Вукота Вртикапа: Ултиматум НАТО-а и одговор српског народа

„И као што је пре две хиљaде година,
све скочило на једног кличући:
Распни га, распни!” – нешто слично се
данас догађа са Србима.
И као што је снага јединца света
била у његовој невиности – у осећању
да страда на правди Бога је и највећа
нада и снага српског народа.

Академик Матија Бећковић

„Виш' Србије по небу ведроме“

 

На хи­ља­ду де­ве­те сто­ти­не,

Де­ве­де­сет де­ве­те го­ди­не,

Март је мје­сец, сва­ну­ло про­ље­ће,

Два­де­се­то из­ми­че сто­ље­ће.

Кад је ју­тро про­љећ­но сва­ну­ло,                       

Кр­ва­во је сун­це огра­ну­ло,

А на не­бу по­ви­ше Ср­би­је,

Ука­за се зна­ме­ње Бо­жи­је:

Стра­шна не­ман с де­вет­на­ест гла­ва,

Огањ бљува к'о вулканска лава.

На ис­то­ку о’кле сун­це гри­је,

На­зи­ре се Све­ти Ге­ор­ги­је.

Сли­чан при­зор ви­дио се ни­је,

Од по­чет­ка бу­не на да­хи­је.

Тек што та­ко осва­ну про­ље­ће,

У Бе­о­град црн га­вран до­ле­ће,

Коб­на пти­ца ви­је­сник не­сре­ће,

Бо­же ми­ли, до­бро би­ти не­ће.

На зграду је Скупштине слетио,

Ултиматум Србима донио.

Од гла­ва­ра на­тов­ске ко­ман­де,

Са пот­пи­сом Ха­ви­јер Со­ла­не,

Ге­не­рал­ног се­кре­та­ра Ната,

Ди­пло­ма­те ве­ли­ког фор­ма­та.

Ул­ти­ма­тум кра­так, у њем' пи­ше:

„Пре­го­во­ра с ва­ма не­ма ви­ше,

Уступке вам не тражимо нове,

Захтјеве нам испуните ове.

У албански народ не дирајте,

Ко­со­во му на упра­ву дај­те,

Ра­то­ва се од сад ока­ни­те,

Рат­не во­ђе Ха­гу из­ру­чи­те.

Ма­ни­те се те Ју­го­сла­ви­је,

И ства­ра­ња ве­ли­ке Ср­би­је.

Де­мо­крат­ску власт ус­по­ста­ви­те,

Наше трупе за мир при­хва­ти­те.

Вашу митску прошлост заборав'те,

А у му­зеј гу­сле ока­чи­те.

Одбаците не­бе­ску Ср­би­ју,

Не уздај­те у мај­ку Ру­си­ју,

Ру­си­ја је про­шлост од­ба­ци­ла,

И она се на­ма при­кло­ни­ла.

У па­мет се за­то и ви дај­те,

Ври­јед­но­сти но­ве усва­јај­те,

У Парт­нер­ство за мир укљу­чи­те,

Но­ви свјет­ски по­ре­дак гра­ди­те.

Ако нам се за­хтје­ви од­би­ју,

Срав­ниће­мо са зе­мљом Ср­би­ју.

Овог пу­та до­бро раз­ми­сли­те,

Од­го­вор нам хит­но по­ша­љи­те“.

 

Сном мртвијем правда је заспала

 

Док од­го­вор од Ср­ба че­ка­ју,

И при­ли­ку за на­пад вре­ба­ју,

Не­ви­ђе­ну кам­па­њу спро­во­де,

Планетарни рат медијски воде,

О Ср­бима гнусне лажи сну­ју,

Свјет­ску јав­ност срам­но об­ма­њу­ју:

„Да су Ср­би ге­нет­ски зло­чин­ци,

На Бал­ка­ну нај­ве­ћи крв­ни­ци;

Да ма­њин­ске про­го­не на­ро­де,

Крше људ­ска пра­ва и сло­бо­де,

Про­тив сво­јих ком­ши­ја ра­ту­ју,

И ства­ра­ју ве­ли­ку Ср­би­ју.

Сва пра­ви­ла ра­то­ва­ња кр­ше,

Над жр­тва­ма гро­зна звјер­ства вр­ше,

У Бо­сни су ма­са­кре вр­ши­ли,

У том смо их си­лом спри­је­чи­ли.

Сад Ал­бан­це с Ко­со­ва про­го­не,

И ет­нич­ко чи­шће­ње спро­во­де,

Пљач­ка­ју их, звјер­ски уби­ја­ју,

А же­не им ма­сов­но си­лу­ју.

Правдају се да бране хришћанство,

Свету земљу, част и достојанство,

Своју митску прошлост величају,

Народом се небеским сматрају,

Криминалце славе к'о хероје,

Никога се на св'јету не боје.

Два су св'јет­ска ра­та иза­зва­ли,

А са­да би с НАТОМ ра­то­ва­ли.

На апе­ле и мол­бе не ха­ју,

Па се си­лом укро­тит мо­ра­ју,

Ко­со­во је сад при­ли­ка за то,

За­пам­ти­ће ко је моћ­ни Нато.

Све захт'је­ве ако не при­хва­те,

Дрчност сво­ју ску­по ће да пла­те,

Ка­зни­ће­мо бал­кан­ске џе­ла­те,

Док по­сто­је лек­ци­ју да пам­те.

И да ви­ше ни­ка­да не сми­ју,

Ни са­ња­ти ве­ли­ку Ср­би­ју.

Још пр­ко­се да ра­то­ват' зна­ју,

У бор­би се жи­ви не пре­да­ју.

Ако нам се вој­но су­прот­ста­ве,

Улу­до ће по­гу­би­ти гла­ве,

Од срп­ства им не­ће остат ни­шта,

Сви ће отић' у вјеч­на ло­ви­шта.

Та­мо ка­жу да цар­ство има­ју,

Од ро­ђе­ња за њег' се спре­ма­ју,

Нека тамо србују бескрајно,

Злу судбину оплакују трајно,

Не­ка сла­ве за­гроб­не жи­во­те,

Но­ви по­раз и но­ве гол­го­те.

Са сје­ни­ма на­шим нек' се би­ју,

Не­ка ши­ре не­бе­ску Ср­би­ју.

Планирамо тако за три да­на,

От­кло­ни­ти кри­зу са Бал­ка­на,

И за­у­вјек Бал­кан уми­ри­ти,

У оазу ми­ра пре­тво­ри­ти.“

 

„Чујете ли коло како пјева“

 

Кад је пр’јет­њу НАТА проучио,

Ма­сов­но се на­род оку­пио,

У коло се вито ухватио,

Симболично градом га развио,

Од Скупштине, храма Светог Саве,

До Саборне цркве древне лавре,

Па поносно коло разиграва,

Пјевајући НАТУ одговара:

 „От­кад Ср­би на Бал­ка­ну жи­ве,

Слич­не су нам пр­јет­ње до­ла­зи­ле,

Од нај­моћ­них царстава и сила,

Про­шлост нам се ево по­но­ви­ла.

За пла­но­ве ва­ше ми смо зна­ли,

Пр’јет­њи смо се од вас и на­да­ли.

Ал’ ни у сну ни­смо мо­гли сни­ти,

Да можете тако подли бити:

Српски народ сатанизујете,

Историју фалсификујете,

По славној нам прошлости пљувате,

Светињама нашим се ругате.

Ве­ћих ла­жи и таквих кле­ве­та,

Ни­је би­ло од по­стан­ка св'је­та,

Чак и Ге­белс ма­ло је ди­је­те,

У вје­шти­ни како св'јет ла­же­те.

То је мрачни западни расизам,

Патолошка мржња и цинизам,

Према нашој вјерској традицији,

И источној цивилизацији.

Ма знамо ми да се не сти­ди­те,

Ал’ ка­ко се Бо­га не бо­ји­те?

Исти­на је пот­пу­но друк­чи­ја,

К’о на дла­ну ја­сно је ви­дљи­ва.

Ху­ма­но­шћу кам­па­њу прав­да­те,

А пла­но­ве стварне прикривате,

Да сру­ши­те скроз Ју­го­сла­ви­ју,

На па­ша­лук све­де­те Ср­би­ју,

Срп­ске зе­мље од ње одво­ји­те,

Патуљасте др­жа­ве ство­ри­те,

Ко­је ће се на Вас осла­њати,

Војнички се у НАТО свр­стати.

Провјерени метод примјените,

У Србији подјеле створите,

Бранковиће нове пронађете,

Власт по вашој жељи поставите,

Од Балкана створите бусију,

Припремите поход на Русију.

 

У кро­је­њу но­ве кар­те св’јета,

Срп­ски на­род по­себ­но вам сме­та,

Јер је вјер­ни при­ја­тељ Ру­си­је,

Ба­шти­ник је древне Ви­зан­ти­је,

Чу­вар свете вје­ре пра­во­слав­не,

И културе своје староставне.

Па га треба за примјер казнити,

Ко­ли­јев­ку му ду­хов­ну оте­ти,

Да не мо­же да се опо­ра­ви,

И да прошлост славну за­бо­ра­ви.

Ако вам’ ти пла­но­ви ус­пи­ју,

И скр­ши­те по­но­сну Ср­би­ју,

На ре­ду су др­жа­ве оста­ле,

Што се ни­су у НАТО свр­ста­ле.

По­нај­при­је Ру­си­ја ве­ли­ка,

Ство­ри­ће се и за њу при­ли­ка,

Ко­ја не­што као да дри­је­ма,

От­кад у њој Го­спо­да­ра не­ма.

Већ ду­шма­не ње­не под­сти­че­те,

Да из­ну­тра и њу раз­би­је­те,

На мо­сков­ско кња­жев­ство све­де­те,

И вазала од ње направите,

Послије тога не­ће те­шко би­ти,

И оста­так св’јета прекроjити.

 

Баш та­ко је Хи­тлер по­ку­шао,

Други св’јетс­ки рат је иза­звао.

Аустрију дрско припојио,

Агресивни Трећи рајх створио,

Па кренуо да свијет осваја,

Нацистички поредак да ствара,

Под исприком правде и освете,

Од Чеха је отео Судете,

Муњевито пре­га­зио Пољ­ску,

На ко­ље­на ба­цио Фран­цу­ску.

Пакт о ми­ру с Ру­си­ма скло­пио,

Посл'је муч­ки на њих уда­рио.

И та­да се слич­но до­го­ди­ло,

Ма­ло ко је те вар­ке схватио,

За­то ни­шта пред­у­зе­то ни­је,

Да се Хи­тлер на вр’јеме су­зби­је.

А он је то вје­што ко­ри­стио,

Човјечанство у цр­но за­вио.

 

Захт'је­ве вам за­то од­би­ја­мо,

Пе­даљ земље на­ше вам не да­мо,

Ни др­жа­ву да нам сре­ђу­је­те,

Власт по же­љи ва­шој на­ме­ће­те;

По ци­је­ну нај­те­же гол­го­те,

Ми не­ће­мо жа­ли­ти жи­во­те.

Одав­но смо на стра­да­ња сви­кли,

За сло­бо­ду уми­рат на­ви­кли.

Миленијум ево скоро има,

Да ра­то­ве во­ди­мо с та­кви­ма,

Што су сви­јет хтје­ли да по­коре,

И по­рет­ке своје да за­во­де.

Од не­ка­да моћ­не Ви­зан­ти­је,

Па зло­гла­сне Тур­ске им­пе­ри­је,

Франц Јо­зе­фа цар­ске Аустри­је,

Хи­тле­ро­ве цр­не Гер­ма­ни­је,

До­би­ја­смо слич­не ул­ти­ма­те,

Та­кве пр’јетње на­ма су по­зна­те.

Ни њи­ма се ни­смо по­ко­ри­ли,

Ул­ти­ма­те њи­хо­ве од­би­ли,

С по­но­сом смо по­шли на гол­го­ту,

За крст ча­сни и злат­ну сло­бо­ду.

Дв’је гол­го­те стра­шне пре­жи­вје­ли,

Као Фе­никс из њих вас­кр­сну­ли.

Робовали пуних пет вјекова,

Сачували вјеру прадједова,

Уз Божију помоћ смо опстали,

Пре­жи­вје­ли у бо­лу и сла­ви,

По смр­ти смо на­ци­ја нај­ве­ћа,

Гро­бља су нам од на­се­ља ве­ћа.

Му­че­нич­ка исто­ри­ја на­ша,

Пи­са­на је кр­вљу и су­за­ма

Кроз је­ца­је гу­са­ла пам­ти­ла,

На по­том­ке та­ко пре­но­си­ла.

Све су на­ше мај­ке, се­стре, же­не,

У ма­ра­ме цр­не за­ви­је­не,

Од Ко­со­ва још цр­ни­ну но­се,

Прет­ке жа­ле, с њи­ма се по­но­се.

Сад нам ни ви ми­ра не да­је­те,

Већ на мег­дан пр­ве нас зо­ве­те.

Ју­нач­ки вас на мег­дан че­ка­мо,

Слав­не прет­ке да не обру­ка­мо,

За крст ча­сни и наш Ко­смет све­ти,

Сва­ки Ср­бин ра­до ће мри­је­ти,

Кнез Лазарев зав'јет извршити,

За свету се земљу жртвовати.

Бориће се на­ша отаџ­би­на,

Све док бу­де и јед­ног Ср­би­на,

У бор­ба­ма сви да из­ги­не­мо,

Ни мр­тви вам ми­ра дат не­ће­мо,

Под окри­љем ан­ђе­ла бје­ло­га,

За­штит­ни­ка срп­ства ци­је­ло­га,

Ду­ше ће вас на­ше про­го­ни­ти,

Све до пакла гдје ћете па­ти­ти.

Нас једино уништит можете,

Само да нам душе убијете.

 

Срп­ски на­род искре­но вје­ру­је,

Када Ср­бин за крст часни гине,

Да му ду­ша на не­бо од­ла­зи,

Пред Ми­ло­ша с по­но­сом из­ла­зи.

И пред ду­ше на­ши­јех пре­да­ка,

Му­че­ни­ка и слав­них ју­на­ка,

У не­бе­ско цар­ство тад се при­ма,

Као ду­ша све­то­га Ср­би­на,

На зе­мљи се отје­ло­тво­ру­је,

Као сна­га ко­ја на­дах­њу­је,

Под­сти­чући по­ко­ље­ња но­ва,

Да ви­те­штво на­ста­ве дје­до­ва.

 

Ал’ на мег­дан му­шки пр­си­ми­це,

Не сми­је­те, јер сте ку­ка­ви­це,

Без војничке части и врлина,

Пла­ни­ра­те на­па­де с да­љи­на

Да би ма­ње гу­бит­ке има­ли,

И оруж­је но­во ис­про­ба­ли.

Mи оруж­ја мо­дер­ног не­ма­мо,

Нит ра­то­ве та­кве при­пре­ма­мо,

Ал' имамо ср­ца и прег­ну­ће,

Подн'јећемо муке не­мо­гу­ће,

За од­бра­ну сло­бо­де и ча­сти,

И пресвете косметске обла­сти.

Узда­мо се у Го­спо­да Бо­га,

Са­ве­зни­ка на­шег је­ди­но­га.

За крст ча­сни крв смо стал­но ли­ли,

Го­спо­ду се Бо­гу уми­ли­ли.

На­ша сна­га ни­је са­мо би­ла,

У оруж­ју, ни­ти вој­на си­ла,

Мје­ри­ла су ње­на дру­га­чи­ја,

За на­ро­де мно­ге не­схва­тљи­ва,

То је сна­га самоодржања,

Прекаљена у сталним борбама,

По­пут сна­ге библијског Да­ви­да,

Ко­ји праћ­ком Го­ли­ја­та ки­да.

У хришћанском ду­ху се од­га­ја,

А ко­сов­ским за­вје­том на­па­ја.

Та­ква сна­га и смрт по­бје­ђу­је,

Јер за бож­ју прав­ду се жр­тву­је.

Ра­зу­мом се не мо­же схва­ти­ти,

Ар­ши­ни­ма ни­ка­квим мје­ри­ти,

Нити силом може савладати.

Ви не­ће­те мо­ћи из­др­жа­ти,

Оно што ми мо­же­мо подн’јети.

Ако си­лу на нас примјените,

У то ће­те да се увје­ри­те.

Ави­о­ни да вам сви уз­ле­те,

То­ма­хав­ци и дру­ге ра­ке­те,

Че­ка­ће­мо са пје­смом на мети,

Па Бил Клин­тон ис­пред њих да ле­ти,

Да Со­ла­на лан­си­ра ра­ке­те,

Ве­сли Кларк их на­во­ди на ме­те,

Ол­брај­то­ва при­зи­ва па­ме­ти,

Кар­ла Пон­те Ха­шким су­дом пр’јети.

Да се ЦИА тај­но ан­га­жу­је,

Дух от­по­ра да нам се под­ри­је,

што до са­да ни­је мог’о ни­ко,

Не­ћеш ни ти сил­на Аме­ри­ко;

Ни осамн’ест још с’то­бом др­жа­ва,

Сва Ср­би­ја да бу­де кр­ва­ва,

Сву бом­ба­ма да је пре­о­ре­те,

Не­бе­ску нам узет не мо­же­те.

Та Ср­би­ја по­ко­рит се не да,

Она с’болом на све ово гле­да,

Зна­ме­њи­ма с’неба опо­ми­ње,

Да се Ср­би сло­же и сје­ди­не,

И да­нас нас упо­зо­ри с не­ба,

Да нам опет во­је­ва­ти тре­ба.

Војну битку можете добити,

Дух отпора нећете сломити,

Што је наша епска особина,

Од рођења својствена Србима.

Ни мртви се Срби не предају,

У аманет дјеци остављају,

Да се боре док траје времена,

Јер слободе без жртава нема.

„Нека буде борба непрестана,

Нека буде што бити не може,

Нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

За далеко неко поколење“

 

Је­дин­стве­ни као ни­кад при­је,

Од по­стан­ка срп­ске исто­ри­је,

Свје­сни да нас са­мо на­ша сло­га,

Мо­же спа­сит од роп­ства но­во­га.

По­но­во се сву­да огла­ша­ва:

„Са­мо сло­га Ср­би­на спа­са­ва''.

Му­ко­трп­но са­да се бо­ри­мо,

Коб по­дје­ла да пре­ва­зи­ђе­мо,

Угро­же­но Срп­ство за­шти­ти­мо,

Да саборно хришћански живимо,

Што на­ла­же на­ше пра­во­сла­вље,

И уче­ње све­ти­те­ља Са­ве.

 

Ми ни­ко­га ни­смо на­па­да­ли,

Ни­ти ту­ђе зе­мље оти­ма­ли,

Већ бра­ни­ли зе­мљу пра­о­та­ца,

За­ду­жби­не на­ши­јех све­та­ца,

До­сто­јан­ство својеме на­ро­ду,

Наш крст ча­сни и злат­ну сло­бо­ду.

Иако смо по бројности ма­ли,

На бој­ном смо по­љу по­ка­за­ли,

Да смо на­род спар­тан­ске на­ра­ви,

Ко­ји чу­да од ју­на­штва пра­ви.

Мно­ге бит­ке ко­је смо во­ди­ли,

У св’јетс­кој се уче исто­ри­ји,

К’о при­мје­ри ко­манд­не му­дро­сти,

И витешке војничке хра­бро­сти.

Цер­ска бит­ка с Аустро-угри­ма,

У свим вој­ним учи се шко­ла­ма.

Па Ко­сов­ска, Ар­ма­ге­дон бит­ка,

На­ша пр­ва Гол­го­та ве­ли­ка,

Ку­ма­нов­ска и на Ко­лу­ба­ри,

Мој­ко­вач­ка, Кај­мак­ча­лан слав­ни,

Храбри от­пор Фа­ши­стич­кој си­ли,

Ка­да смо пакт с Хи­тле­ром од­би­ли,

И тај по­нос кр­ва­во пла­ти­ли,

Сло­бо­дар­ски сви­јет за­ди­ви­ли.

Ве­ћи­ни смо по оруж­ју бра­ћа,

Сада нам се од вас та­ко вра­ћа?

Те­ро­ри­сте-Шип­тар по­ма­же­те,

Са­ве­зни­ка вјер­них од­ри­че­те.

До не­дав­но у Ав­га­ни­ста­ну,

Шти­ти­ли сте тако кри­ву стра­ну,

Сад  су они које сте шти­ти­ли,

Мучки се и на вас устре­ми­ли.

Те­ро­ри­змом хри­шћан­ству при­је­те,

Не би­ра­ју сред­ства а ни ме­те.

Бр­зо ће те и Ви до­жи­вје­ти

Гад­но ће Вам чор­бу за­пр­жи­ти.

С таквим смо се пре­ду­го хр­вали,

Вар­љи­ву им на­рав упознали.

Још од вак­та осман­лиј­ског цар­ства,

Ми смо стра­жа ци­је­лог хри­шћан­ства.

Кад је тур­ска си­ла пу­сто­ши­ла,

За Евро­пу, сто­ти­не го­ди­на,

Жи­ви штит смо не­про­бо­јан би­ли,

Тур­ски про­дор на За­пад спр­је­чи­ли.

Сви­јет по­шту­је рат­ни­ке сло­бо­де,

Др­жав­ни­ке, слав­не вој­ско­во­ђе:

Од му­дро­га кне­за Рас­ти­сла­ва,

Зет­ског хра­брог кне­за Во­ји­сла­ва,

До Не­ма­ње великог жупана,

Немањића, силног цар Душана,

Мученика светог кнез Лазара,

И сина му деспота Стефана,

Ка­ра­ђор­ђа во­жда Пе­тро­ви­ћа,

Кра­ља Пе­тра Осло­бо­ди­о­ца.

Са Це­ти­ња ло­зу Пе­тро­ви­ћа,

Па вој­во­де Пут­ни­ка, Ми­ши­ћа,

Бо­јо­ви­ћа и Сте­па­но­ви­ћа,

Те сер­да­ра Јан­ка Ву­ко­ти­ћа.

И садашње наше паћенике,

Ко­ји му­ке под­но­се ве­ли­ке,

За од­бра­ну угро­же­ног срп­ства,

И на­ше­га кр­ста са три пр­ста.

Ни зло­чи­не ми ни­смо чи­ни­ли

Као што су то на­ма ра­ди­ли.

Овог пу­та то се мо­ра ре­ћи,

У свој овој све­оп­штој не­сре­ћи,

Због зло­чи­на ко­је по­но­ви­ше,

Фа­ши­стич­ки ко­ља­чи уста­ше,

Освет­нич­ких зло­чи­на је би­ло,

Ча­сно Срп­ство то је осу­ди­ло.

Злочинце смо прописно казнили,

И од Бога опроштај тражили,

Све зло­чи­не што Ср­би по­чи­не,

Ис­ти­че­мо рад’ пу­не исти­не,

Не пра­шта­мо, ни­ти са­кри­ва­мо,

Већ из­да­јом срп­ства то сма­тра­мо.

По на­ше­ме оби­чај­ном пра­ву,

Та­кви гу­бе и ду­шу и гла­ву,

Жиг гри­је­ха но­се до­ви­је­ка,

И ку­ћа им оста­је уклета.

Ду­шма­ни­ма све смо опра­шта­ли,

Када су нас у ја­ме ба­ца­ли,

На ко­че­ве жи­ве на­би­ја­ли,

Труд­не же­не звјер­ски ка­са­пи­ли,

У утроби дје­цу уби­ја­ли,

На­ше цр­кве и гро­бља ру­ши­ли,

У њи­хо­ву вје­ру пре­во­ди­ли,

На жежене му­ке уда­ра­ли,

Ге­но­циде над на­ма вр­ши­ли.

Ја­се­но­вац, Аушвиц уста­шки,

Нај­ве­ћи је град под зе­мљом срп­ски.

Кости Срба из јама вађене,

Крај портала цркве сахрањене,

Овог рата усташа синови,

Вандалски су те кости спалили,

И очеве звјерством надмашили,

Исте жртве други пут убили.

То су на­ма ра­ди­ле ком­ши­је,

Свјет­ска јав­ност то са­зна­ла ни­је,

Бив­ше вла­сти су то при­кри­ва­ле,

Ни при­ча­ти о том' ни­су да­ле,

Све смо им то три пу­та пра­шта­ли,

Под на­ше их окри­ље при­ма­ли,

Као бра­ћу ро­ђе­ну па­зи­ли,

И др­жа­ве ми смо им ство­ри­ли.

А они нас по­но­во из­да­ше,

И зло­чи­не исте по­ку­ша­ше.

Вра­ти­ли су уста­шке сим­бо­ле,

Фа­ши­стич­ке ис­та­кли па­ро­ле,

При­пре­ма­ли по­но­во стра­ти­шта,

Про­тје­ра­ли Ср­бе са ог­њи­шта.

Сад су у ваш та­бор пре­тр­ча­ли,

Као и сви што ра­де ва­за­ли,

По­да­нич­ки уз вас се свр­ста­ли,

Јер сте им ви др­жа­ве при­зна­ли.

Оду­вјек су они та­кви би­ли,

Пред исти­ном ла­жи­ма се кри­ли,

Хи­тле­ру се под ску­те сви­ја­ли,

И стал­но су га­зде ми­је­ња­ли.

Вас ће исто та­ко пре­ва­ри­ти,

Но­во­ме се га­зди при­кло­ни­ти,

Ако им се ука­же при­ли­ка,

До­са­да­шња то им је од­ли­ка.

Као што смо увијек чинили,

Поново би све им опростили,

Али једно никад не можемо

Натјераше да их омрзнемо.

 

Па да на­ма др­жи­те лек­ци­је,

Из мо­ра­ла, пра­ва, исто­ри­је,

Да бе­стид­но нама под­ме­ће­те,

Неморалност, пороке највеће.

А под пла­штом права и сло­бо­да,

И заштите мањинских народа,

Ви сте ле­гло сва­ког не­мо­ра­ла,

Родно мјесто свјет­ског кри­ми­на­ла,

Ганг­сте­ри­зма и нар­ко ма­фи­је,

Бо­ле­шти­на, по­ро­ка сва­ки­је.

Те артикле у свијет извозите,

Неке нове болести ширите.

До­лар вам је по­стао бо­жан­ство,

Исмје­ва­те, част и до­сто­јан­ство.

Корјени су различити наши,

Пустолови бјеху преци ваши,

С разних страна свј'ета доселили,

Ту­ђу зе­мљу си­лом присвајали,

Домородце зв'јер­ски убијали,

Злочинима државу створили.

А наши су свеци и ратници,

Многи св'јетског гласа научници,

Градитељи дивних задужбина,

Заточници витешких врлина.

Ка­да смо ми има­ли др­жа­ву,

Уре­ђе­ну на прав­ди и пра­ву,

О држави нисте знали ништа,

Номадски сте м'јењали станишта,

Лутали сте плодним преријама,

Испирали злато по ријекама,

Природу сте чисту загадили,

Еколошку пустош направили,

Предуго сте дивљи запад били,

Ка­у­бој­ски прав­ду ди­је­ли­ли,

За­ко­ни су би­ли са­мо­во­ља,

И бр­зи­на тр­за­ња пи­што­ља.

Геноцид сте језив починили,

Индијанце скоро истр'јебили,

Цр­ни на­род злостављали стално,

Сматрали га робљем до недавно,

Најстрашнији зло­чин по­чи­ни­ли,

Кад сте бом­бе атом­ске ба­ци­ли,

На ја­пан­ске не­ви­не гра­ђа­не,

Што ће жи­ва ра­на да оста­не,

У ср­ци­ма ја­пан­ског на­ро­да,

Јер је зло­чин био без по­во­да.

Исто­ри­ја ни­је за­пам­ти­ла,

Гр­ђи на­чин по­мо­ра ци­ви­ла,

На гра­до­ве бом­бе сте ба­ци­ли,

Не да би­сте Ја­пан по­ра­зи­ли,

Већ остатак сви­јета за­пла­ши­ли,

Да сте страшно оруж­је ство­ри­ли.

Још од тада на силу хоћете,

Господари св'јета да будете.

Ври­јед­но­сти сво­је на­мет­не­те,

Ред у свијету силом заводите.

Те ци­ље­ве да би оства­ри­ли,

НАТО-војни са­вез сте ство­ри­ли.

Гдје ни­је­сте мо­гли до­ла­ри­ма,

Про­ба­ли сте мно­гим ра­то­ви­ма;

Од Ко­ре­је, Ку­бе, Ви­јет­на­ма,

Па до ра­та ког спре­ма­те на­ма,

Сто­ти­не сте ра­то­ва во­ди­ли,

Ми­ли­о­не љу­ди по­гу­би­ли,

С упо­тре­бом си­ле на­ста­вља­те,

Но­ви ха­ос у сви­је­ту ства­ра­те.

Еколошки трујете планету,

Уништењем пријетите св'јету.

Си­ла вам је ра­зум по­мра­чи­ла,

А без­ду­шност са­вјест уни­шти­ла.

„Крв је људска (х)'рана наопака

На нос вам је почела скакати“

 

Америчком народу

 

Аме­рич­ком ве­ли­ком на­ро­ду,

Ко­ји во­ли прав­ду и сло­бо­ду,

С по­што­ва­њем вам се обра­ћа­мо,

У вашу се праведност узда­мо:

Мо­ли­мо вас ако Бо­га зна­те,

Да сил­ни­ке ва­ше об­у­зда­те,

Вој­ну си­лу да не примјењују,

На­ше љуте ра­не не ври­је­ђа­ју.

Са­ми ће­мо др­жа­ву сре­ди­ти,

Власт по на­шој во­љи иза­бра­ти;

То смо са­ми ра­ди­ли и при­је,

Ру­ши­ли смо на­ше ди­на­сти­је.

Ко­му­ни­зам са­ми од­ба­ци­ли,

Још се од њег’ ни­смо опра­ви­ли,

Опа­сно се по­дје­ли­ли би­ли,

Са­ми се­бе ума­ло за­тр­ли.

Ми Албанце комшије ц'јенимо,

Вјековима заједно живимо,

У невољи смо их помагали,

А они нас често злостављали.

Сад' с њихови терористи боре,

На Космету да државу створе,

Да нам отму свету постојбину,

И велику граде Албанију,

Ваше власте тајно их помажу,

Окривљују Србе и св'јет лажу.

Спа­си­те нас ва­шег Ху­ма­ни­зма,

Гло­ба­ли­зма и Мон­ди­ја­ли­зма,

До­ста нам је би­ло Ко­му­ни­зма,

Про­ле­тер­ског ко­смо­по­ли­ти­зма,

Разних дру­гих вр­ста уто­пи­ја,

Од ко­јих је умор­на Ср­би­ја.

У пре­те­шким овим вре­ме­ни­ма,

Вра­ћа­мо се на­шим кор­је­ни­ма,

Немањићкој традицији славној,

И хришћанској вјери православној.

 

Ни­је­смо ми ди­вљач­ка пле­ме­на,

Не­го древ­ни на­род од име­на,

При­је ше­сто пе­де­сет го­ди­на,

Ср­би­ја је би­ла ца­ре­ви­на,

Де­мо­крат­ску упра­ву има­ла,

Са­вре­ме­не за­ко­не пи­са­ла,

Још је да­нас За­ко­ник Ду­ша­нов,

За прав­ни­ке на­уч­ни иза­зов.

Гра­ди­ли смо див­не за­ду­жби­не,

Ма­на­сти­ре, цр­кве и хра­мо­ве,

Ремак дје­ла те ба­шти­не на­ше,

Ста­ри­ја су од др­жа­ве ва­ше.

Многа од њих и сли­кар­ске фре­ске,

Свр­ста­на су у вр’једности свјет­ске,         

Међ’ пр­ви­ма књи­ге смо штам­па­ли,

Из­да­вач­ку дје­лат­ност има­ли,

Осни­ва­ли шко­ле и за­на­те,

У та­да­шњој Евро­пи по­зна­те.

Бо­ја с ва­ма ни­је­смо во­ди­ли,

Ни­ти смо се до са­да сва­ђа­ли,

Зе­мља сно­ва би­ли сте некада,

Обећање и велика нада,

Ва­шем смо се на­прет­ку ди­ви­ли,

Аме­ри­ку та­кву смо во­ље­ли.

Када сте се борили за правду,

Свијету се улијевали наду,

Наше смо вам добровољце слали,

Пилоте смо ваше спасавали,

Бројни Срби ваши су грађани,

Америчкој држави лојални.

Куд’ то са­да Аме­ри­ка иде,

Да ли ње­ни гра­ђа­ни то ви­де?

Де­мо­крат­ска и узор др­жа­ва,

У свјет­ског се жан­да­ра пре­тва­ра.

 

Слав­них љу­ди пу­но смо има­ли,

Не­про­цје­њив до­при­нос су да­ли,

У на­у­ци, кул­ту­ри, тех­ни­ци,

Исто­ри­ји, спор­ту и ети­ци:

Од све­то­га Са­ве Не­ма­њи­ћа,

Бо­шко­ви­ћа и Ми­лан­ко­ви­ћа,

Гро­фа Са­ве Вла­ди­са­вље­ви­ћа,

До­си­те­ја, Пан­чи­ћа, Цви­ји­ћа,

Те Ње­го­ша, Ву­ка Ка­ра­џи­ћа,

Па Ан­дри­ћа, Јо­ва­на Ду­чи­ћа,

До Пу­пи­на и Те­сле Ни­ко­ле,

Што су код вас из­у­чи­ли шко­ле.

Чо­вје­чан­ство и вас за­ду­жи­ли,

От­кри­ћи­ма што су из­у­ми­ли.

То су свјет­ског ран­га ве­ли­ка­ни,

А ва­ши су за­слу­жни гра­ђа­ни.

Америку Пу­пин је волио,

Про­цва­ту је ње­ном до­при­нио,

За изуме и научна звања,

Добио је сва ваша признања,

Државне је дужности вршио,

Кон­гре­смен је и се­на­тор био,

Маштао је у сво­јим п’јесмама,

Да мо­сто­ве гра­ди ме­ђу на­ма:

„Са­гра­ди­ћу ле­пи мост без кра­ја

До мо­је­га род­ног за­ви­ча­ја.”

Сад се ва­ши сил­ни­ци без ду­ше,

При­пре­ма­ју да мо­сто­ве ру­ше.

Срп­ки­ња је и Те­слу ро­ди­ла,

Бесмртнога научног генија.

Он је струју трофазну открио,

Електрану прву направио,

Много других открића научних,

Патената и ријешења стручних,

Без ко­јих би свј’ет, у та­ми био,

Пе­тролејку још би ко­ри­стио.

Ве­стинг­ха­ус фир­му је спа­сио,

Свој удио сав јој по­кло­нио,

Од ко­га је мо­гао да има,

У вла­сни­штву не­ко­ли­ко фир­ма.

Срп­ске гу­сле свуда је но­сио,

Исто­ри­јом срп­ском по­но­сио,

Гу­слар­ска је приређив’о сје­ла,

Ва­ша јав­ност то је за­во­ље­ла,

Гу­слар­ским се пје­сма­ма ди­ви­ла,

А ге­ни­ја Те­слу је сла­ви­ла.

Кроз ра­то­ве и стал­на стра­да­ња,

Мукотрпне усло­ве жи­вље­ња,

Код Ср­ба се вре­ме­ном ство­рио,

Ко ан­тич­ки Агон што је био,

Ко­декс стро­гог ви­те­шког мо­ра­ла,

С пра­ви­ли­ма оби­чај­ног пра­ва,

Те­мељ му је срп­ско све­то­са­вље,

А ду­хов­на по­тка пра­во­сла­вље.

За Србе је ча­сни­је умри­је­ти,

Не­го роп­ски и срам­но жи­вје­ти,

Сло­бо­да је ври­јед­ност нај­ве­ћа,

Од живота нашијех је преча,

„Па ако живјет ко Србин не могу,

Бар да ми поштен остане гроб“.

Гостопримство и љубав хришћанска,

Одлика је наша светосавка,

Материнство и част сваке жене,

Поштију се као и светиње.

Ми цјенимо рад и прегалаштво,

Његујемо чој­ство и ју­на­штво.

У рату се јунаштвом дичимо,

Људски углед са чојством стичемо,

Ју­на­штвом се лак­ше про­сла­ви­ти,

Не­го ли се чој­ством оки­ти­ти,

„Си­лан ју­нак да је чо­вјек та­ки”

То је ко­декс ча­сти не­пи­са­ни,

Да се дру­ги од се­бе од­бра­ни,

И по ц’јену вла­сти­тог жи­во­та,

Не до­зво­ли на образ сра­мо­та.

У ра­ту је чој­ство на про­вје­ри,

Ср­бин не см’је да га из­не­вје­ри,

Па ће ра­ђе му­шки по­ги­ну­ти,

Но на прав­ди Бо­га ког’ уби­ти;

Или дру­ги зло­чин по­чи­ни­ти,

И за­у­ви­јек ду­шу огр'је­ши­ти.

Пре­ци су нас на­ши вас­пи­та­ли,

При­мје­ри­ма лек­ци­је др­жа­ли,

Да се ду­ша не см'је огри­је­ши­ти,

Па да ће се гла­ва из­гу­би­ти,

Као што је Је­вро­си­ма мај­ка,

За­кли­ња­ла сво­га си­на Мар­ка,

Ле­ген­дар­ног срп­ско­га ју­на­ка,

''Не­мој си­не ду­шу огр’јешити,

Бо­ље ти је гла­ву из­гу­би­ти.''

Пу­но та­квих при­мје­ра има­мо,

На­ра­шта­је та­ко вас­пи­та­мо.

Мо­рал чој­ства, еп­ску тра­ди­ци­ју,

Са­мо Ср­би на св’јету ње­гу­ју.

Те вр­ли­не од­лич­но су зна­ли,

О њи­ма су с љу­ба­вљу пи­са­ли,

Мно­ги свјет­ски слав­ни књи­жев­ни­ци,

Фи­ло­зо­фи, ље­ка­ри, прав­ни­ци:

Јо­хан Ге­те и Ге­зе­ман Гер­хард,

Бра­ћа Грим и док­тор Рајс Ар­чи­балд

Ко­ји ср­це Ср­би­ма оста­ви,

Мно­ги дру­ги умо­ви бли­ста­ви,

Епу су се срп­ско­ме ди­ви­ли,

На­ше еп­ске пје­сме пре­во­ди­ли,

Вр’јед­не књи­ге о том на­пи­са­ли,

Срп­ски на­род свје­ту пред­ста­ви­ли.

Ви из­гле­да схватит’ не мо­же­те,

На­шу про­шлост и за­вје­те све­те,

Ко­је схва­та сва­ко срп­ско д’јете,

Нит’ мо­же­те да ра­зу­ми­је­те,

Срп­ски ду­бљи сми­сао жи­вље­ња,

За вр­ли­не ча­сти и по­ште­ња.

Култ Ко­со­ва и Ви­до­ва да­на,

Што је срп­ска не­пре­бол­на ра­на,

На ко­ју нам и ви со си­па­те,

Дру­гу бит­ку Ко­сов­ску спре­ма­те.

Хри­шћа­ни би бар тре­ба­ли зна­ти,

Да је гри­јех све­ти­ње ди­ра­ти,

Ко тај бож­ји за­кон не по­шту­је,

На про­клет­ство се­бе осу­ђу­је,

Та­кав на­род бу­дућ­но­сти не­ма,

Сво­ју про­паст он ти­ме при­пре­ма,

Ја­стре­бо­ви ва­ши сад то чи­не,

Насрћући на срп­ске све­ти­ње,

Спри­је­чи­те без­бо­жне аве­ти,

Да оста­ве наш Ко­смет пре­све­ти.

Као што су све­ти­ње ве­ли­ке,

Ва­ти­кан за све католике,

Св'јет ислама Ме­ка и Ме­ди­на,

За бу­ди­сте Гај­ри­на Бу­ди­на,

Јерусалим за на­род Је­вреј­ски.

Ко­со­во је за сав на­род срп­ски,

Све­ти­ња и доживотни за­вјет,

Рад' којих смо увијек спремни мријет.

„Косово ћути, Ситница јечи,

Гроб зија давно ископан.

Ал' кога чека? Знаће тек рећи,

Још један нови Видов-дан.“

 

Миленијум и по скоро има,

Да је Космет срп­ска по­стој­би­на.

Корјење смо српства ту развили,

Пра­во­слав­ну вје­ру учвр­сти­ли.

Ко­со­во је срп­ства кр­ште­ни­ца,

Пра­во­сла­вља нај­ве­ћа ри­зни­ца,

Ко­ли­јев­ка на­ше ду­хов­но­сти,

Му­зеј свјет­ских кул­тур­них вр’једности.

За крст ча­сни ту смо се бори­ли,

Сва­ку сто­пу кр­вљу на­то­пи­ли,

Па из сва­ке сто­пе са Ко­со­ва,

Про­го­ва­ра ду­ша Ср­би­но­ва.

Срп­ској дје­ци још у ко­ли­јев­ци,

Пје­ву­ши се о Ко­сов­ској би­ци,

Па на­у­че ју­на­ке Ко­со­ва,

Пр'је азбуке од три­де­сет сло­ва.

„Сваког љета кад божур процвјета

Милош слази и Косовом шета“

С Косова смо три пута селили,

У ду­ши га са со­бом но­си­ли,

За по­вра­так стр­пљи­во спре­ма­ли,

По­бјед­нич­ки на њег’ се вра­ћа­ли.

Шест в’јекова ту бит­ку би­је­мо,

Док жи­ви­мо, од­у­стат не­ће­мо,

То од свијех Срба захтијева,

Завјештана клетва Лазарева,

У аманет што је остављена,

Српском роду до краја времена:

Ко не дошо у бој на Косово,

За крст часни и име Христово,

И без борбе ко Косово прода,

Проклет био од Бога и рода.

Мо­жда област Ко­сме­та от­ме­те,

Ал’ ко­сов­ски за­вјет не мо­же­те.

Он је просто у нашим ге­ни­ма,

И без њега нема ни Србина,

Увр’јежен је у на­шим ду­ша­ма,

Послије смрти он живи у њима.

„Ко­со­во је грд­но судилишт­e,“

И вје­ков­но срп­ско раз­бо­ји­ште.

Све­ти за­вјет за сва по­ко­ље­ња,

Да без смр­ти не­ма вас­кре­се­ња.

При­је ше­сто и де­сет го­ди­на,

Ту је па­ла срп­ска кне­же­ви­на,

Не­ма­њи­ћа слав­них пре­сто­ни­ца,

Срп­ског плем­ства по­ста­де гроб­ни­ца.

Од та­да смо не­бо на­се­ли­ли,

И не­бе­ску Ср­би­ју ство­ри­ли.

Кнез Ла­зар се не­бу при­во­лио,

Сва зе­маљ­ска до­бра оста­вио,

И умје­сто цар­ства зе­маљ­ско­га,

Уз’о пре­сто ца­ра не­бе­ско­га.

Ул­ти­ма­тум тур­ски је од­био,

На­мет­ну­ту бит­ку при­хва­тио,

За част ро­да и вје­ру Хри­сто­ву,

Сву је вој­ску жр­тво­вао сво­ју.

Храбро главу и он из­гу­био,

Бож'ју ми­лост тиме за­до­био,

Ду­шу срп­ском на­ро­ду спа­сио,

Срп­ски на­род овје­ко­вје­чио,

Од по­стан­ка људ­ске исто­ри­је,

Ни­је би­ло жр­та­ва ве­ћи­је,

За Бо­жи­ју прав­ду и хри­шћан­ство,

И ви­те­шко људ­ско до­сто­јан­ство.

Ла­за­ру се срп­ство оду­жи­ло,

Све­цем га је на­шим про­гла­си­ло.

Еп­ски мит смо о ње­му ство­ри­ли,

Ње­гов за­ви­јет два пут из­вр­ши­ли:

Вра­ћа­ли смо оте­то Ко­со­во,

Об­на­вља­ли др­жа­ву по­но­во.

Ла­зар и сад на не­бу ца­ру­је,

Срп­ски на­род сна­гом на­дах­њу­је,

Да из­др­жи све зе­маљ­ске му­ке,

А прав­да ће из Бо­жи­је ру­ке,

Агре­со­ре на кра­ју ка­зни­ти,

Срби ће се опет про­сла­ви­ти.

Ако Бог да и овом при­ли­ком,

У су­ко­бу с НА­ТО Аме­ри­ком.

И Косово Србиново биће,

Још рађају мајке Обилиће!!!

 

Ничија није горјела до зоре

 

Је ли во­ља ми­ло­сти Бо­жи­је?

Или чуд­ни усуд исто­ри­је?

Да баш Ср­би од на­ро­да сви­је,

Сахрањују свјет­ске  им­пе­ри­је.

По некаквом ми­стич­ном пра­ви­лу,

Кад се срп­ске земље нападају,

Про­па­да­ју цар­ства и др­жа­ве,

А ца­ре­ви мно­ги гу­бе гла­ве.

Од Ми­хај­ла бу­гар­ско­га ца­ра,

Што по­ги­бе од срп­ског хан­џа­ра,

Кад смо цар­ство Бу­гар­ско сру­ши­ли,

Ви­зан­ти­ју моћ­ну по­ти­сну­ли;

Па Му­ра­та Осман­лиј­ског ца­ра,

Ко­га Ми­лош Оби­лић рас­па­ра,

Аустриј­ског прин­ца Фер­ди­нан­да,

Што од мет­ка Прин­ци­по­вог стра­да;

Ријеку крви с њима смо пролили,

На кра­ју им цар­ства сахранили;

Епски отпор Хитлеру пружили,

Стаљинове диктате одбили;

Све до да­нас и ови­јех да­на,

Ни­је би­ло бо­ја ни мег­да­на,

За сло­бо­ду ко­је смо во­ди­ли,

Да вла­да­ра ни­смо по­гу­би­ли,

Империју неку сахрнили,

Ил’ на бој­ном по­љу про­сла­ви­ли.

Бил Клинтоне поразмисли и ти,

Могла би се прошлост поновити,

Гаврило се нови појавити,

Ил' Обилић однекуд  банути.

Ви сте са­да пета им­пе­ри­ја,

Којој смета држава Србија,

Агресоре прошлост опомиње,

Ко мач узме, од ма­ча и ги­не,

Насиљем се нови свијет не гради,

Пуће колан НАТОВСКОЈ армади.

Оправља се мај­чи­ца Ру­си­ја,

Стасавају Ки­на и Ин­ди­ја,

И др­жа­ве што сло­бо­ду во­ле,

Ва­ша не­ће гор­је­ти до зо­ре.

И ви ће­те при­је ил’ ка­сни­је,

Про­ћи као и све им­пе­ри­је.

По злу ће вас памтит историја,

Славиће се поносна Србија,

Наш отпор ће све док сунце грије,

Би­ти примјер свјетске исто­ри­је.

Све док Ср­ба бу­де на пла­не­ти,

Гу­сла­ри ће о то­ме пје­ва­ти,

Под­сје­ћа­ти срп­ску омла­ди­ну,

Ка­ко ва­ља бра­нит отаџ­би­ну,

Достојанство сво­ме ми­лом ро­ду,

Наш крст часни и златну слободу.“

 

„Солан-паша отпоздрав на писмо“

 

Са олтара Светог Саве храма,

Српски народ замоли гаврана:

„Одговор си за НАТО слушао,

Народ га је у колу спјевао,

Пренеси га, поздрави Солану,

Чекамо их с пјесмом на мегадну.

„А што Србин јоште живи, крај свих зала,

Песма га је одржала, њојзи хвала.“

Наш вјековни гла­сни­че га­вра­не,

Ти нас увијек пра­тиш на мег­да­не,

Ових да­на мо­жеш се вра­ти­ти,

Ју­нач­ке се кр­ви на­по­ји­ти,

И казати сви­је­ту исти­ну,

Ка­ко Ср­би за сло­бо­ду ги­ну.“

                   ***

 

 

(„Из главе је цјелог народа“)

                                                     

 

 

 Аеродром Батајница, љета Господњег,  22. март 1999.

 

_____________________________

ПОЕМА ДОСТОЈНА ЕПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

/из рецензије/

Епска поема „НАТО ултиматум”, ратника и песника Вукоте Вртикапе заслужује темељну анализу и посебну пажњу. Њена тема је вјековима актуелна у животу и историји нашег народа, јер агресија и ратни злочини никада нису престали да се обрушавају на невино биће српског народа.

Херојски отпор српског народа свим завојевачима и зликовцима увек се овјековјечавао десетерцем наше јуначке епске поезије, што је био и остао свети чин. Ту законитост која истрајава, следи и поема Вукоте Вртикапе на упечатљив и нашој епској традицији достојан и оригиналан начин. Агресија зликовачке коалиције НАТО-а не сме бити заборављена, основна је порука Вукотине поеме.

У поеми је однос моралног и неморалног, узвишеног и злочиначког приказан увјерљиво, аргументовано и пјеснички једноставно. Поема афирмише витешки тип јунаштва и чојства, што је карактерисало српски народ кроз цјелокупну историју, а истовремено неумољиво осуђује свачији злочин, кукавичлук, неправду, издају и лажи. Управо ради тих универзалних и трајних етичких порука, поему је потребно што прије објелоданити и са њом упознати ширу читалачку публику не само у српским земљама него и у иностранству. У првом реду са поемом је потребно на пригодан начин упознати омладину, као подстрек за родољубиво опредјељење, као одбрану од медијских обмана и као обавештење неупућенима у обманутост од лажи и клевета, које је западна пропаганда ширила и, нажалост, још увек шири о српском народу. Са поемом би требало упознати и јавност у иностранству, поготово онај дио јавности ван наше земље, која цијени епске етичке вриједности српске десетерачке поезије.

У том циљу потребно је пронаћи адекватне преводиоце који би поему превели на неке стране језике. Школа Џефри Лока у Лондону могла би дати правог преводиоца. Велики Лок је, нажалост, преминуо. Он је као преводилац наших народних епских пјесама био ненадмашив. Верујем да је у својој катедри оставио наследнике који се и даље баве нашом епском поезијом и њеним превођењем. У САД би могао да се ангажује песник нашег порекла, Чарлс Симић. Било би идеално, поготову за нашу ширу јавност, да поему на свој рафинирани уметнички начин (гусле – хармоника или искључиво гусле) отпјевају и сниме сестра и брат Бојана и Никола Пековић овогодишњи побједници шоуа на РТС: „Ја имам таленат”. За ово је неопходно ангажовати људе од струке, истинске познаваоце епске поезије и њеног значаја данас, када су урушене многе вриједности па и епске поезије и гусала, и преко родољубивих донатора и државних институција које се баве просвјетном проблематиком обезбедити одговарајућа финансијска средства.

Професор Божидар Јововић је у својим научним истраживањима открио да су многи српски официри били и врло успешни пјесници. У вихору рата, у рову, пред јуриш и после њега давали су одушка својим племенитим осећањима и писали пјесме. Колони таквих официра – пјесника на оригиналан начин придружио се својом поемом и низом других пјесама и Вукота Вртикапа.

Хвала му!                                                                        

С поштовањем,                                                                                         
Проф. др Божидар Рогановић

 

_____________________________

 

ЕПСКА ПОЕМА У ДУХУ ЧАСТИ И КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

- из рецензије –

          Наше епске песме које су уз гусле чуване, етиком обогаћиване, римованим десетерачким стихом обликоване, народном мудрошћу дорађиване, светосавским духом учвршћиване и у генетски код нације уграђене, имале су изузетан значај у очувању националне свести, духа части и косовског завета.

         Гледано у дaнашњем времену, и поред навале низа културолошких наплавина 20. века, наше епске песме и гусле бију свој специфичан бој. Неки би да их се реше, обезвреде па чак и обесмисле. Други су индиферентни и стерилни на очување наше националне културе, па и епске поезије и гусала. Међутим, епске песме и гусле ипак трају не мењајући ону своју основну суштину и мисију у Српству. Уосталом, тако је одувек и било. Епска песма је настајала после неких важних догађаја да их на свој начин обележи, кроз вредности части и витештва вреднује и као поучне чувају, преносећи њихове завете на будућа поколења ради остварења наших националних стремљења и идеала.

         Тако је и рат од 1991, на просторима бивше Југославије послужио да се епском песмом опевају наше најпознатије личности и поједини догађаји. И агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију током 1999. послужила је да се кроз ову врсту наше јуначке поезије епског типа, у нашем народу на прикладан и достојан начин овековече појединци, догађаји или амбијенти тога периода жестоке борбе на плану одбране државе од стране моћног агресора у лику до сада најјаче светске војне алијансе предвођене САД.

         Један од таквих аутора који је у претњи ултиматумом нашем народу пред агресију на СРЈ 1999. нашао мотивацију да сачини ову збирку епских песама је господин Вукота Вртикапа. Његова епска поема припада једном низу таквих дела које су изазвана, мотивисана и настала у ситуацијама које су биле оптерећене бројним и веома тешким политичким, војним, друштвеним и националним проблемима. На овај начин оне процењују, прате, упућују и критикују то време, догађаје и учеснике, дајући наук свима, а посебно Србима.

         Збирка епских песама нашег аутора Вукоте Вртикапе, има те карактеристике. Аутор у њима познавајући дух и мисију епских песама у Српству, даје и наставља исти тон, исти смисао, исти суд по духу части и витештва, исту етичку поуку, и на крају чак и клетву (у складу са елементима Лазареве клетве), која кад тад мора да стигне сваког злочинца, агресора и насилника, па и НАТО на челу са САД.

         Аутор је показао да је не само љубитељ, већ и врсни познавалац наше епске поезије. То се и види исчитавањем његових песама, где се само на неколико места препознају они устаљени а неизоставни стихови као карактеристичне епске изражајне матрице. Стихови су му јасни, што је битно- сликовити, и за наше доба актуелни. Иако на први поглед једноставни, имају дубоке етичке, филозофске и патриотске поруке. Они код читаоца појачавају осећање правде и националног поноса, с једне; али и доприносе расветљавање духа светског насиља и његове пропаганде којом се оправдава све што се хоће без обзира на човечност, истину, правду и етику, с друге стране.

         Ова епска поема ће се уз песме истог корпуса других знаних и незнаних аутора, наћи на гусларским струнама, на гусларским вечерима, смотрама и сусретима, где ће се певати и натпевавати, делом мењати и допуњавати. Она ће у сваком случају само поукама које су племените, заветне и свете пре свега за наш народ, али и за друге слободољубиве народе, бити ретка светла морална тачка у овом суморном, неизвесном и више бесчасном него часном времену.

         На крају, нашем аутору Вукоти Вртикапи, хвала што је сачинио и нама приуштио овакво песничко-епско дело које на свој начин лепо предвиђа и осликава један тежак период из живота Српског народа на измаку 20. века.

                                                                 

 Пуковник Др Раде С.Н. Рајић

 

 ___________________________

 

ОДГОВОРИ И ОПОМЕНЕ ВУКОТЕ ВРТИКАПЕ

– из рецензије –

Горостаси знају својом појавом заварати око својом гордошћу, наизглед деловати грубо, сурово и бахато. Овај херцеговачки горостас у лику Вукоте Вртикапе, пример је супротан свим примерима одговора на први поглед.

            Пркосно поносан на своје порекло, учен поштењу, задојен патриотизмом, опијен хуманошћу, витешки бивствује, како то зна велики српски официр, Мишићевог кова.

            Потпуковник по војном образовању, магистар политикологије, Дубровачи гимназијалац, доброчинитељ, не признаје бахатост силу и присилу, латио се пера и духосачинио одговоре на ултиматуме, који су његову земљу, његов род пратиле кроз векове. Чињеницама на чињенице, истином на лажи, стихом душе сопствене, одговара на ултиматуме не као ђак послушник, већ зрелином вековном и пркосом праведним који тиња у њему.

            Вукота недели злочине на „њихове” и „наше” већ јасно казује да нема анђеоских злочина. А поемом којом се супротставља свим лажима, пропагандама, бандитизму, подсећа да још има „Јама” Ковачићевих.

            Задаје задатак гусларима, рецитаторима да забележе одговоре на ултиматуме.

            Вукота је изданак витешке фамилије Вртикапа, настављач прадедовске слободарске традиције, поносан на Максима, Пера и Риста добровољце прадедове са солунског фронта.

            Свака реч изговорена Вукотина личи на лирски опис невесте, мекан као памук а генерацијама за незаборав и на знање.

            Врхунски џудиста, стрелац и надасве џентлмен на сваком кораку његове богате каријере осећа се витештво које се утапа у његову скромност.

            Деведесетих година ставља се у службу одбране своје отаџбине, части својих предака и све то по различитим хартијама записује, оставља као сведочанство једног времена.

Пример витештва Вукоте Вртикапе огледа се у поступању према заробљеницима када је својим потчињенима стално понављао: „Немојте душу гријешити. Онај народ који чини злочине, сам себи копа гроб!”

            Скупљао је одговоре у својој души, на ултиматуме НАТО-а, повијао их у најлепше строфе десетерачке и изродио једну вечну поему опомињалицу, која ће бити опомена и милосрдницима и трпитељима, залог да се никада више ништа слично не ултиматује.

            Сведоче читаоче ово штиво у руке, пажљиво читај, ултиматуме тумачи а када прочиташ одговоре Вукотине, упознаћеш најмодерније давно познато одбрамбено оружје стихобацач поемом зачињен.

 

Др.Хаџи М. Чуровић Кичавски    

                    

_____________________________

 

ЕПСКА ПОЕЗИЈА КАО МОРАЛНО И ВИТЕШКО НАДАХНУЋЕ

из рецензије

 

Клупко се одмотава с краја да се не замрси, а вријеме га је толико замрсило, да треба још толико времена да размрсимо чворишта историјске пређе у која смо свезани.

Знао је Вукота Вртикапа за овај наш усуд, превирања у зачетку осјећајући дубоко у себи обавезу да то изнесе на виђело, па је ухватио за крај нити, не би ли развезао чворишта, подсјећајући нас на наша посртања, усуде и препреке, због којих смо се нашли у ћорбуџаку историјских саплитања.

Вукота набраја интересна превирања у зачетку стварања спрске државе и прегоњења српске браће око превласти и задобијања што веће територије, подсјећајући нас на историјске чињенице и на истину, да братски сукоби нијесу престајали до данашњег дана. Власт и надмоћ мутила нам је разум, а братска мржња и лакомство давала снагу да отмемо братско и да присвојимо као своје.

Мутна времена нам очигледно нијесу дала да доживимо буну у разуму, да се покајемо, да доживимо међусобну катарзу и братски опрост, већ смо прихватили идеологије осмишљене зарад туђих интереса, полагали смо животе штитећи друге, опраштали злочине који су  ти други вршили над нама, прихватали их за браћу. Нијесмо имали снаге и мудрости да се загрлимо и побришемо међусобно зло, да се саберемо и пронађемо заједнички циљ који би направили и којем би тежили, да би опстали као народ.

Вукота набраја ултиматуме силника српском народу, као и јучанке одговоре на њих. И у свим тим одговорима се није прекорачио војнички и људски кодекс, што доказује моралну вертикалу утемељену у српском националном бићу.

Имали смо цареве и краљеве вјековима оличене у: Мурату, Бајазиту, Сулејману, Марији Терезији, Фрањи Јосипу, Јосипу Брозу, из нашег доба – Клинтону, Блеру... и још се смењују, не можемо их попамтити! Идеологија помућене свијести нас је одвела од наших царева и краљева које смо могли да видимо на манастирским фрескама утиснутим у бакрорезу, ако би нас пут нанио на екскурзији, а не и да свијећу упалимо, да се помолимо за опрост грехова, да призовемо свевишњег, да нас се не одриче.

У сопственом лудили смо заборавили ону народну напомену: „Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада!“ Тако смо се присјетили те напомене и нашег заборава деведесетих година када су муџахедини играли фудбал са одсјеченом српском главом приређујући уз „војничку смотру“, „спектакл“, (који само њима доликује) своме врховном команданту Алији Изербеговићу. Тада је одсјечена српска глава доживела гору судбину него кад су је одсјекли од остатка тијела.

Вукота хвата за крај нити и својим стваралачким радом стрпљиво приказује чворишта историјске пређе на виђело српском роду.

Зна Вукота да је српски народ најдаље догледао и најдубље домислио себе кроз епску пјесму коју су изаткали слијепи српски гуслари, и да су ти „слијепци“ много даље виђели без физичких очију него српска политичка елита код очију, а да су Гусле највеће памтише српског рода.

Величанствени стихови које посвећује Гуслама доказују, да Вукота гусле доживљава као институцију, као живу твар са којом се може разговарати.

Сва српска историја, догађаји, јунаштво, чојство, врлине и мане збјежали су се у српске Гусле.

Зато нас Вукота опија десетерцем, стварајући стихове које треба упамтити и тим памћењем бранити себе од других, да нам се зло не би поновило.

Вукотин стиховани „НАТО ултиматум“, достојанствен, непоколебљив, узвишен, са посебним нагласком на људски и витешки кодекс, израз је епске душе која није замрла у нама, коју треба зановити и са њом загребати у генетски код који носимо од наших славних предака, који су се бранили епом опстајали уз еп, побјеђивали са пјесмом на уснама.

Када се име (ВУКОТА) давало у српском роду везивали су га за горског вука, симбола неустрашивости и довитљивости, па је Вукота Вртикапа очигледно прихвтио улогу која му је додијељена рођењем, да нас охрабри, опомене и упути својим стваралаштвом шта нам је чинити.

 

                                                                          

Жељко Р. Чуровић Лисански                                                                                          
писац и публициста

 

 УЛТИМАТУМ  НАТО  И ОДГОВОР СРПСКОГ НАРОДА

 

 

„И као што је пре две хиљaде година,

све скочило на једног кличући:

Распни га, распни!” – нешто слично се

данас догађа са Србима.

И као што је снага јединца света

била у његовој невиности – у осећању

да страда на правди Бога је и највећа

нада и снага српског народа.

 

Академик Матија Бећковић

„Виш'Србије по небу ведроме“

 

На хи­ља­ду де­ве­те сто­ти­не,

Де­ве­де­сет де­ве­те го­ди­не,

Март је мје­сец, сва­ну­ло про­ље­ће,

Два­де­се­то из­ми­че сто­ље­ће.

Кад је ју­тро про­љећ­но сва­ну­ло,                       

Кр­ва­во је сун­це огра­ну­ло,

А на не­бу по­ви­ше Ср­би­је,

Ука­за се зна­ме­ње Бо­жи­је:

Стра­шна не­ман с де­вет­на­ест гла­ва,

Огањ бљува к'о вулканска лава.

На ис­то­ку о’кле сун­це гри­је,

На­зи­ре се Све­ти Ге­ор­ги­је.

Сли­чан при­зор ви­дио се ни­је,

Од по­чет­ка бу­не на да­хи­је.

Тек што та­ко осва­ну про­ље­ће,

У Бе­о­град црн га­вран до­ле­ће,

Коб­на пти­ца ви­је­сник не­сре­ће,

Бо­же ми­ли, до­бро би­ти не­ће.

На зграду је Скупштине слетио,

Ултиматум Србима донио.

Од гла­ва­ра на­тов­ске ко­ман­де,

Са пот­пи­сом Ха­ви­јер Со­ла­не,

Ге­не­рал­ног се­кре­та­ра Ната,

Ди­пло­ма­те ве­ли­ког фор­ма­та.

Ул­ти­ма­тум кра­так, у њем' пи­ше:

„Пре­го­во­ра с ва­ма не­ма ви­ше,

Уступке вам не тражимо нове,

Захтјеве нам испуните ове.

У албански народ не дирајте,

Ко­со­во му на упра­ву дај­те,

Ра­то­ва се од сад ока­ни­те,

Рат­не во­ђе Ха­гу из­ру­чи­те.

Ма­ни­те се те Ју­го­сла­ви­је,

И ства­ра­ња ве­ли­ке Ср­би­је.

Де­мо­крат­ску власт ус­по­ста­ви­те,

Наше трупе за мир при­хва­ти­те.

Вашу митску прошлост заборав'те,

А у му­зеј гу­сле ока­чи­те.

Одбаците не­бе­ску Ср­би­ју,

Не уздај­те у мај­ку Ру­си­ју,

Ру­си­ја је про­шлост од­ба­ци­ла,

И она се на­ма при­кло­ни­ла.

У па­мет се за­то и ви дај­те,

Ври­јед­но­сти но­ве усва­јај­те,

У Парт­нер­ство за мир укљу­чи­те,

Но­ви свјет­ски по­ре­дак гра­ди­те.

Ако нам се за­хтје­ви од­би­ју,

Срав­ниће­мо са зе­мљом Ср­би­ју.

Овог пу­та до­бро раз­ми­сли­те,

Од­го­вор нам хит­но по­ша­љи­те“.

 

Сном мртвијем правда је заспала

 

Док од­го­вор од Ср­ба че­ка­ју,

И при­ли­ку за на­пад вре­ба­ју,

Не­ви­ђе­ну кам­па­њу спро­во­де,

Планетарни рат медијски воде,

О Ср­бима гнусне лажи сну­ју,

Свјет­ску јав­ност срам­но об­ма­њу­ју:

„Да су Ср­би ге­нет­ски зло­чин­ци,

На Бал­ка­ну нај­ве­ћи крв­ни­ци;

Да ма­њин­ске про­го­не на­ро­де,

Крше људ­ска пра­ва и сло­бо­де,

Про­тив сво­јих ком­ши­ја ра­ту­ју,

И ства­ра­ју ве­ли­ку Ср­би­ју.

Сва пра­ви­ла ра­то­ва­ња кр­ше,

Над жр­тва­ма гро­зна звјер­ства вр­ше,

У Бо­сни су ма­са­кре вр­ши­ли,

У том смо их си­лом спри­је­чи­ли.

Сад Ал­бан­це с Ко­со­ва про­го­не,

И ет­нич­ко чи­шће­ње спро­во­де,

Пљач­ка­ју их, звјер­ски уби­ја­ју,

А же­не им ма­сов­но си­лу­ју.

Правдају се да бране хришћанство,

Свету земљу, част и достојанство,

Своју митску прошлост величају,

Народом се небеским сматрају,

Криминалце славе к'о хероје,

Никога се на св'јету не боје.

Два су св'јет­ска ра­та иза­зва­ли,

А са­да би с НАТОМ ра­то­ва­ли.

На апе­ле и мол­бе не ха­ју,

Па се си­лом укро­тит мо­ра­ју,

Ко­со­во је сад при­ли­ка за то,

За­пам­ти­ће ко је моћ­ни Нато.

Све захт'је­ве ако не при­хва­те,

Дрчност сво­ју ску­по ће да пла­те,

Ка­зни­ће­мо бал­кан­ске џе­ла­те,

Док по­сто­је лек­ци­ју да пам­те.

И да ви­ше ни­ка­да не сми­ју,

Ни са­ња­ти ве­ли­ку Ср­би­ју.

Још пр­ко­се да ра­то­ват' зна­ју,

У бор­би се жи­ви не пре­да­ју.

Ако нам се вој­но су­прот­ста­ве,

Улу­до ће по­гу­би­ти гла­ве,

Од срп­ства им не­ће остат ни­шта,

Сви ће отић' у вјеч­на ло­ви­шта.

Та­мо ка­жу да цар­ство има­ју,

Од ро­ђе­ња за њег' се спре­ма­ју,

Нека тамо србују бескрајно,

Злу судбину оплакују трајно,

Не­ка сла­ве за­гроб­не жи­во­те,

Но­ви по­раз и но­ве гол­го­те.

Са сје­ни­ма на­шим нек' се би­ју,

Не­ка ши­ре не­бе­ску Ср­би­ју.

Планирамо тако за три да­на,

От­кло­ни­ти кри­зу са Бал­ка­на,

И за­у­вјек Бал­кан уми­ри­ти,

У оазу ми­ра пре­тво­ри­ти.“

 

„Чујете ли коло како пјева“

 

Кад је пр’јет­њу НАТА проучио,

Ма­сов­но се на­род оку­пио,

У коло се вито ухватио,

Симболично градом га развио,

Од Скупштине, храма Светог Саве,

До Саборне цркве древне лавре,

Па поносно коло разиграва,

Пјевајући НАТУ одговара:

 „От­кад Ср­би на Бал­ка­ну жи­ве,

Слич­не су нам пр­јет­ње до­ла­зи­ле,

Од нај­моћ­них царстава и сила,

Про­шлост нам се ево по­но­ви­ла.

За пла­но­ве ва­ше ми смо зна­ли,

Пр’јет­њи смо се од вас и на­да­ли.

Ал’ ни у сну ни­смо мо­гли сни­ти,

Да можете тако подли бити:

Српски народ сатанизујете,

Историју фалсификујете,

По славној нам прошлости пљувате,

Светињама нашим се ругате.

Ве­ћих ла­жи и таквих кле­ве­та,

Ни­је би­ло од по­стан­ка св'је­та,

Чак и Ге­белс ма­ло је ди­је­те,

У вје­шти­ни како св'јет ла­же­те.

То је мрачни западни расизам,

Патолошка мржња и цинизам,

Према нашој вјерској традицији,

И источној цивилизацији.

Ма знамо ми да се не сти­ди­те,

Ал’ ка­ко се Бо­га не бо­ји­те?

Исти­на је пот­пу­но друк­чи­ја,

К’о на дла­ну ја­сно је ви­дљи­ва.

Ху­ма­но­шћу кам­па­њу прав­да­те,

А пла­но­ве стварне прикривате,

Да сру­ши­те скроз Ју­го­сла­ви­ју,

На па­ша­лук све­де­те Ср­би­ју,

Срп­ске зе­мље од ње одво­ји­те,

Патуљасте др­жа­ве ство­ри­те,

Ко­је ће се на Вас осла­њати,

Војнички се у НАТО свр­стати.

Провјерени метод примјените,

У Србији подјеле створите,

Бранковиће нове пронађете,

Власт по вашој жељи поставите,

Од Балкана створите бусију,

Припремите поход на Русију.

 

У кро­је­њу но­ве кар­те св’јета,

Срп­ски на­род по­себ­но вам сме­та,

Јер је вјер­ни при­ја­тељ Ру­си­је,

Ба­шти­ник је древне Ви­зан­ти­је,

Чу­вар свете вје­ре пра­во­слав­не,

И културе своје староставне.

Па га треба за примјер казнити,

Ко­ли­јев­ку му ду­хов­ну оте­ти,

Да не мо­же да се опо­ра­ви,

И да прошлост славну за­бо­ра­ви.

Ако вам’ ти пла­но­ви ус­пи­ју,

И скр­ши­те по­но­сну Ср­би­ју,

На ре­ду су др­жа­ве оста­ле,

Што се ни­су у НАТО свр­ста­ле.

По­нај­при­је Ру­си­ја ве­ли­ка,

Ство­ри­ће се и за њу при­ли­ка,

Ко­ја не­што као да дри­је­ма,

От­кад у њој Го­спо­да­ра не­ма.

Већ ду­шма­не ње­не под­сти­че­те,

Да из­ну­тра и њу раз­би­је­те,

На мо­сков­ско кња­жев­ство све­де­те,

И вазала од ње направите,

Послије тога не­ће те­шко би­ти,

И оста­так св’јета прекроjити.

 

Баш та­ко је Хи­тлер по­ку­шао,

Други св’јетс­ки рат је иза­звао.

Аустрију дрско припојио,

Агресивни Трећи рајх створио,

Па кренуо да свијет осваја,

Нацистички поредак да ствара,

Под исприком правде и освете,

Од Чеха је отео Судете,

Муњевито пре­га­зио Пољ­ску,

На ко­ље­на ба­цио Фран­цу­ску.

Пакт о ми­ру с Ру­си­ма скло­пио,

Посл'је муч­ки на њих уда­рио.

И та­да се слич­но до­го­ди­ло,

Ма­ло ко је те вар­ке схватио,

За­то ни­шта пред­у­зе­то ни­је,

Да се Хи­тлер на вр’јеме су­зби­је.

А он је то вје­што ко­ри­стио,

Човјечанство у цр­но за­вио.

 

Захт'је­ве вам за­то од­би­ја­мо,

Пе­даљ земље на­ше вам не да­мо,

Ни др­жа­ву да нам сре­ђу­је­те,

Власт по же­љи ва­шој на­ме­ће­те;

По ци­је­ну нај­те­же гол­го­те,

Ми не­ће­мо жа­ли­ти жи­во­те.

Одав­но смо на стра­да­ња сви­кли,

За сло­бо­ду уми­рат на­ви­кли.

Миленијум ево скоро има,

Да ра­то­ве во­ди­мо с та­кви­ма,

Што су сви­јет хтје­ли да по­коре,

И по­рет­ке своје да за­во­де.

Од не­ка­да моћ­не Ви­зан­ти­је,

Па зло­гла­сне Тур­ске им­пе­ри­је,

Франц Јо­зе­фа цар­ске Аустри­је,

Хи­тле­ро­ве цр­не Гер­ма­ни­је,

До­би­ја­смо слич­не ул­ти­ма­те,

Та­кве пр’јетње на­ма су по­зна­те.

Ни њи­ма се ни­смо по­ко­ри­ли,

Ул­ти­ма­те њи­хо­ве од­би­ли,

С по­но­сом смо по­шли на гол­го­ту,

За крст ча­сни и злат­ну сло­бо­ду.

Дв’је гол­го­те стра­шне пре­жи­вје­ли,

Као Фе­никс из њих вас­кр­сну­ли.

Робовали пуних пет вјекова,

Сачували вјеру прадједова,

Уз Божију помоћ смо опстали,

Пре­жи­вје­ли у бо­лу и сла­ви,

По смр­ти смо на­ци­ја нај­ве­ћа,

Гро­бља су нам од на­се­ља ве­ћа.

Му­че­нич­ка исто­ри­ја на­ша,

Пи­са­на је кр­вљу и су­за­ма

Кроз је­ца­је гу­са­ла пам­ти­ла,

На по­том­ке та­ко пре­но­си­ла.

Све су на­ше мај­ке, се­стре, же­не,

У ма­ра­ме цр­не за­ви­је­не,

Од Ко­со­ва још цр­ни­ну но­се,

Прет­ке жа­ле, с њи­ма се по­но­се.

Сад нам ни ви ми­ра не да­је­те,

Већ на мег­дан пр­ве нас зо­ве­те.

Ју­нач­ки вас на мег­дан че­ка­мо,

Слав­не прет­ке да не обру­ка­мо,

За крст ча­сни и наш Ко­смет све­ти,

Сва­ки Ср­бин ра­до ће мри­је­ти,

Кнез Лазарев зав'јет извршити,

За свету се земљу жртвовати.

Бориће се на­ша отаџ­би­на,

Све док бу­де и јед­ног Ср­би­на,

У бор­ба­ма сви да из­ги­не­мо,

Ни мр­тви вам ми­ра дат не­ће­мо,

Под окри­љем ан­ђе­ла бје­ло­га,

За­штит­ни­ка срп­ства ци­је­ло­га,

Ду­ше ће вас на­ше про­го­ни­ти,

Све до пакла гдје ћете па­ти­ти.

Нас једино уништит можете,

Само да нам душе убијете.

 

Срп­ски на­род искре­но вје­ру­је,

Када Ср­бин за крст часни гине,

Да му ду­ша на не­бо од­ла­зи,

Пред Ми­ло­ша с по­но­сом из­ла­зи.

И пред ду­ше на­ши­јех пре­да­ка,

Му­че­ни­ка и слав­них ју­на­ка,

У не­бе­ско цар­ство тад се при­ма,

Као ду­ша све­то­га Ср­би­на,

На зе­мљи се отје­ло­тво­ру­је,

Као сна­га ко­ја на­дах­њу­је,

Под­сти­чући по­ко­ље­ња но­ва,

Да ви­те­штво на­ста­ве дје­до­ва.

 

Ал’ на мег­дан му­шки пр­си­ми­це,

Не сми­је­те, јер сте ку­ка­ви­це,

Без војничке части и врлина,

Пла­ни­ра­те на­па­де с да­љи­на

Да би ма­ње гу­бит­ке има­ли,

И оруж­је но­во ис­про­ба­ли.

Mи оруж­ја мо­дер­ног не­ма­мо,

Нит ра­то­ве та­кве при­пре­ма­мо,

Ал' имамо ср­ца и прег­ну­ће,

Подн'јећемо муке не­мо­гу­ће,

За од­бра­ну сло­бо­де и ча­сти,

И пресвете косметске обла­сти.

Узда­мо се у Го­спо­да Бо­га,

Са­ве­зни­ка на­шег је­ди­но­га.

За крст ча­сни крв смо стал­но ли­ли,

Го­спо­ду се Бо­гу уми­ли­ли.

На­ша сна­га ни­је са­мо би­ла,

У оруж­ју, ни­ти вој­на си­ла,

Мје­ри­ла су ње­на дру­га­чи­ја,

За на­ро­де мно­ге не­схва­тљи­ва,

То је сна­га самоодржања,

Прекаљена у сталним борбама,

По­пут сна­ге библијског Да­ви­да,

Ко­ји праћ­ком Го­ли­ја­та ки­да.

У хришћанском ду­ху се од­га­ја,

А ко­сов­ским за­вје­том на­па­ја.

Та­ква сна­га и смрт по­бје­ђу­је,

Јер за бож­ју прав­ду се жр­тву­је.

Ра­зу­мом се не мо­же схва­ти­ти,

Ар­ши­ни­ма ни­ка­квим мје­ри­ти,

Нити силом може савладати.

Ви не­ће­те мо­ћи из­др­жа­ти,

Оно што ми мо­же­мо подн’јети.

Ако си­лу на нас примјените,

У то ће­те да се увје­ри­те.

Ави­о­ни да вам сви уз­ле­те,

То­ма­хав­ци и дру­ге ра­ке­те,

Че­ка­ће­мо са пје­смом на мети,

Па Бил Клин­тон ис­пред њих да ле­ти,

Да Со­ла­на лан­си­ра ра­ке­те,

Ве­сли Кларк их на­во­ди на ме­те,

Ол­брај­то­ва при­зи­ва па­ме­ти,

Кар­ла Пон­те Ха­шким су­дом пр’јети.

Да се ЦИА тај­но ан­га­жу­је,

Дух от­по­ра да нам се под­ри­је,

што до са­да ни­је мог’о ни­ко,

Не­ћеш ни ти сил­на Аме­ри­ко;

Ни осамн’ест још с’то­бом др­жа­ва,

Сва Ср­би­ја да бу­де кр­ва­ва,

Сву бом­ба­ма да је пре­о­ре­те,

Не­бе­ску нам узет не мо­же­те.

Та Ср­би­ја по­ко­рит се не да,

Она с’болом на све ово гле­да,

Зна­ме­њи­ма с’неба опо­ми­ње,

Да се Ср­би сло­же и сје­ди­не,

И да­нас нас упо­зо­ри с не­ба,

Да нам опет во­је­ва­ти тре­ба.

Војну битку можете добити,

Дух отпора нећете сломити,

Што је наша епска особина,

Од рођења својствена Србима.

Ни мртви се Срби не предају,

У аманет дјеци остављају,

Да се боре док траје времена,

Јер слободе без жртава нема.

„Нека буде борба непрестана,

Нека буде што бити не може,

Нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

За далеко неко поколење“

 

Је­дин­стве­ни као ни­кад при­је,

Од по­стан­ка срп­ске исто­ри­је,

Свје­сни да нас са­мо на­ша сло­га,

Мо­же спа­сит од роп­ства но­во­га.

По­но­во се сву­да огла­ша­ва:

„Са­мо сло­га Ср­би­на спа­са­ва''.

Му­ко­трп­но са­да се бо­ри­мо,

Коб по­дје­ла да пре­ва­зи­ђе­мо,

Угро­же­но Срп­ство за­шти­ти­мо,

Да саборно хришћански живимо,

Што на­ла­же на­ше пра­во­сла­вље,

И уче­ње све­ти­те­ља Са­ве.

 

Ми ни­ко­га ни­смо на­па­да­ли,

Ни­ти ту­ђе зе­мље оти­ма­ли,

Већ бра­ни­ли зе­мљу пра­о­та­ца,

За­ду­жби­не на­ши­јех све­та­ца,

До­сто­јан­ство својеме на­ро­ду,

Наш крст ча­сни и злат­ну сло­бо­ду.

Иако смо по бројности ма­ли,

На бој­ном смо по­љу по­ка­за­ли,

Да смо на­род спар­тан­ске на­ра­ви,

Ко­ји чу­да од ју­на­штва пра­ви.

Мно­ге бит­ке ко­је смо во­ди­ли,

У св’јетс­кој се уче исто­ри­ји,

К’о при­мје­ри ко­манд­не му­дро­сти,

И витешке војничке хра­бро­сти.

Цер­ска бит­ка с Аустро-угри­ма,

У свим вој­ним учи се шко­ла­ма.

Па Ко­сов­ска, Ар­ма­ге­дон бит­ка,

На­ша пр­ва Гол­го­та ве­ли­ка,

Ку­ма­нов­ска и на Ко­лу­ба­ри,

Мој­ко­вач­ка, Кај­мак­ча­лан слав­ни,

Храбри от­пор Фа­ши­стич­кој си­ли,

Ка­да смо пакт с Хи­тле­ром од­би­ли,

И тај по­нос кр­ва­во пла­ти­ли,

Сло­бо­дар­ски сви­јет за­ди­ви­ли.

Ве­ћи­ни смо по оруж­ју бра­ћа,

Сада нам се од вас та­ко вра­ћа?

Те­ро­ри­сте-Шип­тар по­ма­же­те,

Са­ве­зни­ка вјер­них од­ри­че­те.

До не­дав­но у Ав­га­ни­ста­ну,

Шти­ти­ли сте тако кри­ву стра­ну,

Сад  су они које сте шти­ти­ли,

Мучки се и на вас устре­ми­ли.

Те­ро­ри­змом хри­шћан­ству при­је­те,

Не би­ра­ју сред­ства а ни ме­те.

Бр­зо ће те и Ви до­жи­вје­ти

Гад­но ће Вам чор­бу за­пр­жи­ти.

С таквим смо се пре­ду­го хр­вали,

Вар­љи­ву им на­рав упознали.

Још од вак­та осман­лиј­ског цар­ства,

Ми смо стра­жа ци­је­лог хри­шћан­ства.

Кад је тур­ска си­ла пу­сто­ши­ла,

За Евро­пу, сто­ти­не го­ди­на,

Жи­ви штит смо не­про­бо­јан би­ли,

Тур­ски про­дор на За­пад спр­је­чи­ли.

Сви­јет по­шту­је рат­ни­ке сло­бо­де,

Др­жав­ни­ке, слав­не вој­ско­во­ђе:

Од му­дро­га кне­за Рас­ти­сла­ва,

Зет­ског хра­брог кне­за Во­ји­сла­ва,

До Не­ма­ње великог жупана,

Немањића, силног цар Душана,

Мученика светог кнез Лазара,

И сина му деспота Стефана,

Ка­ра­ђор­ђа во­жда Пе­тро­ви­ћа,

Кра­ља Пе­тра Осло­бо­ди­о­ца.

Са Це­ти­ња ло­зу Пе­тро­ви­ћа,

Па вој­во­де Пут­ни­ка, Ми­ши­ћа,

Бо­јо­ви­ћа и Сте­па­но­ви­ћа,

Те сер­да­ра Јан­ка Ву­ко­ти­ћа.

И садашње наше паћенике,

Ко­ји му­ке под­но­се ве­ли­ке,

За од­бра­ну угро­же­ног срп­ства,

И на­ше­га кр­ста са три пр­ста.

Ни зло­чи­не ми ни­смо чи­ни­ли

Као што су то на­ма ра­ди­ли.

Овог пу­та то се мо­ра ре­ћи,

У свој овој све­оп­штој не­сре­ћи,

Због зло­чи­на ко­је по­но­ви­ше,

Фа­ши­стич­ки ко­ља­чи уста­ше,

Освет­нич­ких зло­чи­на је би­ло,

Ча­сно Срп­ство то је осу­ди­ло.

Злочинце смо прописно казнили,

И од Бога опроштај тражили,

Све зло­чи­не што Ср­би по­чи­не,

Ис­ти­че­мо рад’ пу­не исти­не,

Не пра­шта­мо, ни­ти са­кри­ва­мо,

Већ из­да­јом срп­ства то сма­тра­мо.

По на­ше­ме оби­чај­ном пра­ву,

Та­кви гу­бе и ду­шу и гла­ву,

Жиг гри­је­ха но­се до­ви­је­ка,

И ку­ћа им оста­је уклета.

Ду­шма­ни­ма све смо опра­шта­ли,

Када су нас у ја­ме ба­ца­ли,

На ко­че­ве жи­ве на­би­ја­ли,

Труд­не же­не звјер­ски ка­са­пи­ли,

У утроби дје­цу уби­ја­ли,

На­ше цр­кве и гро­бља ру­ши­ли,

У њи­хо­ву вје­ру пре­во­ди­ли,

На жежене му­ке уда­ра­ли,

Ге­но­циде над на­ма вр­ши­ли.

Ја­се­но­вац, Аушвиц уста­шки,

Нај­ве­ћи је град под зе­мљом срп­ски.

Кости Срба из јама вађене,

Крај портала цркве сахрањене,

Овог рата усташа синови,

Вандалски су те кости спалили,

И очеве звјерством надмашили,

Исте жртве други пут убили.

То су на­ма ра­ди­ле ком­ши­је,

Свјет­ска јав­ност то са­зна­ла ни­је,

Бив­ше вла­сти су то при­кри­ва­ле,

Ни при­ча­ти о том' ни­су да­ле,

Све смо им то три пу­та пра­шта­ли,

Под на­ше их окри­ље при­ма­ли,

Као бра­ћу ро­ђе­ну па­зи­ли,

И др­жа­ве ми смо им ство­ри­ли.

А они нас по­но­во из­да­ше,

И зло­чи­не исте по­ку­ша­ше.

Вра­ти­ли су уста­шке сим­бо­ле,

Фа­ши­стич­ке ис­та­кли па­ро­ле,

При­пре­ма­ли по­но­во стра­ти­шта,

Про­тје­ра­ли Ср­бе са ог­њи­шта.

Сад су у ваш та­бор пре­тр­ча­ли,

Као и сви што ра­де ва­за­ли,

По­да­нич­ки уз вас се свр­ста­ли,

Јер сте им ви др­жа­ве при­зна­ли.

Оду­вјек су они та­кви би­ли,

Пред исти­ном ла­жи­ма се кри­ли,

Хи­тле­ру се под ску­те сви­ја­ли,

И стал­но су га­зде ми­је­ња­ли.

Вас ће исто та­ко пре­ва­ри­ти,

Но­во­ме се га­зди при­кло­ни­ти,

Ако им се ука­же при­ли­ка,

До­са­да­шња то им је од­ли­ка.

Као што смо увијек чинили,

Поново би све им опростили,

Али једно никад не можемо

Натјераше да их омрзнемо.

 

Па да на­ма др­жи­те лек­ци­је,

Из мо­ра­ла, пра­ва, исто­ри­је,

Да бе­стид­но нама под­ме­ће­те,

Неморалност, пороке највеће.

А под пла­штом права и сло­бо­да,

И заштите мањинских народа,

Ви сте ле­гло сва­ког не­мо­ра­ла,

Родно мјесто свјет­ског кри­ми­на­ла,

Ганг­сте­ри­зма и нар­ко ма­фи­је,

Бо­ле­шти­на, по­ро­ка сва­ки­је.

Те артикле у свијет извозите,

Неке нове болести ширите.

До­лар вам је по­стао бо­жан­ство,

Исмје­ва­те, част и до­сто­јан­ство.

Корјени су различити наши,

Пустолови бјеху преци ваши,

С разних страна свј'ета доселили,

Ту­ђу зе­мљу си­лом присвајали,

Домородце зв'јер­ски убијали,

Злочинима државу створили.

А наши су свеци и ратници,

Многи св'јетског гласа научници,

Градитељи дивних задужбина,

Заточници витешких врлина.

Ка­да смо ми има­ли др­жа­ву,

Уре­ђе­ну на прав­ди и пра­ву,

О држави нисте знали ништа,

Номадски сте м'јењали станишта,

Лутали сте плодним преријама,

Испирали злато по ријекама,

Природу сте чисту загадили,

Еколошку пустош направили,

Предуго сте дивљи запад били,

Ка­у­бој­ски прав­ду ди­је­ли­ли,

За­ко­ни су би­ли са­мо­во­ља,

И бр­зи­на тр­за­ња пи­што­ља.

Геноцид сте језив починили,

Индијанце скоро истр'јебили,

Цр­ни на­род злостављали стално,

Сматрали га робљем до недавно,

Најстрашнији зло­чин по­чи­ни­ли,

Кад сте бом­бе атом­ске ба­ци­ли,

На ја­пан­ске не­ви­не гра­ђа­не,

Што ће жи­ва ра­на да оста­не,

У ср­ци­ма ја­пан­ског на­ро­да,

Јер је зло­чин био без по­во­да.

Исто­ри­ја ни­је за­пам­ти­ла,

Гр­ђи на­чин по­мо­ра ци­ви­ла,

На гра­до­ве бом­бе сте ба­ци­ли,

Не да би­сте Ја­пан по­ра­зи­ли,

Већ остатак сви­јета за­пла­ши­ли,

Да сте страшно оруж­је ство­ри­ли.

Још од тада на силу хоћете,

Господари св'јета да будете.

Ври­јед­но­сти сво­је на­мет­не­те,

Ред у свијету силом заводите.

Те ци­ље­ве да би оства­ри­ли,

НАТО-војни са­вез сте ство­ри­ли.

Гдје ни­је­сте мо­гли до­ла­ри­ма,

Про­ба­ли сте мно­гим ра­то­ви­ма;

Од Ко­ре­је, Ку­бе, Ви­јет­на­ма,

Па до ра­та ког спре­ма­те на­ма,

Сто­ти­не сте ра­то­ва во­ди­ли,

Ми­ли­о­не љу­ди по­гу­би­ли,

С упо­тре­бом си­ле на­ста­вља­те,

Но­ви ха­ос у сви­је­ту ства­ра­те.

Еколошки трујете планету,

Уништењем пријетите св'јету.

Си­ла вам је ра­зум по­мра­чи­ла,

А без­ду­шност са­вјест уни­шти­ла.

„Крв је људска (х)'рана наопака

На нос вам је почела скакати“

 

Америчком народу

 

Аме­рич­ком ве­ли­ком на­ро­ду,

Ко­ји во­ли прав­ду и сло­бо­ду,

С по­што­ва­њем вам се обра­ћа­мо,

У вашу се праведност узда­мо:

Мо­ли­мо вас ако Бо­га зна­те,

Да сил­ни­ке ва­ше об­у­зда­те,

Вој­ну си­лу да не примјењују,

На­ше љуте ра­не не ври­је­ђа­ју.

Са­ми ће­мо др­жа­ву сре­ди­ти,

Власт по на­шој во­љи иза­бра­ти;

То смо са­ми ра­ди­ли и при­је,

Ру­ши­ли смо на­ше ди­на­сти­је.

Ко­му­ни­зам са­ми од­ба­ци­ли,

Још се од њег’ ни­смо опра­ви­ли,

Опа­сно се по­дје­ли­ли би­ли,

Са­ми се­бе ума­ло за­тр­ли.

Ми Албанце комшије ц'јенимо,

Вјековима заједно живимо,

У невољи смо их помагали,

А они нас често злостављали.

Сад' с њихови терористи боре,

На Космету да државу створе,

Да нам отму свету постојбину,

И велику граде Албанију,

Ваше власте тајно их помажу,

Окривљују Србе и св'јет лажу.

Спа­си­те нас ва­шег Ху­ма­ни­зма,

Гло­ба­ли­зма и Мон­ди­ја­ли­зма,

До­ста нам је би­ло Ко­му­ни­зма,

Про­ле­тер­ског ко­смо­по­ли­ти­зма,

Разних дру­гих вр­ста уто­пи­ја,

Од ко­јих је умор­на Ср­би­ја.

У пре­те­шким овим вре­ме­ни­ма,

Вра­ћа­мо се на­шим кор­је­ни­ма,

Немањићкој традицији славној,

И хришћанској вјери православној.

 

Ни­је­смо ми ди­вљач­ка пле­ме­на,

Не­го древ­ни на­род од име­на,

При­је ше­сто пе­де­сет го­ди­на,

Ср­би­ја је би­ла ца­ре­ви­на,

Де­мо­крат­ску упра­ву има­ла,

Са­вре­ме­не за­ко­не пи­са­ла,

Још је да­нас За­ко­ник Ду­ша­нов,

За прав­ни­ке на­уч­ни иза­зов.

Гра­ди­ли смо див­не за­ду­жби­не,

Ма­на­сти­ре, цр­кве и хра­мо­ве,

Ремак дје­ла те ба­шти­не на­ше,

Ста­ри­ја су од др­жа­ве ва­ше.

Многа од њих и сли­кар­ске фре­ске,

Свр­ста­на су у вр’једности свјет­ске,         

Међ’ пр­ви­ма књи­ге смо штам­па­ли,

Из­да­вач­ку дје­лат­ност има­ли,

Осни­ва­ли шко­ле и за­на­те,

У та­да­шњој Евро­пи по­зна­те.

Бо­ја с ва­ма ни­је­смо во­ди­ли,

Ни­ти смо се до са­да сва­ђа­ли,

Зе­мља сно­ва би­ли сте некада,

Обећање и велика нада,

Ва­шем смо се на­прет­ку ди­ви­ли,

Аме­ри­ку та­кву смо во­ље­ли.

Када сте се борили за правду,

Свијету се улијевали наду,

Наше смо вам добровољце слали,

Пилоте смо ваше спасавали,

Бројни Срби ваши су грађани,

Америчкој држави лојални.

Куд’ то са­да Аме­ри­ка иде,

Да ли ње­ни гра­ђа­ни то ви­де?

Де­мо­крат­ска и узор др­жа­ва,

У свјет­ског се жан­да­ра пре­тва­ра.

 

Слав­них љу­ди пу­но смо има­ли,

Не­про­цје­њив до­при­нос су да­ли,

У на­у­ци, кул­ту­ри, тех­ни­ци,

Исто­ри­ји, спор­ту и ети­ци:

Од све­то­га Са­ве Не­ма­њи­ћа,

Бо­шко­ви­ћа и Ми­лан­ко­ви­ћа,

Гро­фа Са­ве Вла­ди­са­вље­ви­ћа,

До­си­те­ја, Пан­чи­ћа, Цви­ји­ћа,

Те Ње­го­ша, Ву­ка Ка­ра­џи­ћа,

Па Ан­дри­ћа, Јо­ва­на Ду­чи­ћа,

До Пу­пи­на и Те­сле Ни­ко­ле,

Што су код вас из­у­чи­ли шко­ле.

Чо­вје­чан­ство и вас за­ду­жи­ли,

От­кри­ћи­ма што су из­у­ми­ли.

То су свјет­ског ран­га ве­ли­ка­ни,

А ва­ши су за­слу­жни гра­ђа­ни.

Америку Пу­пин је волио,

Про­цва­ту је ње­ном до­при­нио,

За изуме и научна звања,

Добио је сва ваша признања,

Државне је дужности вршио,

Кон­гре­смен је и се­на­тор био,

Маштао је у сво­јим п’јесмама,

Да мо­сто­ве гра­ди ме­ђу на­ма:

„Са­гра­ди­ћу ле­пи мост без кра­ја

До мо­је­га род­ног за­ви­ча­ја.”

Сад се ва­ши сил­ни­ци без ду­ше,

При­пре­ма­ју да мо­сто­ве ру­ше.

Срп­ки­ња је и Те­слу ро­ди­ла,

Бесмртнога научног генија.

Он је струју трофазну открио,

Електрану прву направио,

Много других открића научних,

Патената и ријешења стручних,

Без ко­јих би свј’ет, у та­ми био,

Пе­тролејку још би ко­ри­стио.

Ве­стинг­ха­ус фир­му је спа­сио,

Свој удио сав јој по­кло­нио,

Од ко­га је мо­гао да има,

У вла­сни­штву не­ко­ли­ко фир­ма.

Срп­ске гу­сле свуда је но­сио,

Исто­ри­јом срп­ском по­но­сио,

Гу­слар­ска је приређив’о сје­ла,

Ва­ша јав­ност то је за­во­ље­ла,

Гу­слар­ским се пје­сма­ма ди­ви­ла,

А ге­ни­ја Те­слу је сла­ви­ла.

Кроз ра­то­ве и стал­на стра­да­ња,

Мукотрпне усло­ве жи­вље­ња,

Код Ср­ба се вре­ме­ном ство­рио,

Ко ан­тич­ки Агон што је био,

Ко­декс стро­гог ви­те­шког мо­ра­ла,

С пра­ви­ли­ма оби­чај­ног пра­ва,

Те­мељ му је срп­ско све­то­са­вље,

А ду­хов­на по­тка пра­во­сла­вље.

За Србе је ча­сни­је умри­је­ти,

Не­го роп­ски и срам­но жи­вје­ти,

Сло­бо­да је ври­јед­ност нај­ве­ћа,

Од живота нашијех је преча,

„Па ако живјет ко Србин не могу,

Бар да ми поштен остане гроб“.

Гостопримство и љубав хришћанска,

Одлика је наша светосавка,

Материнство и част сваке жене,

Поштију се као и светиње.

Ми цјенимо рад и прегалаштво,

Његујемо чој­ство и ју­на­штво.

У рату се јунаштвом дичимо,

Људски углед са чојством стичемо,

Ју­на­штвом се лак­ше про­сла­ви­ти,

Не­го ли се чој­ством оки­ти­ти,

„Си­лан ју­нак да је чо­вјек та­ки”

То је ко­декс ча­сти не­пи­са­ни,

Да се дру­ги од се­бе од­бра­ни,

И по ц’јену вла­сти­тог жи­во­та,

Не до­зво­ли на образ сра­мо­та.

У ра­ту је чој­ство на про­вје­ри,

Ср­бин не см’је да га из­не­вје­ри,

Па ће ра­ђе му­шки по­ги­ну­ти,

Но на прав­ди Бо­га ког’ уби­ти;

Или дру­ги зло­чин по­чи­ни­ти,

И за­у­ви­јек ду­шу огр'је­ши­ти.

Пре­ци су нас на­ши вас­пи­та­ли,

При­мје­ри­ма лек­ци­је др­жа­ли,

Да се ду­ша не см'је огри­је­ши­ти,

Па да ће се гла­ва из­гу­би­ти,

Као што је Је­вро­си­ма мај­ка,

За­кли­ња­ла сво­га си­на Мар­ка,

Ле­ген­дар­ног срп­ско­га ју­на­ка,

''Не­мој си­не ду­шу огр’јешити,

Бо­ље ти је гла­ву из­гу­би­ти.''

Пу­но та­квих при­мје­ра има­мо,

На­ра­шта­је та­ко вас­пи­та­мо.

Мо­рал чој­ства, еп­ску тра­ди­ци­ју,

Са­мо Ср­би на св’јету ње­гу­ју.

Те вр­ли­не од­лич­но су зна­ли,

О њи­ма су с љу­ба­вљу пи­са­ли,

Мно­ги свјет­ски слав­ни књи­жев­ни­ци,

Фи­ло­зо­фи, ље­ка­ри, прав­ни­ци:

Јо­хан Ге­те и Ге­зе­ман Гер­хард,

Бра­ћа Грим и док­тор Рајс Ар­чи­балд

Ко­ји ср­це Ср­би­ма оста­ви,

Мно­ги дру­ги умо­ви бли­ста­ви,

Епу су се срп­ско­ме ди­ви­ли,

На­ше еп­ске пје­сме пре­во­ди­ли,

Вр’јед­не књи­ге о том на­пи­са­ли,

Срп­ски на­род свје­ту пред­ста­ви­ли.

Ви из­гле­да схватит’ не мо­же­те,

На­шу про­шлост и за­вје­те све­те,

Ко­је схва­та сва­ко срп­ско д’јете,

Нит’ мо­же­те да ра­зу­ми­је­те,

Срп­ски ду­бљи сми­сао жи­вље­ња,

За вр­ли­не ча­сти и по­ште­ња.

Култ Ко­со­ва и Ви­до­ва да­на,

Што је срп­ска не­пре­бол­на ра­на,

На ко­ју нам и ви со си­па­те,

Дру­гу бит­ку Ко­сов­ску спре­ма­те.

Хри­шћа­ни би бар тре­ба­ли зна­ти,

Да је гри­јех све­ти­ње ди­ра­ти,

Ко тај бож­ји за­кон не по­шту­је,

На про­клет­ство се­бе осу­ђу­је,

Та­кав на­род бу­дућ­но­сти не­ма,

Сво­ју про­паст он ти­ме при­пре­ма,

Ја­стре­бо­ви ва­ши сад то чи­не,

Насрћући на срп­ске све­ти­ње,

Спри­је­чи­те без­бо­жне аве­ти,

Да оста­ве наш Ко­смет пре­све­ти.

Као што су све­ти­ње ве­ли­ке,

Ва­ти­кан за све католике,

Св'јет ислама Ме­ка и Ме­ди­на,

За бу­ди­сте Гај­ри­на Бу­ди­на,

Јерусалим за на­род Је­вреј­ски.

Ко­со­во је за сав на­род срп­ски,

Све­ти­ња и доживотни за­вјет,

Рад' којих смо увијек спремни мријет.

„Косово ћути, Ситница јечи,

Гроб зија давно ископан.

Ал' кога чека? Знаће тек рећи,

Још један нови Видов-дан.“

 

Миленијум и по скоро има,

Да је Космет срп­ска по­стој­би­на.

Корјење смо српства ту развили,

Пра­во­слав­ну вје­ру учвр­сти­ли.

Ко­со­во је срп­ства кр­ште­ни­ца,

Пра­во­сла­вља нај­ве­ћа ри­зни­ца,

Ко­ли­јев­ка на­ше ду­хов­но­сти,

Му­зеј свјет­ских кул­тур­них вр’једности.

За крст ча­сни ту смо се бори­ли,

Сва­ку сто­пу кр­вљу на­то­пи­ли,

Па из сва­ке сто­пе са Ко­со­ва,

Про­го­ва­ра ду­ша Ср­би­но­ва.

Срп­ској дје­ци још у ко­ли­јев­ци,

Пје­ву­ши се о Ко­сов­ској би­ци,

Па на­у­че ју­на­ке Ко­со­ва,

Пр'је азбуке од три­де­сет сло­ва.

„Сваког љета кад божур процвјета

Милош слази и Косовом шета“

С Косова смо три пута селили,

У ду­ши га са со­бом но­си­ли,

За по­вра­так стр­пљи­во спре­ма­ли,

По­бјед­нич­ки на њег’ се вра­ћа­ли.

Шест в’јекова ту бит­ку би­је­мо,

Док жи­ви­мо, од­у­стат не­ће­мо,

То од свијех Срба захтијева,

Завјештана клетва Лазарева,

У аманет што је остављена,

Српском роду до краја времена:

Ко не дошо у бој на Косово,

За крст часни и име Христово,

И без борбе ко Косово прода,

Проклет био од Бога и рода.

Мо­жда област Ко­сме­та от­ме­те,

Ал’ ко­сов­ски за­вјет не мо­же­те.

Он је просто у нашим ге­ни­ма,

И без њега нема ни Србина,

Увр’јежен је у на­шим ду­ша­ма,

Послије смрти он живи у њима.

„Ко­со­во је грд­но судилишт­e,“

И вје­ков­но срп­ско раз­бо­ји­ште.

Све­ти за­вјет за сва по­ко­ље­ња,

Да без смр­ти не­ма вас­кре­се­ња.

При­је ше­сто и де­сет го­ди­на,

Ту је па­ла срп­ска кне­же­ви­на,

Не­ма­њи­ћа слав­них пре­сто­ни­ца,

Срп­ског плем­ства по­ста­де гроб­ни­ца.

Од та­да смо не­бо на­се­ли­ли,

И не­бе­ску Ср­би­ју ство­ри­ли.

Кнез Ла­зар се не­бу при­во­лио,

Сва зе­маљ­ска до­бра оста­вио,

И умје­сто цар­ства зе­маљ­ско­га,

Уз’о пре­сто ца­ра не­бе­ско­га.

Ул­ти­ма­тум тур­ски је од­био,

На­мет­ну­ту бит­ку при­хва­тио,

За част ро­да и вје­ру Хри­сто­ву,

Сву је вој­ску жр­тво­вао сво­ју.

Храбро главу и он из­гу­био,

Бож'ју ми­лост тиме за­до­био,

Ду­шу срп­ском на­ро­ду спа­сио,

Срп­ски на­род овје­ко­вје­чио,

Од по­стан­ка људ­ске исто­ри­је,

Ни­је би­ло жр­та­ва ве­ћи­је,

За Бо­жи­ју прав­ду и хри­шћан­ство,

И ви­те­шко људ­ско до­сто­јан­ство.

Ла­за­ру се срп­ство оду­жи­ло,

Све­цем га је на­шим про­гла­си­ло.

Еп­ски мит смо о ње­му ство­ри­ли,

Ње­гов за­ви­јет два пут из­вр­ши­ли:

Вра­ћа­ли смо оте­то Ко­со­во,

Об­на­вља­ли др­жа­ву по­но­во.

Ла­зар и сад на не­бу ца­ру­је,

Срп­ски на­род сна­гом на­дах­њу­је,

Да из­др­жи све зе­маљ­ске му­ке,

А прав­да ће из Бо­жи­је ру­ке,

Агре­со­ре на кра­ју ка­зни­ти,

Срби ће се опет про­сла­ви­ти.

Ако Бог да и овом при­ли­ком,

У су­ко­бу с НА­ТО Аме­ри­ком.

И Косово Србиново биће,

Још рађају мајке Обилиће!!!

 

Ничија није горјела до зоре

 

Је ли во­ља ми­ло­сти Бо­жи­је?

Или чуд­ни усуд исто­ри­је?

Да баш Ср­би од на­ро­да сви­је,

Сахрањују свјет­ске  им­пе­ри­је.

По некаквом ми­стич­ном пра­ви­лу,

Кад се срп­ске земље нападају,

Про­па­да­ју цар­ства и др­жа­ве,

А ца­ре­ви мно­ги гу­бе гла­ве.

Од Ми­хај­ла бу­гар­ско­га ца­ра,

Што по­ги­бе од срп­ског хан­џа­ра,

Кад смо цар­ство Бу­гар­ско сру­ши­ли,

Ви­зан­ти­ју моћ­ну по­ти­сну­ли;

Па Му­ра­та Осман­лиј­ског ца­ра,

Ко­га Ми­лош Оби­лић рас­па­ра,

Аустриј­ског прин­ца Фер­ди­нан­да,

Што од мет­ка Прин­ци­по­вог стра­да;

Ријеку крви с њима смо пролили,

На кра­ју им цар­ства сахранили;

Епски отпор Хитлеру пружили,

Стаљинове диктате одбили;

Све до да­нас и ови­јех да­на,

Ни­је би­ло бо­ја ни мег­да­на,

За сло­бо­ду ко­је смо во­ди­ли,

Да вла­да­ра ни­смо по­гу­би­ли,

Империју неку сахрнили,

Ил’ на бој­ном по­љу про­сла­ви­ли.

Бил Клинтоне поразмисли и ти,

Могла би се прошлост поновити,

Гаврило се нови појавити,

Ил' Обилић однекуд  банути.

Ви сте са­да пета им­пе­ри­ја,

Којој смета држава Србија,

Агресоре прошлост опомиње,

Ко мач узме, од ма­ча и ги­не,

Насиљем се нови свијет не гради,

Пуће колан НАТОВСКОЈ армади.

Оправља се мај­чи­ца Ру­си­ја,

Стасавају Ки­на и Ин­ди­ја,

И др­жа­ве што сло­бо­ду во­ле,

Ва­ша не­ће гор­је­ти до зо­ре.

И ви ће­те при­је ил’ ка­сни­је,

Про­ћи као и све им­пе­ри­је.

По злу ће вас памтит историја,

Славиће се поносна Србија,

Наш отпор ће све док сунце грије,

Би­ти примјер свјетске исто­ри­је.

Све док Ср­ба бу­де на пла­не­ти,

Гу­сла­ри ће о то­ме пје­ва­ти,

Под­сје­ћа­ти срп­ску омла­ди­ну,

Ка­ко ва­ља бра­нит отаџ­би­ну,

Достојанство сво­ме ми­лом ро­ду,

Наш крст часни и златну слободу.“

 

„Солан-паша отпоздрав на писмо“

 

Са олтара Светог Саве храма,

Српски народ замоли гаврана:

„Одговор си за НАТО слушао,

Народ га је у колу спјевао,

Пренеси га, поздрави Солану,

Чекамо их с пјесмом на мегадну.

„А што Србин јоште живи, крај свих зала,

Песма га је одржала, њојзи хвала.“

Наш вјековни гла­сни­че га­вра­не,

Ти нас увијек пра­тиш на мег­да­не,

Ових да­на мо­жеш се вра­ти­ти,

Ју­нач­ке се кр­ви на­по­ји­ти,

И казати сви­је­ту исти­ну,

Ка­ко Ср­би за сло­бо­ду ги­ну.“

                   ***

 

 

(„Из главе је цјелог народа“)

                                                           ППЊ

 

 

 Аеродром Батајница,                                       Вукота М. Вртикапа

 Љета Господњег,  22. март 1999.

 

 

 

_____________________________

 

 

ПОЕМА ДОСТОЈНА ЕПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

 

/из рецензије/

 

Епска поема „НАТО ултиматум”, ратника и песника Вукоте Вртикапе заслужује темељну анализу и посебну пажњу. Њена тема је вјековима актуелна у животу и историји нашег народа, јер агресија и ратни злочини никада нису престали да се обрушавају на невино биће српског народа.

Херојски отпор српског народа свим завојевачима и зликовцима увек се овјековјечавао десетерцем наше јуначке епске поезије, што је био и остао свети чин. Ту законитост која истрајава, следи и поема Вукоте Вртикапе на упечатљив и нашој епској традицији достојан и оригиналан начин. Агресија зликовачке коалиције НАТО-а не сме бити заборављена, основна је порука Вукотине поеме.

У поеми је однос моралног и неморалног, узвишеног и злочиначког приказан увјерљиво, аргументовано и пјеснички једноставно. Поема афирмише витешки тип јунаштва и чојства, што је карактерисало српски народ кроз цјелокупну историју, а истовремено неумољиво осуђује свачији злочин, кукавичлук, неправду, издају и лажи. Управо ради тих универзалних и трајних етичких порука, поему је потребно што прије објелоданити и са њом упознати ширу читалачку публику не само у српским земљама него и у иностранству. У првом реду са поемом је потребно на пригодан начин упознати омладину, као подстрек за родољубиво опредјељење, као одбрану од медијских обмана и као обавештење неупућенима у обманутост од лажи и клевета, које је западна пропаганда ширила и, нажалост, још увек шири о српском народу. Са поемом би требало упознати и јавност у иностранству, поготово онај дио јавности ван наше земље, која цијени епске етичке вриједности српске десетерачке поезије.

У том циљу потребно је пронаћи адекватне преводиоце који би поему превели на неке стране језике. Школа Џефри Лока у Лондону могла би дати правог преводиоца. Велики Лок је, нажалост, преминуо. Он је као преводилац наших народних епских пјесама био ненадмашив. Верујем да је у својој катедри оставио наследнике који се и даље баве нашом епском поезијом и њеним превођењем. У САД би могао да се ангажује песник нашег порекла, Чарлс Симић. Било би идеално, поготову за нашу ширу јавност, да поему на свој рафинирани уметнички начин (гусле – хармоника или искључиво гусле) отпјевају и сниме сестра и брат Бојана и Никола Пековић овогодишњи побједници шоуа на РТС: „Ја имам таленат”. За ово је неопходно ангажовати људе од струке, истинске познаваоце епске поезије и њеног значаја данас, када су урушене многе вриједности па и епске поезије и гусала, и преко родољубивих донатора и државних институција које се баве просвјетном проблематиком обезбедити одговарајућа финансијска средства.

Професор Божидар Јововић је у својим научним истраживањима открио да су многи српски официри били и врло успешни пјесници. У вихору рата, у рову, пред јуриш и после њега давали су одушка својим племенитим осећањима и писали пјесме. Колони таквих официра – пјесника на оригиналан начин придружио се својом поемом и низом других пјесама и Вукота Вртикапа.

Хвала му!                                                                

 

           

С поштовањем,                                                                                         

Проф. др Божидар Рогановић

 

_____________________________

 

 

ЕПСКА ПОЕМА У ДУХУ ЧАСТИ И КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

- из рецензије –

 

 

          Наше епске песме које су уз гусле чуване, етиком обогаћиване, римованим десетерачким стихом обликоване, народном мудрошћу дорађиване, светосавским духом учвршћиване и у генетски код нације уграђене, имале су изузетан значај у очувању националне свести, духа части и косовског завета.

         Гледано у дaнашњем времену, и поред навале низа културолошких наплавина 20. века, наше епске песме и гусле бију свој специфичан бој. Неки би да их се реше, обезвреде па чак и обесмисле. Други су индиферентни и стерилни на очување наше националне културе, па и епске поезије и гусала. Међутим, епске песме и гусле ипак трају не мењајући ону своју основну суштину и мисију у Српству. Уосталом, тако је одувек и било. Епска песма је настајала после неких важних догађаја да их на свој начин обележи, кроз вредности части и витештва вреднује и као поучне чувају, преносећи њихове завете на будућа поколења ради остварења наших националних стремљења и идеала.

         Тако је и рат од 1991, на просторима бивше Југославије послужио да се епском песмом опевају наше најпознатије личности и поједини догађаји. И агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију током 1999. послужила је да се кроз ову врсту наше јуначке поезије епског типа, у нашем народу на прикладан и достојан начин овековече појединци, догађаји или амбијенти тога периода жестоке борбе на плану одбране државе од стране моћног агресора у лику до сада најјаче светске војне алијансе предвођене САД.

         Један од таквих аутора који је у претњи ултиматумом нашем народу пред агресију на СРЈ 1999. нашао мотивацију да сачини ову збирку епских песама је господин Вукота Вртикапа. Његова епска поема припада једном низу таквих дела које су изазвана, мотивисана и настала у ситуацијама које су биле оптерећене бројним и веома тешким политичким, војним, друштвеним и националним проблемима. На овај начин оне процењују, прате, упућују и критикују то време, догађаје и учеснике, дајући наук свима, а посебно Србима.

         Збирка епских песама нашег аутора Вукоте Вртикапе, има те карактеристике. Аутор у њима познавајући дух и мисију епских песама у Српству, даје и наставља исти тон, исти смисао, исти суд по духу части и витештва, исту етичку поуку, и на крају чак и клетву (у складу са елементима Лазареве клетве), која кад тад мора да стигне сваког злочинца, агресора и насилника, па и НАТО на челу са САД.

         Аутор је показао да је не само љубитељ, већ и врсни познавалац наше епске поезије. То се и види исчитавањем његових песама, где се само на неколико места препознају они устаљени а неизоставни стихови као карактеристичне епске изражајне матрице. Стихови су му јасни, што је битно- сликовити, и за наше доба актуелни. Иако на први поглед једноставни, имају дубоке етичке, филозофске и патриотске поруке. Они код читаоца појачавају осећање правде и националног поноса, с једне; али и доприносе расветљавање духа светског насиља и његове пропаганде којом се оправдава све што се хоће без обзира на човечност, истину, правду и етику, с друге стране.

         Ова епска поема ће се уз песме истог корпуса других знаних и незнаних аутора, наћи на гусларским струнама, на гусларским вечерима, смотрама и сусретима, где ће се певати и натпевавати, делом мењати и допуњавати. Она ће у сваком случају само поукама које су племените, заветне и свете пре свега за наш народ, али и за друге слободољубиве народе, бити ретка светла морална тачка у овом суморном, неизвесном и више бесчасном него часном времену.

         На крају, нашем аутору Вукоти Вртикапи, хвала што је сачинио и нама приуштио овакво песничко-епско дело које на свој начин лепо предвиђа и осликава један тежак период из живота Српског народа на измаку 20. века.

 

                                                                                   

 Пуковник Др Раде С.Н. Рајић

 

 

 

 

_____________________________

 

ОДГОВОРИ И ОПОМЕНЕ ВУКОТЕ ВРТИКАПЕ

– из рецензије –

 

Горостаси знају својом појавом заварати око својом гордошћу, наизглед деловати грубо, сурово и бахато. Овај херцеговачки горостас у лику Вукоте Вртикапе, пример је супротан свим примерима одговора на први поглед.

            Пркосно поносан на своје порекло, учен поштењу, задојен патриотизмом, опијен хуманошћу, витешки бивствује, како то зна велики српски официр, Мишићевог кова.

            Потпуковник по војном образовању, магистар политикологије, Дубровачи гимназијалац, доброчинитељ, не признаје бахатост силу и присилу, латио се пера и духосачинио одговоре на ултиматуме, који су његову земљу, његов род пратиле кроз векове. Чињеницама на чињенице, истином на лажи, стихом душе сопствене, одговара на ултиматуме не као ђак послушник, већ зрелином вековном и пркосом праведним који тиња у њему.

            Вукота недели злочине на „њихове” и „наше” већ јасно казује да нема анђеоских злочина. А поемом којом се супротставља свим лажима, пропагандама, бандитизму, подсећа да још има „Јама” Ковачићевих.

            Задаје задатак гусларима, рецитаторима да забележе одговоре на ултиматуме.

            Вукота је изданак витешке фамилије Вртикапа, настављач прадедовске слободарске традиције, поносан на Максима, Пера и Риста добровољце прадедове са солунског фронта.

            Свака реч изговорена Вукотина личи на лирски опис невесте, мекан као памук а генерацијама за незаборав и на знање.

            Врхунски џудиста, стрелац и надасве џентлмен на сваком кораку његове богате каријере осећа се витештво које се утапа у његову скромност.

            Деведесетих година ставља се у службу одбране своје отаџбине, части својих предака и све то по различитим хартијама записује, оставља као сведочанство једног времена.

Пример витештва Вукоте Вртикапе огледа се у поступању према заробљеницима када је својим потчињенима стално понављао: „Немојте душу гријешити. Онај народ који чини злочине, сам себи копа гроб!”

            Скупљао је одговоре у својој души, на ултиматуме НАТО-а, повијао их у најлепше строфе десетерачке и изродио једну вечну поему опомињалицу, која ће бити опомена и милосрдницима и трпитељима, залог да се никада више ништа слично не ултиматује.

            Сведоче читаоче ово штиво у руке, пажљиво читај, ултиматуме тумачи а када прочиташ одговоре Вукотине, упознаћеш најмодерније давно познато одбрамбено оружје стихобацач поемом зачињен.

 

Др.Хаџи М. Чуровић Кичавски    

                    

 

_____________________________

 

 

ЕПСКА ПОЕЗИЈА КАО МОРАЛНО И ВИТЕШКО НАДАХНУЋЕ

из рецензије

 

Клупко се одмотава с краја да се не замрси, а вријеме га је толико замрсило, да треба још толико времена да размрсимо чворишта историјске пређе у која смо свезани.

Знао је Вукота Вртикапа за овај наш усуд, превирања у зачетку осјећајући дубоко у себи обавезу да то изнесе на виђело, па је ухватио за крај нити, не би ли развезао чворишта, подсјећајући нас на наша посртања, усуде и препреке, због којих смо се нашли у ћорбуџаку историјских саплитања.

Вукота набраја интересна превирања у зачетку стварања спрске државе и прегоњења српске браће око превласти и задобијања што веће територије, подсјећајући нас на историјске чињенице и на истину, да братски сукоби нијесу престајали до данашњег дана. Власт и надмоћ мутила нам је разум, а братска мржња и лакомство давала снагу да отмемо братско и да присвојимо као своје.

Мутна времена нам очигледно нијесу дала да доживимо буну у разуму, да се покајемо, да доживимо међусобну катарзу и братски опрост, већ смо прихватили идеологије осмишљене зарад туђих интереса, полагали смо животе штитећи друге, опраштали злочине који су  ти други вршили над нама, прихватали их за браћу. Нијесмо имали снаге и мудрости да се загрлимо и побришемо међусобно зло, да се саберемо и пронађемо заједнички циљ који би направили и којем би тежили, да би опстали као народ.

Вукота набраја ултиматуме силника српском народу, као и јучанке одговоре на њих. И у свим тим одговорима се није прекорачио војнички и људски кодекс, што доказује моралну вертикалу утемељену у српском националном бићу.

Имали смо цареве и краљеве вјековима оличене у: Мурату, Бајазиту, Сулејману, Марији Терезији, Фрањи Јосипу, Јосипу Брозу, из нашег доба – Клинтону, Блеру... и још се смењују, не можемо их попамтити! Идеологија помућене свијести нас је одвела од наших царева и краљева које смо могли да видимо на манастирским фрескама утиснутим у бакрорезу, ако би нас пут нанио на екскурзији, а не и да свијећу упалимо, да се помолимо за опрост грехова, да призовемо свевишњег, да нас се не одриче.

У сопственом лудили смо заборавили ону народну напомену: „Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада!“ Тако смо се присјетили те напомене и нашег заборава деведесетих година када су муџахедини играли фудбал са одсјеченом српском главом приређујући уз „војничку смотру“, „спектакл“, (који само њима доликује) своме врховном команданту Алији Изербеговићу. Тада је одсјечена српска глава доживела гору судбину него кад су је одсјекли од остатка тијела.

Вукота хвата за крај нити и својим стваралачким радом стрпљиво приказује чворишта историјске пређе на виђело српском роду.

Зна Вукота да је српски народ најдаље догледао и најдубље домислио себе кроз епску пјесму коју су изаткали слијепи српски гуслари, и да су ти „слијепци“ много даље виђели без физичких очију него српска политичка елита код очију, а да су Гусле највеће памтише српског рода.

Величанствени стихови које посвећује Гуслама доказују, да Вукота гусле доживљава као институцију, као живу твар са којом се може разговарати.

Сва српска историја, догађаји, јунаштво, чојство, врлине и мане збјежали су се у српске Гусле.

Зато нас Вукота опија десетерцем, стварајући стихове које треба упамтити и тим памћењем бранити себе од других, да нам се зло не би поновило.

Вукотин стиховани „НАТО ултиматум“, достојанствен, непоколебљив, узвишен, са посебним нагласком на људски и витешки кодекс, израз је епске душе која није замрла у нама, коју треба зановити и са њом загребати у генетски код који носимо од наших славних предака, који су се бранили епом опстајали уз еп, побјеђивали са пјесмом на уснама.

Када се име (ВУКОТА) давало у српском роду везивали су га за горског вука, симбола неустрашивости и довитљивости, па је Вукота Вртикапа очигледно прихвтио улогу која му је додијељена рођењем, да нас охрабри, опомене и упути својим стваралаштвом шта нам је чинити.

 

                                                                                                    

Жељко Р. Чуроивћ Лисански                                                                                                

 писац и публициста

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ГЛАС ИЗ ГОРДОГ НАРОДА

 

 

            Доћи ће засигурно време када ће и Европа и васцело човечанство постати свесни величине српскога народа, када ће му захвалити на свему што је учинио за непокор, истину, правду и бољу будућност света. Подигавши своју кућу на раскрсници највећих магистрала историје, сва зла овога света зверски су насртала на мали народ, чинећи све да га збришу са лица Земље. Те силне војске што су јездиле овим просторима вазда су многоструко биле бројније, наоружане до зуба и увек технички супериорније... У свим таквим случајевима заметнула би се силна и љута борба, јер Срби нису нипошто хтели да буду робови, да се одрекну слободе, да изгубе понос, идентитет и човечност.

            У једној српској легенди каже се: ,,Слобода се не поклања, него се силом осваја. Када погине војник, роди се звезда, када изгине цела чета створи се сазвежђе. Благо оном народу којима има више звезда од неба”. У асиметричним ратовима које је српски народ вековима водио за слободу, поднео је огромне жртве. Толике да се многи запитају да ли је вредело борити се.

 И те како је вредело!

            Срби никада нису оскудевали у јунацима. Ти људи дивовског дела, смерни, неустрашиви, умни, задојени родољубљем и истанчаног осећаја за правду нису жалили себе, како би роду било боље. Један од таквих је и наш савременик Вукота Вртикапа, човек који је официрски позив одабрао као своју судбину. Паћеник и ратник за слободу свога народа, добровољац у рату у Босни и Херцеговини, душа од човека. Научник, песник, публициста, аналитичар који непогрешиво циља у срце проблема.

            Другујући са књигама, бавећи се науком и уметношћу, Вукота се лаћа и пера, које има снагу оружја, оног што срцем јунака бије специфичан бој. Јаче од сваког другог, па и оног високософистицираног што погађа у милиметар тачно.

Поема ,,НАТО ултиматум” представља песнички уобличен глас српског народа против агресије и агресора. То дело саткано је од снажних порука које упућују на миленијумску грешку што је западна војна алијанса починила на размеђи два миленијума. Поема је траг у времену усправних који ће напредно човечанство тек славити. Ко никада ништа није чуо о рату који је 1999. године повела највећа војна машинерија света, сазнаће о неправди, насиљу, осионости и самоуверености силника којима топуз смрди нечовештвом. Увериће се, међутим, у снагу истинољубља, слободарства, одлучности и непокорног ума. Вукота Вртикапа се у тој животној причи јавља као спона између народа, уметности, прошлости и будућности, овоземаљског и ванвременског. Он је луча непокора, светионик хуманости, војник праведника.

 

                                                                   

Звонимир Пешић, новинар и публициста                                                               

пуковник у пензији

 

 

 _________________________________

ГЛАС ИЗ ГОРДОГ НАРОДА

            Доћи ће засигурно време када ће и Европа и васцело човечанство постати свесни величине српскога народа, када ће му захвалити на свему што је учинио за непокор, истину, правду и бољу будућност света. Подигавши своју кућу на раскрсници највећих магистрала историје, сва зла овога света зверски су насртала на мали народ, чинећи све да га збришу са лица Земље. Те силне војске што су јездиле овим просторима вазда су многоструко биле бројније, наоружане до зуба и увек технички супериорније... У свим таквим случајевима заметнула би се силна и љута борба, јер Срби нису нипошто хтели да буду робови, да се одрекну слободе, да изгубе понос, идентитет и човечност.

            У једној српској легенди каже се: ,,Слобода се не поклања, него се силом осваја. Када погине војник, роди се звезда, када изгине цела чета створи се сазвежђе. Благо оном народу којима има више звезда од неба”. У асиметричним ратовима које је српски народ вековима водио за слободу, поднео је огромне жртве. Толике да се многи запитају да ли је вредело борити се.

 И те како је вредело!

            Срби никада нису оскудевали у јунацима. Ти људи дивовског дела, смерни, неустрашиви, умни, задојени родољубљем и истанчаног осећаја за правду нису жалили себе, како би роду било боље. Један од таквих је и наш савременик Вукота Вртикапа, човек који је официрски позив одабрао као своју судбину. Паћеник и ратник за слободу свога народа, добровољац у рату у Босни и Херцеговини, душа од човека. Научник, песник, публициста, аналитичар који непогрешиво циља у срце проблема.

            Другујући са књигама, бавећи се науком и уметношћу, Вукота се лаћа и пера, које има снагу оружја, оног што срцем јунака бије специфичан бој. Јаче од сваког другог, па и оног високософистицираног што погађа у милиметар тачно.

Поема ,,НАТО ултиматум” представља песнички уобличен глас српског народа против агресије и агресора. То дело саткано је од снажних порука које упућују на миленијумску грешку што је западна војна алијанса починила на размеђи два миленијума. Поема је траг у времену усправних који ће напредно човечанство тек славити. Ко никада ништа није чуо о рату који је 1999. године повела највећа војна машинерија света, сазнаће о неправди, насиљу, осионости и самоуверености силника којима топуз смрди нечовештвом. Увериће се, међутим, у снагу истинољубља, слободарства, одлучности и непокорног ума. Вукота Вртикапа се у тој животној причи јавља као спона између народа, уметности, прошлости и будућности, овоземаљског и ванвременског. Он је луча непокора, светионик хуманости, војник праведника.

 

                                                      

Звонимир Пешић, новинар и публициста, пуковник у пензији