Драгица Илић: Крила ми вежи..


У сну.. Земља роди Небо..б лагородно.. плодно
А Небо оплоди Месец и Сунце..
Од љубави настале Звезде.. што небом језде
И Анђели крилати. Што дарују чежње..
И Виле златокриле..Вилењаци..Чаробњаци..
И свет настао из дубине мене..
Жене јаке ..нежне..стамене..бронзане.
У свету Титана и Киклопа  ..просребрен страх
У свету Хада..љубав не влада..
Славимо Еросе и Венере..пламене стреле..
И руже на гробу љубавника свеле. 
Славимо Планете..несталне комете..
И олујне ветрове..сто космос ремете..
Ко по земљи гробове клете..
Чујеш ли птицо ..крила ми вежи..
Да останем у свом гробу и лежим
Промени не тежим..од смрти не бежим
Чујес ли Боре..смежуране коре..
Чујес ли храсте..од корова што расте..
Моје вапаје и гладне загрљаје..
Да уздигнем се..ја Змај сам из Земље
Чекам да полетим на моје крштење
По земљиној кори..да волимо голи..
Без маске и тролова..
Да останем своја..и само твоја
Она плодна..земља благородна.