Ако још постојиш, на овој јави,
ако те има у духу,
у трену,
не дај да те дотуку,
идеале погазе.
Лепоте има,
а ти је гледаш у огледалу кривом,
у кртичњаку сунца нема...
Сваки твој сан на јави застаје.
Где си?
Где си се скрила?
Којим животом данас живиш?
Када истрчиш пред стрељачки вод,
колико ће живот трајати?
Убеђујеш себе да биће боље,
тамо где милости за тебе нема,
где љубав твоја од мрвица живи,
и издише...
Сама си бирала трпљењем својим,
тужне године,
пристала на игру,
садизам и хирове.
Дубок је вир несреће твоје,
а гордост твоја већа...
Убеди себе да љубав живиш,
убеди себе да то је срећа.
Крива ти мерила,
сва твоја правила,
па терет носиш...
Стави себе једном пред себе.
Све страно баци,
опет се роди,
из пепела и мрака.
Помози себи,
крени ка слободи.
Познато зло,
своје име има,
и још је жедно крви твоје,
а ти ?
Где си се скрила?
ПРЕКАСНО ЈЕ
Прекасно је за буђење.
Не журим, више не касним.
Нисам ја време схватила...на време...
Ни покушала нисам срећу да стигнем...
И каква је то срећа,
ако бих презрела себе?
,,Опрости Боже што нисам згрешила,
жао ми је,
о љубав сам се огрешила...”
Убрзао се свет.
И љубав се нуди на трен,
и лако се забораву даје...
Таква срећа ми је нуђена.
Изазов, у замену за мир.
Помислих:
,,Та љубав неразумна и луда,
само је казна, будалаштина,
и жеља зла.
Не, не могу тако,
не, не смем то...”
И нисам.
Али, више нисам иста.
Искушење и несрећа моја,
те очи су биле...
У њих сам гледала.
Тако сам се и заљубила,
у раскораку између жеље и смелости,
непримерено и лако...
Ни сама не знам како.
Тренутак, нисам разумела...
Требало је волети.
О, да сам бар умела,
дати на вољу својој страсти,
па неприкладно и смело,
пустити срце да има шта је хтело.
И пропасти...
А ја сам разумом до туге стигла,
далеко од жеље своје...
Заволех,
и очи те у сећању ми живе ,
па ме криве, криве...
Прекасно...
Прекасно сам се пробудила...
РАДОСТ
Срце све јаче удара,
сијају очи ко бисери,
усне се саме смешкају:
,,Драги ми сада долази.”
Грлим га белим рукама,
на груди он ме привија,
зенице ока упија...
Волим га, волим бескрајно,
вечност ме њему кројила...
Потпуно њему верујем,
погледом наду ми улива,
души сам његовој потребна,
и нема више немира,
за сродном душом трагања,
срећа је моја крај њега.
Са њим ћу се будити,
румене зоре чекати,
у мору живота пливати,
љубављу нашом вођена.
Свемоћ је њена велика,
када су срца искрена.
Лепша сам него икада,
најлепша, када сам вољена.
