За време рата је многим Митровчанима из Ибарског Колашина довозио дрва за огрев. Секао је своју шуму изнад своје Доброшевине, товарио на воловска кола и стизао у разне куће. Кад би га домаћин питао колико је дужан за дрва, Вукоје би одговарао:
„Мени ништа, од Бога засађено, од Бога достигло да огреје човека“! Ако би у кући било деце, доносио би нешто сира и по које јаје, па стидљиво угуравао домаћици у руке, као да га је срамота да га неко не види:
„Снашо, узми ово да ти се деца малко омрсе“!
Често је помагао четнике Тодора Добрића и Копаоничке Равногорце Жике Марковића и Буде Добрића.
Једном је донео балон од пет литара ракије и дао га Тодору:
„Да имаш чиме момцима ране да спереш, кад их сустигне метак“.
А онда је уздануо:
„У праву су медведи, све ово треба преспавати“!
Тодор га је захвално погледао, а онда брижно питао:
„Имате ли ви тамо ракије за вас?“
„А шта ће нам ракија? Са њом и без ње, живот је тежак, али ће проћи! За нашу сељачку, тежачку муку је довољна и вода“!
У позну јесен четрдесет четврте, око Ђурђица, у село уђоше партизани. Штаб се наместио баш у његову кућу. Командант оштро одмерава Вукоја, па каже:
„Убисмо Тодора, Лемпу и Жику, ал' нам утече Будо“!
Вукоје ништа не рече.
Командан га одмерава погледом:
„Ти нас баш и не волиш, колико ми се чини?!“
„Не волите ни ви мене“, нехајно одговара Вукоје.
„Откуд знаш да те не волимо“, дрекну командант?!
„Не знам“, равнодушан је Вукоје.
Тада командант викну:
„Је ли, сељо, шта ти кажеш што ти побисмо оне, што си их помагао?“
„Вас комуниста се ваља чувати, изгледате, к'о да сте људи“!
Командант је био изненађен количином резигнације, коју је чуо из Вукојевих речи, на тренутак је застао, као да је желео да задави Вукоја, али се суздржа, па ништа више не рече.
У првим послератним годинама неколико пута су га звали да сведочи о неким „четницима“, који су, углавном, били његове комшије. Кроз Митровицу се преносила прича да је сваки разговор с иследником био сличан:
„Вукоје“, почео би иследник, „ти си домаћин човек, па знаш те ствари. Да не би тражили сарадњу корбача и колача, буди искрен, па кажи, ко је помагао четнике за време рата?“
„Сви“!
„Ех, сви“, одмахнуо би руком иследник. „Немогуће је да су баш сви“.
„Није само Милија при крају рата“, као да би се сетио Вукоје, „али и он је био с њима и тада: његов дух није имао ограду око себе, био је Србин, из уста воду да му пијеш“!
„То знамо, богаму“, нервозно би викнуо иследник! „Кажи нам неко име“!
„Могу сва имена да вам кажем“, смирено је настављао Вукоје, „али, што ја да вам говорим, кад имате списак становника села. Сви са тог списка су помагали четнике.“
„А ти“?
„И ја, како бих мимо људи“?
„Зар се ниси плашио да ћемо да ти замеримо, кад дођемо“?
„Птица која седи на дрвету се никад не плаши да ће грана пући, јер њено поверење није на грани, већ на сопственим крилима“!
Иследник би стао испред њега, упиљио му се у очи:
„Ако су сви помагали четнике, ко је од њих помагао нас ослободиоце?“
„Нико“!
„Како, нико“?
„Тако, нико! Није вас нигде било да вас видимо и нешто помогнемо, а да смо вас видели у Ибарском Колашину за време рата, могли би, и ви сте наши, иако волите да будете туђи! Упознали смо вас тек пре месец-два дана! И да смо се плашили вашег доласка, ми смо Срби васпитани од наших старих да, док има мрака, биће и сванућа и да је Космет дуг према прецима и залог потомцима“!
После трећег оваквог разговора, одлучили су да га више не зову на разговор.
У годинама када су Колашинци, почели с пуно љубави и „револуционарног жара“, да шаљу једни друге на Голи оток, Вукоје је псовао и клео по селу:
„Дабогда сви оголели и отекли! Чудан вакат настане, кад робови почну да мрзе слободне људе, а не робовласнике“!
Само једном су му тројица „кожунлија“ ушла у двориште:
„Вукоје“, обрати му се један, „ а ти никако да се изјасниш за кога си, бре, јеси ли за Тита или за Стаљина? Ни сад на гласање ниси ишао“!
„Нисам гласао, да, ниједна мука се оловком не решава! Као да се изјашњавам јесам ли за трулу јабуку или трулу шљиву. Истина бачена у лице, доброг човека промени у још бољег, а лошем се његово лице изобличи у још горе! Ја не умем да видим истину, а да верујем у лажи! Зато и слушам и причам, кад те људи не разумеју, ти мораш да разумеш њих“!
„Шта то трабуњаш“, љутито викну кожунлија?!
„А зашто да се изјашњавам, као да Титу и Стаљину није доста ломатања по шумама и горама?! Имају они преча посла, него да се мотлају овамо код мене по Ибарском Колашину, где ни честитог пута нема, а свуд је шума и гора“!
Кожунлија само одмахну руком и сва тројица изађоше из дворишта.
Кад је убијен Крцун, Вукоје је вртео главом:
„Ех, па не воле газде кад слуге воле да ручају с њим за истим столом“.
А кад је смењен Ранковић, прогунђао је:
„Ни газде нису више оно што су биле. Оне негдашње би ислуженог слугу продале или бациле животињама у кавез, а ове данашње их пензионишу, ни заноктицу неће да жртвују, да их сачувају! Ех, комунисти се не стиде свог мозга“!
У селу га нико није разумео, само се шушкало како „из њега проговара неко млого паметан“. Памти се да је резилио своје Колашинце, па је изрекао.
„Кад је Бог делио памет, Колашинци су стајали у реду за шљивовицу! Море, с вама ни на пијацу не би' ишао“!
Није хтео да иде на дочек, кад је Тито последњи пут долазио на Космет. Само је одмахнуо руком:
„Ја га звао у госте нисам, јер, нити му знам адресу, ни кућу, која му је његова, а они, који су га звали у сарадњи корбача и колача, нека га и гошћевају и праве му чапраз-диван“!
Ето, Вукоје лежи у сандуку! Данас је дан пред Бадњи дан, а жена му Млађена кука над њим:
„Еј, куку мене, ђе ћу ја сиња кукавица без тебе, мој Вукоје?! Тешко ми је један дан, а како ћу да живим годинама“?!
„Ћути, Млађена“, викну поп Сава! „Не ругај се Богу! Вукоје се отео с вешала! Он ти је од живота смрћу спасен“!