Дамјана Савчић
ГРОБ СРПСТВА
Глас нам је узео животињски крик
Да би били звијер
Која јури сјај дуката
Као што смрт јури живот
Снажним рукама обгрлила нас заблуда
Поигравајући се неуморно са судбином
Оглувјели смо на звук црквеног звона
Ослијепили на Ћирилицу
Бацајући поријекло у безнађе
Изгубили смо себе
Остављајући гроб Српства
Да стоји запуштен у забораву
ЋИРИЛИЦА
Роје се глувонијеме ријечи
Желећи да оду у бјекство
Кројиле су слова по сировој свили
Да их може обући заиграно дијете
Рођено као сироче разбуктале зоре
И изгубити на себичном путу
Трагало је за немирним ријечима
Украле су их биједне сјене
Да их баце у заборав
Од тог проклетства ишчезле су књиге
И на јави оставиле запуштен гроб Ћирилице
У ПЈЕСМИ МИ ПРЕНОЋИО
Глас му се родио у ружи вјетра
И ту ми се уклесао у стих
Како би у пјесми преноћио
У коси му било јато крилатих риба
По цртама чедног лица
Клизала се дјеца неба
У дубини ледене зјенице Огледао се мој лик
Писала сам му стихове пуне елегијe
Вјетар му је ковитлао мисли
У нади да ће бацити у заборав вече
Када су се помијешали свици и звијезде
Дала сам му сјену
Не знајући да ће је изгубити
Вријеме нас извајало по вољи судбине
Прићи ће дан
Када ће му кап кише шапнути моју исповијед
Борећи се са прошлим даном