Миладин Зечевић: Предсједнику, тамо оном другом

Наш актуелни предсједник, Александар има велико име и много дилема. Те његове дилеме дотичу и нас поданике. Лично, ако ћемо поштено има право и могућности. Уставом додијељен мандат да ради онако како мисли да треба. Е' ту се ми од предсједника разликујемо, ми морамо онако како он мисли да треба. Не бих узимао на себе право да њему његово ''право'' оспоравам или хвалим, наравно и критика његовога ''права'' ће изостати. Нећу му, ипак, прећутати јер на то немам ''право'' његов став. Став је оно што мене узнемири и уведе у неки чудан резон. Објаснићу колико то умијем. Историја, она новија, или за неке старија, зависно од душевнога стањ,а бар код нас има неколико смјерова. Често се код нас Срба на историјске догађаје гледа из више углова, спрам личних, или наслијеђених мјерила. Републикански и монархистички поглед у већини, и они који су некада раније имали нека посебна обликовања: следбеници идеолошки, Љотића, Недића и низа других вођа и тумача истине. 

Не усуђујем се никога због таквих ставова прогласити јеретиком, јединство нам је и без тога слаба тачка. Нећу се том муком ни бавити, јер ту побједника нема, сви смо поражени.

 Александром хоћу, јер морам. Морам јер сам Србин, и зато што сам отац. Морам и због онога стиха '' Јер ме све ране мога рода боле''. 

Александар за разлику од мене нема ''право'' да буде мек, нити да буде наиван, нема право за разлику од мене ни да буде глуп ( ја то могу бити до миле воље). 

Раније прилике нијесу остављале ни онима прије Александра могућност да бирају. Судбина, како се некада говорило ''зао удес'', свако чудо проблема и неприлика. Мислим да би сви његови претходници понаособ изабрали другачији исход од онаквог каквом свједочимо данас. 

Народ смо који воли и пјесму и радост, ратом се не радујемо и не веселимо. Ружан је и одвратан, и као народу и свакоме од нас тешко падне. Реално и нико ко у њему учествује. или је тек свједок не преживи. Душа му умре и радост, и нијесам поборник сулудог курчења. Због тога и због суза, буде их превише. Извините, али нијесам ни поборник мира по сваку цијену. Мир као окупација, или тихо нестајање, подједнако ме растужи као и рат. Чак и више и болније, презир и гађење према самоме себи. Уврнут осјећај и фрустрација, насиље тамо гдје му није мјесто. 

Исфорсиране емоције и бруталност у кући и на улици, не емпатија него човјекољубље!? Свега тога смо у томе ''миру'' пуни и њиме богати. Сити, али обијесни, обучени, а у души танки и голи, са новцем, али празне душе, јер смо у миру поражени.

Александар не може у исто вријеме бити и Недић и Броз, предалеко је од Љотића а од Драже можда највише. 

Није то проблем и неприлика, свој је и јединствен, то је оно његово ''право'', ''став'' да буде ''све у један'' је чудан и непромишљен (глуп), поменух да ја на то имам ''право''. Александар га нема, то право Срби нијесу дали никоме ко их је предводио кроз историју. 

Бирај пут соколе, ми ћемо за тобом. Нијесмо народ издајника, за првим се ишло и на онај свијет и у историју. Нијесам сигуран да си икога осим нас збунио, нас јеси. Косово, Крајина, Српска, Црна Гора и без тебе неће нестати и бити заборављено да јесте и биће Српско. Ти бираш, ако не данас ускоро...