Спољашњост ме одаје,
Не искрим више очима смејним,
Кип сам од алабастера.
Сећам се драга, био сам од крви и меса,
Сећам се и криве на уснама,
Што се претварала у почетно слово твога
светлуцавог имена.
Умирем у себи драга,
Јер не да ова чаура заптивена,
Срцу да куца, не да души да дише…
Заробио сам себе у себи зарад…
...зарад тога да стојим као украс,
Као сврха о којој окаче свој крхки его,
А ја пуцам драга…
Крхотине смрти се надвиле нада мном…
Ти би да љубиш драга усне хладне,
Да грлиш тело из којег сам почупао
Све вене да крв не кључа,
Ти би да ми шапћеш мила…
А ја не чујем више ни себе.
Не труди се умилнице…
Заробићу и тебе у смирај живе смрти,
А ти си тако млада и лепа…
И умеш да волиш..да волиш драга…
И да оживиш ме на трен...
Ал’ не дам се, јер не дам на те
Драга моја девојчице.
(Из збирке песама "Платан у олуј врту")