на православну цркву. Међутим, аустријски царски цензор словенске и грчке штампе је незванично и званично посјетио Хиландар у друштву сарадника, ангажовао аустријске дипломате у Грчкој ради добављања и откупа црквенословенских и грчких древних рукописних и штампаних књига, и откупио одређен број драгоцјених књижевних дјела.
Бартоломеј Копитар је био и активиста антицрквеног и антимонархистичког друштва и покрета Јансениста, што се у српским прегледима повијести славизма и српским биографијама Бартоломеја Копитара програмски прикрива или се једноставно не зна. У том програму Б. Копитар је врбовао и српске сараднике у сврху антимонархистичке пропаганде и посебно против православног племства. Бартоломеј је са српским сарадницима, поред римокатоличке, спроводио и револуционарну пропаганду против православне писмености и књижевности, монархије и цркве. Бартол Копитар је био активан и у плану Декабристичког устанка 1825. године, покушају војног пуча у Руској царевини. У државном спровођењу казнених мјера против организатора покушаја пуча у Руској царевини забрањен је рад Друштву у којем је учествовао Б. Копитар.
* * *
Овај текст је кратак преглед основних вјерских и идеолошких начела, поступака и начина спровођења њемачког југословенског језичког програма који је спровођен скоро два стољећа до формирања Југославије (1918), државне творевине троименог народа троименог језика, у којој је Уставом установљена југословенска језичка политика, службени језик хибридног троименог назива српско-хрватско-словеначки, а употреба латиничног писма у установама српског народа изједначена са ћириличним, који се спроводи до данас. Југословенски језички политички пројекат можемо назвати крађом српског језика – брисање историјског имена српског језика двоименовањем и потом потпуним преименовањем српског језика у хрватски, затим проглашење српских дијалеката посебним језицима југословенских политичких нација. Континуитетом крађе културе, или крађом континуитета културе српског народа можемо назвати југословенску језичку политику двоименовања, вишеименовања и потпуног преименовања српског језика, српских говора и изговора, разградње и разграбљивања српског књижевног језика и српских дијалеката, препродаје и присвајања српских средњовјековних и драгоцјених штампаних књига, присвајања православног предања и повјесног права српског народа, која се спроводи на читавом простору бивше Југославије, од почетка примјене југословенског језичко-политичког пројекта до данас.